Preinačenja

                                     Marku Ristiću

Tako opori mornar pada u more

Strmoglav,

Otčepljujućeg naglo primio ga i život,

A nagrizaće ga do zore

Tajanstva, i sva ta ljubav zamiriše na jod.

Jedino zbog ovih razderanih obala u rukama

Kukavico, zadrhtaćeš zar opet!

Nimalo strpljenja da prkosiš mukama,

Pljuni! Savladaće te pesnicama svet.

Stari mornar strmoglavljuje se u more

Čep majke, s glavom naniže kao u život,

Otčepljena boca krvavo vino toči u zore

Tajanstva, i rasputanost, gle, miriše na jod.

Od rođenja je crtao dragane u smrt,

Tako umirući ceri se nad albumom;

Mornaru moj, sav taj vrt

Mladićstva svoga ne poredi sa snom:

Strašan jedan krik razbudi tvoj pad!

Pa zagnjuren, zagadiv pučinu, iz prošlosti očima,

Odeo si beskraj sa poderotinom u besmrtnost;

To nije kao kad si plave čakšire svoje

Krpio satima:

Neće svariti niko tu kost!

Iz tela bolnih i iz voća, isisao si svetlost,

A potom sa rođenom jetrom izbljuvao to u besmrtnost,

Bio si pusta sprava za premeštanje stvarnosti:

Da li ćeš naići pritom na lik? spokojstvom da te ugosti,

Da spreči onaj krik opori užasa

Negde daleko u večnosti (ujedom mračne otrovne tečnosti).

I iz zadaha posteljnog znoja i nikotina,

Ispe se kao rođaj po katarci,

Zatim se spusti do najmračnijih dubina:

Mi saznasmo za iznakaženost mu lica... al udarci!

Udarcem, čvrstinu neba zahvativši rukom,

Komad plavetnila odvuče za sobom:

Sada je njegov pad kao i grom,

A nebo sazrelo tako za more

Bujice neprekidnom kaskadom

Izliće ceo svod do zore.

No mi ostasmo - trzanjem prirode iza smrti unakaženi,

Mornaru, tvoje nesrećni:

No ne, ne, rad tvoje seni:

Mogućnost nove jave nas muči!

Pođemo na put ma gde, ne usuđujući se da osvrnemo glave,

I uvek pred sobom vidimo košulje tvoje plave,

A azur nikad više,

Ni čeljust tvoga dlana nikad više;

Želudcem zar svojim žuđasmo

Za voćno tvoje truljenje i pad;

Uz tajnu tela kad zagrizosmo u okean,

Taj plod detinjstva kojim nam sazre san,

I koga daleka glad odbaci u naše krilo.

Tada i ono što bi već bilo

Najužasnijim grcanjem i da se snilo, tražismo zacenjeni:

O, bolno neko prapotopsko meso;

Drhtanju našem kao da si streso

U nedra, sa grana svojih mornara

Ti, Okean! - Toliko saznah: GO,

I čas preobraženja neodložnog da udara:

Jednom kornjačom korom u dno mramorne lubanje,

A iznad psećeg sna, koga dogriza senkom granje.