Dijalektika samoće
Bed 01 S

Photo: Cristina Coral

Prekid s jednim svetom i pokušaj da se stvori drugi

Samoća, osećati se samim i poznavati sebe kao samog, odeljenog od sveta i tuđeg samom sebi, odvojenog od sebe, nije isključiva karakteristika Meksikanca. Svi ljudi, u nekom trenutku svog života, osećaju se samima; i više: svi ljudi jesu sami. Živeti jeste odvojiti se od onoga što smo bili da bismo se namerili na ono što ćemo biti, na uvek čudnu budućnost. Samoća je krajnji temelj ljudske uslovljenosti. Čovek je jedino biće koje se oseća samim i jedino koje je potraga za drugim. Njegova priroda - ako se može govoriti o prirodi misleći pri tom na čoveka, biće koje je, upravo, samo sebe izumelo kazujući „ne" prirodi - sastoji se u jednoj žudnji da se ostvarimo u drugome. Čovek je nostalgija i potraga za zajednicom. Stoga svaki put kada samoga sebe oseća, oseća sebe kao manjak drugoga, kao samoću.

Jedan sa svetom koji ga okružuje, fetus je sušti život i grubo uzeto, tok koji ne zna za sebe. Rađajući se, prekidamo veze koje nas sjedinjuju sa slepim životom koji proživljujemo u majčinom stomaku, gde nema pauze između želje i zadovoljenja. Naš osećaj da živimo izražava se kao odvajanje i prekid, lišavanje, pad u neki neprijateljski ili čudnovati ambis. Prema tome kako rastemo ovaj primitivni osećaj pretvara se u osećanje samoće. A nešto kasnije, u svest: osuđeni smo da živimo sami, ali smo isto tako osuđeni da prevaziđemo svoju samoću i da obnovimo veze koje su nas u jednoj rajskoj prošlosti sjedinjavale sa životom. Svi naši napori teže da ukinu samoću. Tako, osećati se samim ima dvostruko značenje: s jedne se strane sastoji u tome da se ima svest o sebi; sa druge, u želji da se izađe iz sebe. Samoća, koja je sam uslov našeg života, javlja nam se kao proba i pročišćenje, po čijem svršetku nestaju nemir i nestabilnost. Punoća, sjedinjenje, koje je odmor i sreća, saglasnost sa svetom, očekuju nas na kraju lavirinta samoće.

Narodni govor odslikava ovo dvojstvo poistovećujući samoću sa patnjom. Ljubavne patnje su patnje samoće. Zajednica i samoća, želja za ljubavlju, suprotstavljaju se i upotpunjuju. A spasonosna moć samoće daje da se nazre jedan mračan, ali živ pojam greha: usamljen čovek je „ostavljen od Božje ruke". Samoća je patnja, odnosno, osuda i ispaštanje.Ona je kazna, no isto je tako i obećanje svršetka našeg progonstva. Svaki život nastanjen je ovom dijalektikom.

Rađanje i umiranje su iskustva samoće. Rađamo se sami i umiremo sami. Ništa nije tako strašno kao ovo prvo potapanje u samoću koje je rađanje, osim ako to nije ovaj drugi pad u nepoznato koji je umiranje. Proživljavanje smrti brzo se preobražava u svest o umiranju. Deca i primitivni ljudi ne veruju u smrt; bolje rečeno, ne znaju da smrt postoji, iako ona potajno dela u njihovoj unutarnjosti. Njeno otkrivanje nikada nije zakasnilo za civilizovanog čoveka, jer sve nas obaveštava i upozorava da se mora umreti. Naši životi su svakodnevni nauk o smrti. Više nego da živimo uče nas da umiremo. A loše nas uče.

Između rađanja i umiranja protiče naš život. Proterani iz majčine materice, započinjemo mučan salto odista mortale, koji se završava tek kada padnemo u smrt. Da li će umreti biti vratiti se onamo, u život pre života? Da li će to biti iznova živeti onaj prenatalni život u kome odmor i pokret, dan i noć, vreme i večnost, prestaju da se suprotstavljaju? Da li će umreti biti prestati s postojanjem, definitivno, bivstvovati? Možda je smrt zapravo istinski život? Možda je roditi se zapravo umreti a umreti, roditi se? Ne znamo ništa. Ali iako ne znamo ništa, celo naše bivstvovanje žudi da utekne ovim oprečnostima koje nas razdiru. Jer ako sve (svest o sebi, vreme, razum, običaji, navike) teži da od nas načini prognanike iz života, sve nas isto tako tera da se vratimo, da siđemo u stvoriteljsku grud odakle smo istrgnuti. I molimo ljubav - koja je, budući želja, zapravo glad za zajednicom, glad za padanjem i umiranjem kao i za ponovnim rađanjem - da nam da jedan delić istinskog života, istinske smrti. Ne molimo je ni za sreću, ni za odmor, već za tren, za samo jedan tren, tren punog života u kome se stapaju oprečnosti a život i smrt, vreme i večnost, saučestvuju. Maglovito znamo da život i smrt nisu drugo do dva antagonijska ali komplementarna pokreta jedne te iste stvarnosti. Stvaranje i razaranje se stapaju u ljubavnom činu; i tokom delića sekunde čovek naslućuje jedno savršenije stanje.

U našem svetu ljubav je jedno skoro nepristupačno iskustvo. Sve joj se suprotstavlja: moral, klase, zakoni, rase i sami zaljubljeni. Žena je za čoveka uvek bila „ono drugo", njegova suprotnost i dopuna. Ako jedan deo našeg bića žudi da se stopi sa njom, drugi, ne manje zapovednički, odvaja je i isključuje. Žena je predmet, naizmenično vredan ili škodljiv, ali uvek različit. Pretvararući je u predmet, u biće po strani, i podvrgavajući je svim deformacijama koje joj njegov interes, njegova sujeta, njegova strepnja i sama njegova ljubav diktiraju, čovek je pretvara u instrument. Sredstvo da se dođe do saznanja i zadovoljstva, put da bi se dostiglo nadživljenje, žena je idol, boginja, majka, veštica ili muza, kao što pokazuje Simon de Bovoar, ali nikada ne može biti ona sama. Otuda to što su naši erotski odnosi iskvareni u svom poreklu, isprljani u svom korenu. Između žene i nas preprečava se fantazam: fantazam njene slike, fantazam slike koju mi od nje pravimo i sa kojom se ona vidi. Čak je ne možemo ni dotaći kao meso koje samo sebe ne poznaje, jer se između nas i nje provlači ova krotka i pokorna vizija jednog tela koje se prepušta. A ženi se događa isto: ne oseća se niti se poima drugačije nego kao predmet, kao „drugo". Nikada nije svoja gospodarica. Njeno se biće cepa između onoga što stvarno jeste i slike koju ona od sebe stvara. Jedne slike koju su joj diktirale porodica, klasa, škola, prijateljice, vera i ljubavnik. Njena se ženstvenost nikada ne izražava, zato što se ispoljava preko oblika koje je čovek izmislio. Ljubav nije prirodan čin. Ona je nešto ljudsko i, po definiciji, ono najljudskije, to jest, jedna tvorevina, nešto što smo mi stvorili i što se ne daje u prirodi. Nešto što smo stvorili, što stvaramo svaki dan i što svaki dan razaramo.

Ovo nisu jedine prepreke koje se stvaraju između ljubavi i nas. Ljubav je izbor. Slobodan izbor, možda, naše fatalnosti, naglo otkriće najtajnijeg i najfatalnijeg dela našega bića. Ali ljubavni izbor je nemoguć u našem društvu. Još je Breton kazivao u jednoj od svojih najdivnijih knjiga -Luda ljubav - da dve zabrane sprečavaju, od njegovog rođenja, ljubavni izbor: društvena zabrana i hrišćanska ideja greha. Da bi se ostvarila, ljubavi je neophodno da pogazi zakon sveta. U našem vremenu ljubav je skandal i nered, prestup: prestup dveju zvezda koje krše fatalnost svojih orbita i sreću se na sredini prostora. Romantično shvatanje ljubavi, koje povlači prekid i katastrofu, je jedino koje poznajemo jer sve u društvu sprečava da ljubav bude slobodan izbor.

Žena živi uzeta u slici koju joj nameće muško društvo; utoliko, može da bira samo prekidajući sa samom sobom. „Ljubav ju je preobličila, načinila ju je drugom osobom", običavaju da kažu o zaljubljenim ženama. I istina je: ljubav čini ženu drugom, jer ako se usudi da voli, da bira, ako se usudi da bude ona sama, mora da razruši ovu sliku kojom svet njeno biće baca u okove.

Mi muškarac isto tako ne može da bira. Krug njegovih mogućnosti je veoma sužen. Dečak otkriva ženstvenost u majci ili u sestrama. I od tada se ljubav poistovećuje sa zabranjenim. Naš erotizam je uslovljen užasom i privlačnošću incesta. Sa druge strane, moderan život bespotrebno podstiče našu osećajnost, u isto vreme dok je zabranjuje svakom vrstom zabrana - klase, morala, pa čak i higijene. Greh je mamuza i uzda želje. Sve ograničava naš izbor. Primorani smo da svoje duboke naklonosti podvrgnemo ženskoj slici koju nam naš društveni krug nameće. Teško je voleti osobe druge rase, drugog jezika ili druge klase, i pored toga što nije nemoguće da belac voli crnkinje a ove pak Kineze, niti da se gospodar zaljubi u svoju služavku ili obratno. Slične nas mogućnosti teraju da pocrvenimo.Nesposobni da biramo, selekcioniramo svoju suprugu među ženama koje nam „odgovaraju". Nikada nećemo priznati da smo se sjedinili - ponekad zauvek - sa ženom koju možda ne volimo i koja je, premda nas voli, nesposobna da izađe iz sebe same i da se pokaže takvom kakva jeste. Svanovu rečenicu: „A misao da sam protraćio najbolje godine svoga života sa ženom koja čak i nije moj tip", može ponoviti, u času svoje smrti, najveći deo modernih ljudi. I žena.

Društvo poima ljubav, protiv prirode ovog osećanja, kao stabilan savez namenjen stvaranju sinova. Poistovećuje je sa brakom. Svako kršenje ovog pravila kažnjava se kaznom čija strogost varira u saglasju sa vremenom i prostorom. (Kod nas je kazna mnogo puta smrtna - ako je žena kršilac - jer u Meksiku, kao u svim hispanskih zemljama, funkcionišu s opštim odobravanjem dva morala, moral gospodara i moral drugih: siromaha, žena, dece.) Zaštita dodeljena braku mogla bi se opravdati ako bi društvo odista dozvolilo izbor. Budući da to ne čini, treba prihvatiti to da brak ne sačinjava najviše ostvarenje ljubavi, već da je jedan pravni, društveni i ekonomski oblik koji poseduje ciljeve različite nego ljubav. Stabilnost porodice počiva na braku, koji se preobražava u običnu projekciju društva, bez drugog cilja nego što je ponovno stvaranje toga istog društva. Otuda duboko konzervativna priroda braka. Napasti ga, jeste rasturiti same osnove društva. I otuda takođe to što je ljubav, bez toga da to namerava, antidruštveni čin, jer svaki put kad uspe da se ostvari, prekoračuje brak i pretvara ga u ono što društvo ne bi želelo da on bude: obznana dve samoće koje stvaraju za sebe same jedan svet koji ruši društvenu laž, ukida vreme i rad i proglašava se samodovoljnim. Nije čudno što, tako, društvo goni s jednakom mržnjom ljubav i poeziju, njeno svedočenje, i baca ih u tajnost, u okoline, u mutan i konfuzan svet zabranjenog, smešnog i nenormalnog. A isto tako nije čudno ni to što ljubav i poezija praskaju u čudnim i čistim oblicima: skandalu, zločinu, pesmi.

Zaštita braka povlači proganjanje ljubavi i tolerisanje prostitucije, ako ne i njen službeni uzgoj. A dvosmislenost prostitutke ne prestaje da bude obznanjujuća: sveto biće za neke narode, za nas je naizmenice biće za prezreti i za poželeti. Karikatura ljubavi, žrtva ljubavi, prostitutka je simbol moći koji ponižava naš svet. Ali nije nam dovoljna ova laž o ljubavi koja povlači postojanje prostitucije; u nekim se krugovima opuštaju veze koje brak čine nedodirljivim i caruje promiskuitet. Ići iz kreveta u krevet nije više, ni uopšte, razvrat. Zavodnik, čovek koji ne može da izađe iz sebe jer je žena uvek instrument njegove sujete ili strepnje, preobrazio se u lik iz prošlosti, poput lutajućeg konjanika. Više ne može nikoga da zavede, na isti način kao što nema gospođica koje bi štitio niti uvreda koje bi pobio. Moderni erotizam ima smisao različit od Sadovog,na primer. Sad beše tragični temperament, opsednut apsolutnim; njegovo delo je praskovita obznana ljudske uslovljenosti. Ništa nije očajnije od bilo kog Sadovog junaka.Moderni erotizam je skoro uvek retorika, književni zadatak i zadovoljstvo. Ono nije čovekova obznana već je dokument više nad društvom koje podstiče zločin i osuđuje ljubav. Sloboda strasti? Razvod je prestao da bude osvajanje. Ne radi se toliko o tome da se olakša prekid već ustanovljenih veza, već da se dozvoli da ljudi i žene mogu da slobodno odaberu. U idealnom društvu, jedini uzrok razvoda bio bi nestanak ljubavi ili nastanak nove. U društvu u kom bi svi mogli da biraju, razvod bi bio takav anahronizam ili nastranost, poput prostitucije, promiskuiteta ili preljube.

Društvo zamišlja da je celina koja živi po sebi i za sebe. Ali ako se društvo poima kao nedeljivo jedinstvo, u svojoj je unutarnjosti rascepljeno dvojstvom koje možda vodi poreklo iz trenutka u kom se čovek odvaja od životinjskog sveta i, koristeći se svojim rukama, izumljuje samoga sebe i izumljuje svest i moral. Društvo je organizam koji pati od čudne nužde da opravda svoje ciljeve i apetite. Poneki put se ciljevi društva, maskirani propisima dominantnog morala, podudaraju sa željama i nuždama ljudi koji ga sačinjavaju. Drugi put pak protivreče težnjama značajnih fragmenata ili klasa. A nije retko da negiraju najdublje čovekove instinkte. Kada se ovo poslednje dogodi, društvo proživljava epohu krize: praska ili stagnira. Njegovi činioci prestaju da budu ljudi i preobražavaju se u obične bezdušne instrumente.

Dvojstvo svojstveno svakom društvu, i koje svako društvo teži da razreši pretvarajući se u zajednicu, izražava se u našem vremenu na mnoge načine: kao dobro i zlo, dozvoljeno i zabranjeno; idealno i realno, racionalno i iracionalno; lepo i ružno; san i java, siromašni i bogati, buržuji i proleteri; nevinost i svest, mašta i razmišljanje. Jednim neodoljivim pokretom svog sopstvenog bića, društvo teži da nadjača ovo dvojstvo i da preobliči skup usamljenih neprijateljstava koja ga sačinjavaju u skladan poredak. Ali moderno društvo namerava da razreši svoje dvojstvo posredstvom ukidanja one dijalektike samoće koja omogućava ljubav. Industrijska društva - nezavisno od svojih „ideoloških", političkih ili ekonomskih razlika - zauzimaju se da preobliče kvalitativne, to jest ljudske, razlike u kvantitativne istovetnosti. Metode masovne proizvodnje primenjuju se takođe na moral, umetnost i osećanja. Ukidanje protivrečnosti i izuzetaka... Zatvaraju se tako putevi pristupa najdubljem iskustvu koje život pruža čoveku i koje se sastoji u tome da se prodre u stvarnost kao u celinu u kojoj suprotnosti saučestvuju. Nove moći ukidaju, po dekretu, samoću. A sa njom i ljubav, tajni i herojski oblik zajednice. Braniti ljubav bila je oduvek antidruštvena i opasna delatnost. A sada počinje da biva odista revolucionarna. Položaj ljubavi u našem vremenu obznanjuje kako dijalektika samoće, u svom najdubljem ispoljavanju, teži da se izjalovi dejstvom te iste samoće. Naš društveni život skoro uvek negira svaku mogućnost autentične erotske zajednice.

Ljubav je jedan od najjasnijih primera onog dvostrukog instinkta koji nas dovodi do toga da rijemo i dubimo unutar nas samih i, istovremeno, da izađemo iz sebe i da se ostvarimo u drugome: smrti i ponovnog stvaranja, samoće i zajednice. Međutim nije jedini. Postoji u životu svakog čoveka niz perioda koji su takođe prekidi i sjedinjavanja, razdvajanja i pomirenja. Svaka od ovih etapa je po jedan pokušaj da prevaziđemo svoju samoću, usleđenu potapanjima u čudne ambijente.

Dete se suočava s jednom stvarnošću nesvodljivom na njegovo biće i čijim podstrecima on u početku ne odgovara drugim do li suzama ili ćutnjom. Pošto je prekinuta vrpca koja ga je prisajedinjavala životu, trudi se da je obnovi posredstvom osećajnosti i igre. Započinje tako dijalog koji neće završiti dotle dok ne odrecituje monolog svoje smrti. Međutim njegovi odnosi sa spoljnim svetom više nisu pasivni, kao u prenatalnom životu, jer svet od njega zahteva odgovor. Stvarnost treba da bude nastanjena njegovim delima. Zahvaljujući igri i mašti, inertna priroda starijih - stolica, knjiga, ma koji predmet - brzo pridobija sopstveni život. Magičnim dejstvom govora ili gesta, simbola ili dela, dete stvara živi svet, u kom su predmeti sposobni da odgovaraju na njegova pitanja. Govor, lišen svojih intelektualnih značenja, prestaje da bude skup znakova i ponovo biva delikatan organizam magičnog magnetisanja. Nema razdaljine između imena i stvari a izgovoriti jednu reč jeste staviti u pokret stvarnost koju ova označava. Prikaz je poisto-većen s istinskom reprodukcijom predmeta, na isti način kao što za primitivnog čoveka neka skulptura nije prikaz već je dvojnik prikazanog predmeta. Govoriti ponovo biva stvaralačka delatnost stvarnosti, odnosno, jedna pesnička delatnost. Dete, usled magije, stvara svet po svojoj predstavi i tako razrešava samoću. Nanovo biva jedno sa svojim ambijentom. Konflikt se ponovo rađa kada dete prestaje da veruje u moć svojih reći ili svojih gestova. Svest započinje kao nepoverenje u magičnu efikasnost naših instrumenata.

Mladost je prekid sa dečijim svetom i trenutak pauze pre univerzuma starijih. Spranger ukazuje na samoću kao na distinktivnu notu mladosti. Narcis, usamljenik, je sama slika mladića. U ovom periodu čovek stiče po prvi put svest o svojoj jedinstvenosti. Ali dijalektika osećanja ponovo se upliće: utoliko kao krajnja svest o sebi, mladost se ne može nadjačati drugačije nego kao samozaborav, kao prepuštanje. Stoga mladost nije samo doba samoće, već je isto tako i epoha velikih ljubavi, junaštva i žrtve. Narod s pravom zamišlja junaka i ljubavnika kao mlade likove. Vizija mladog čoveka kao usamljenika, zatvorenog u sebe samog, proždiranog željom ili stidom, razrešuje se skoro uvek u mnoštvu mladih koji igraju, pevaju ili hodaju u grupi. Ili u paru koji se šeta pod lukom zelenila promenade. Mladić se otvara prema svetu: prema ljubavi, akciji, prijateljstvu, sportu, junaštvu. Književnost modernih naroda - sa značajnim izuzetkom španske, u kojoj se pojavljuju samo kao obešenjaci ili siročad - nastanjena je mladićima, usamljenicima u potrazi za zajednicom: za prstenom, za mačem, za Vizijom.

Mladost je oružano bdenje iz kog se izlazi u svet činjenica.

Zrelost nije etapa samoće. Čovek, u borbi sa ljudima ili sa stvarima, zaboravlja na sebe u radu, u izrađivanju ili u izgrađivanju predmeta, ideja i ustanova. Njegova lična svest se udružuje sa drugima: vreme poprima smisao i cilj, ono je istorija, živ i značajan odnos s prošlošću i budućnošću. U suštini, naša jedinstvenost -koja izbija iz naše ograničenosti vremenom, iz našeg kobnog umetanja u vreme koje smo mi sami i koje, hraneći nas, proždire - ne biva ukinuta, ali biva ublažena i, na izvestan način, „iskupljena". Naše osobeno postojanje umeće se u istoriju a ova se preobražava, da upotrebim Eliotov izraz, u „a pattern of timeless moments". Tako, zreo čovek napadnut zlom samoće predstavlja u plodnim epohama jednu anomaliju. Učestalost s kojom se danas sreće ova klasa usamljenika ukazuje na težinu naših zala. U vreme zajedničkog rada, zajedničkih pesama, zajedničkih zadovoljstava, čovek je usamljeniji nego ikada. Moderan čovek se ne prepušta ničemu od onoga što čini. Uvek jedan deo nas, najdublji, ostaje nedirnut i hitar. U veku akcije, čovek se uhodi. Rad, jedini savremeni bog, prestao je da bude stvaralac. Rad bez kraja, beskrajan, odgovara besciljnom životu modernog društva. A samoća koju rađa, promiskuitetska samoća hotela, biroa, ateljea i bioskopa, nije neki opit koji pročišćuje dušu, nekakvo neophodno čistilište. Ona je potpuna presuda, ogledalo bezizlaznog sveta.

Dvostruki smisao društva - prekid s jednim svetom i pokušaj da se stvori drugi – ispoljava se u našem shvatanju junaka, svetaca i iskupitelja. Mit, životopis, priča i pesma beleže period samoće i povučenosti, smešten skoro uvek u prvoj mladosti, koja prethodi povratku u svet i u akciju među ljudima. Godine pripreme i učenja, ali iznad svega godine žrtve i kajanja, ispitivanja, ispaštanja i pročišćavanja. Samoća je prekid s jednim zastarelim svetom i priprema za povratak i finalnu borbu. Arnold Tojnbi ilustruje ovu ideju brojnim primerima: Platonovim mitom o pećini, životima Svetog Pavla, Bude, Muhameda, Makijavelija, Dantea. A svi smo, u svom sopstvenom životu i unutar granica svoje malenkosti, isto tako živeli u samoći i odvojenosti, da bismo se pročistili i potom se vratili među svoje.

Dijalektika samoće - „the twofold motion of withdrawal-and-return", prema Tojnbiju –iscrtava se s jasnoćom u istoriji svih naroda. Možda drevna društva, jednostavnija od naših, bolje ilustruju ovaj dvostruki pokret.

Nije teško zamisliti do koje tačke samoća sačinjava opasno i zastrašujuće stanje za takozvanog, sa toliko uzaludnosti koliko netačnosti, primitivnog čoveka. Svaki složen i krut sistem zabrana, pravila i rituala arhaične kulture, teži da ga sačuva od samoće. Grupa je jedini izvor zdravlja. Usamljenik je bolesnik, mrtva grana koju treba odseći i spaliti, jer i samo društvo je zastrašeno ako je neki od njenih činilaca obuzet zlom. Ponavljanje prastarih stavova i formula obezbeđuje ne samo postojanost grupe u vremenu, već i njeno jedinstvo i koheziju. Rituali i stalno prisustvo duhova mrtvih prožimaju jedno središte, jedan čvor odnosa koji ograničavaju individualno delanje i štite čoveka od samoće a grupu od disperzije.

Za primitivnog čoveka zdravlje i društvo, disperzija i smrt, jesu istovetni termini. Onaj ko se udalji od rodne zemlje „prestaje da pripada grupi. Umire i prima uobičajene posmrtne počasti". Večno progonstvo isto je što i smrtna kazna. Poistovećivanje društvene grupe sa duhovima predaka i grupe ovih sa zemljom izražava se u ovom simboličnom afričkom ritualu: „Kada se jedan meštanin vrati iz Kimberlija sa ženom s kojom se venčao, par donosi sa sobom malko zemlje iz svog kraja. Svakoga dana mlada mora da jede malko od ove prašine... da bi se navikla na novo boravište. Ono malko zemlje omogućiće prelaz između dva prebivališta." Društvena solidarnost kod njih poseduje „organski i životni karakter. Pojedinac je bukvalno organ jednog tela". Iz ovog razloga pojedinačni razgovori nisu česti. „Niko se ne može spasiti ili osuditi na svoj račun" i bez toga da njegov postupak dotakne celo zajedništvo.

I pored svih ovih predostrožnosti grupa se ne nalazi na sigurnom od disperzije. Sve je može rasturiti: ratovi, verski raskoli, preobražaji proizvodnih sistema, osvajanja... Čim se grupa razdeli, svaki od njenih fragmenata ponaosob suočava se sa novom situacijom: samoća, posledica prekida sa središtem zdravlja koje beše staro zatvoreno društvo, više nije pretnja, niti slučaj, već uslov, osnovni uslov, krajnja osnova njegovog postojanja. Lišavanje i napuštanje ispoljava se kao svest o grehu - koji nije bio kršenje nekog pravila, već koji čini deo njegove prirode. Bolje rečeno, koji upravo jeste njegova priroda. Samoća i prvobitni greh se poistovećuju. A zdravlje i zajednica ponovo bivaju sinonimi, samo što su smešteni u udaljenu prošlost. Sačinjavaju zlatno doba, kraljevstvo proživljeno pre istorije i kome se možda može pristupiti ako razbijemo krletku vremena. Tako se rađa, sa svešću o grehu, nužda za iskupljenjem. A ova pak stvara nuždu za iskupiteljem.

Iskrsavaju jedna nova mitologija ijedna nova religija. Za razliku od starog, novo društvo je otvoreno i tečno, jer je sačinjeno odprognanih. Samo rađanje unutar grupe više ne dodeljuje čoveku njegovo poreklo. Ono je dar nebesa i treba ga zaslužiti. Molitva raste na račun magične formule i početni rituali naglašavaju njen čistilački karakter. S idejom o iskupljenju iskrsava verska spekulacija, askeza, teologija i mistika. Žrtva i zajednica prestaju da budu totemska gozba, ako su to ikada stvarno bili, i preobražavaju se u put ulaska u novo društvo. Jedan bog, skoro uvek bog sin, potomak drevnih stvaralačkih božanstava, periodično umire i vaskrsava. On je bog plodnosti, no isto tako i spasenja, a njegova žrtva je jemstvo da grupa nagoveštava na zemlji savršeno društvo koje nas očekuje s druge strane smrti. U iščekivanju onog sveta treperi nostalgija za drevnim društvom. Povratak zlatnom dobu živi, implicitno, u obećanju spasenja.

Sigurno je vrlo teško da se u pojedinačnoj istoriji jednog društva daju sve crte ukratko zabeležene. Ipak, neke se u skoro svim svojim detaljima usklađuju s prethodnom shemom. Rađanje orfizma, na primer. Kao što je poznato, kult prema Orfeju iskrsava nakon propasti ahejske civilizacije - koja je izazvala opštu disperziju grčkog sveta i prostranu reakomodaciju naroda i kultura. Nužda da se obnove stare veze, društvene i svete, dala je poreklo tajnim kultovima, u kojima učestvovahu samo „ona iskorenjena, presađena, nanovo veštački prilepljena bića koja sanjahu da rekonstruišu organizaciju od koje se ne bi mogli odvojiti. Njihovo jedino kolektivno ime beše ime orfelina". (Zapaziću uzgred da orphanos nije samo orfelin, već je i prazan. U suštini, samoća i sirotanstvo su, na kraju krajeva, iskustva praznog.)

Orfejeva i Dionizijeva religija, kao kasnije proleterske religije s kraja antičkog sveta, pokazuju jasno prelaz iz jednog zatvorenog društva u drugo, otvoreno. Svest o grešci, o samoći i ispaštanju, igra u njima istu dvostruku ulogu koju i u individualnom životu.

Osećanje samoće, nostalgija za telom iz kojeg bejasmo iščupani, jeste nostalgija za prostorom. Prema jednom veoma drevnom shvatanju, koje se sreće u skoro svim narodima, ovaj prostor nije drugi do središte sveta, „pupak" univerzuma. Ponekadse raj poistovećuje sa tim mestom a obadva sa izvornom oblašću grupe, mitskom ili stvarnom. Kod Asteka, mrtvi se vraćaju u Miktlan, mesto smešteno na severu, odakle su emigrirali. Skoro svi rituali osnivanja gradova ili prebivališta aludiraju na potragu za ovim svetim središtem iz kog smo izgnani. Velika svetilišta - Rim, Jerusalim, Meka - nalaze se u središtu sveta ili ga simbolizuju i nagoveštavaju. Putovanja u ova svetilišta su ritualna ponavljanja od kojih je svaki narod stvorio mitsku prošlost, pre nego što će se ustoličiti u obećanoj zemlji. Običaj da se obiđe kuća ili grad pre nego što će se proći kroz njihova vrata, ima isto poreklo.

Mit o Lavirintu se uključuje u ovu grupu verovanja. Razni bliski pojmovi doprineli su da se od Lavirinta stvori jedan od najplodnijih i najznačajnijih mitskih simbola: postojanje, u središtu svetog kružoka, kakvog talismana ili bilo kojeg predmeta, sposobnog da vrati zdravlje ili slobodu narodu; prisustvo kakvog junaka ili kakvog sveca, koji bi preko kajanja i isposničkih rituala, koji skoro uvek povlače jedan period izolovanosti, prodro u pust lavirint ili palatu; povratak, što da bi osnovao Grad, što da bi ga spasio ili iskupio. Ako su u mitu o Perseju mistični elementi jedva vidljivi, u mitu o Svetom Graalu asketizam i mistika se udružuju: greh, koji proizvodi sterilnost u zemlji i u samim telima podređenika Kralja Ribara; rituali pročišćenja; duhovna borba; i, napokon, milost, odnosno, zajednica.

Nismo samo prognani iz središta sveta i osuđeni da ga tražimo kroz šume i pustinje ili kroz sablasne hodnike i podzemne prolaze Lavirinta. Beše jedno doba u kome vreme ne beše sukcesija i prelaz, već stalno izviranje utvrđene sadašnjosti, u kojoj behu sadržana sva vremena, prošlost i budućnost. Čovek, odvojen od one večnosti u kojoj su sva vremena jedno, pao je u hronometarsko vreme i preobrazio se u zatočenika časovnika, kalendara i sukcesije. Jer tek što se vreme podeli u juče, danas i sutra, u sate, minute i sekunde, čovek prestaje da bude jedno sa vremenom, prestaje da se podudara sa tokom stvarnosti. Kada kažem ,,u ovom trenutku", već je prošao trenutak. Prostorno merenje vremena odvaja čoveka od stvarnosti, koja je stalna sadašnjost, i stvara fantazme u svim prisustvima kroz koje se stvarnost ispoljava, kako podučava Bergson.

Ako se razmišlja nad karakterom ova dva oprečna pojma, zapaža se da je hronometarsko vreme homogena i svake osobenosti oslobođena sukcesija. Ovek jednako sebi samome, neosetljivo na zadovoljstvo ili na bol, samo proriče. Mitsko vreme, nasuprot tome, nije homogena sukcesija jednakih kvantiteta, već se nalazi prožeto svim osobenostima našeg života: dugačko kao večnost ili kratko kao dašak, nepogodno je ili povoljno, plodno ili sterilno. Ovaj pojam priznaje postojanje mnoštva vremena. Vreme i život se stapaju i sačinjavaju jedan jedini blok, jedinstvo koje je nemoguće rascepiti. Za Asteke, vreme je povezano sa prostorom a svaki dan sa jednom od kardinalnih tačaka. Isto se može reći i za ma koji verski kalendar. Fiesta je nešto više nego datum ili godišnjica. Ne slavi, već reprodukuje uspeh: otvara na dvoje hronometarsko vreme kako bi se, za par kratkih nemerljivih sati, večna sadašnjost reinstalirala. Fiesta pretvara vreme u stvaraoca. Ponavljanje postaje shvatanje. Vreme stvara. Zlatno doba se vraća. Sada i ovde, svaki put kada sveštenik slavi misteriju Svete mise, Hrist odista silazi, daje se ljudima i spašava svet. Istinski vernici su, kako je želeo Kjerkegor, „Isusovi savremenici". A ne samo u verskoj Fiesti ili u Mitu iskrsava Sadašnjost koja rastvara uzaludnu sukcesiju. Takođe nam i ljubav i poezija obelodanjuju, kratkotrajno, ovo prvobitno vreme. „Više vremena nije više večnosti", kaže Huan Ramon Himenes, osvrćući se na večnost pesničkog trenutka. Bez sumnje je shvatanje vremena kao utvrđene sadašnjosti i šušte trenutnosti starije od shvatanja hronometarskog vremena, koje nije neko neposredno poimanje toka stvarnosti, već racionalizacija proticanja.

Prethodna dihotomija se izražava u oprečnosti između Istorije i Mita, ili Istorije i Poezije. Vreme Mita, poput vremena verske fieste, ili vremena dečijih priča, nema datume: „Bilo jednom...", „U vreme kada životinje pričahu...", ,,U početku...". A ovaj Početak - koji nije ta i ta godina niti taj i taj dan - sadrži sve početke i uvodi nas u živo vreme, gde odista sve počinje svakim trenutkom. Usled rituala, koji ostvaruje i reprodukuje mitsku povest poezije i vilinskih priča, čovek pristupa svetu u kom se suprotnosti stapaju. „Svi rituali imaju svojstvo da se dogode sada, u ovom trenutku." Svaka pesma koju čitamo je jedno ponovno stvaranje, hoću reći: jedna ritualna ceremonija, jedna Fiesta.

Pozorište i Epika su takođe Fieste, ceremonije. U pozorišnoj predstavi kao i u pesničkoj recitaciji, obično vreme prestaje da teče, prepušta mesto prvobitnom vremenu. Zahvaljujući učešću, ovo mitsko, prvobitno vreme, otac sviju vremena koja zabašuravaju sadašnjost, podudara se sa našim unutarnjim, subjektivnim vremenom. Čovek, zatočenik sukcesije, razara svoju nevidljivu krletku vremena i pristupa živom vremenu: subjektivnost se na kraju poistovećuje sa spoljnjim vremenom, stoga što je ovo prestalo da bude prostorno merenje i pretvorilo se u izvor, u suštu sadašnjost, koja se obnavlja bez prestanka. Delatnošću Mita i Fieste - svetovne ili verske - čovek prekida svoju samoću i ponovo postaje jedno sa stvaranjem. I tako, Mit - preobučen, tajan, skriven - ponovo se javlja u skoro svim činovima našeg života i odlučujuće se upliće u našu Istoriju: otvara nam vrata zajednice.

Savremeni čovek je racionalizovao Mitove, ali nije mogao da ih uništi. Mnoge od naših naučnih istina, kao i najveći deo naših moralnih, političkih i filozofskih shvatanja, samo su novi izrazi za težnje koje su ranije otelotvorili u mitskim oblicima. Racionalni govor našeg vremena jedva da skriva drevne Mitove.Utopija, a naročito moderne političke utopije, izražavaju sa zgusnutom žestinom, i pored racionalnih shemi koje ih maskiraju, ovu težnju koja dovodi svako društvo do toga da zamisli zlatno doba iz koga je društvena grupa bila iščupana i kome će se vratiti ljudi na Dan nad Danima.Moderne fieste - politički skupovi, povorke, demonstracije i drugi ritualni činovi - nagoveštavaju dolazak ovog dana Iskupljenja. Svi čekaju da se društvo vrati svojoj prvobitnoj slobodi a ljudi svojoj primitivnoj čistoti.Potom će Istorija stati. Vreme (sumnja, prinudni izbor između dobrog i zlog, između nepravednog i pravednog, između stvarnog i imaginarnog) prestaće da nas drobi. Vratiće se kraljevstvo utvrđene sadašnjosti, večne zajednice: stvarnost će skinuti svoje maske i moći ćemo napokon da je spoznamo i da spoznamo svoje bližnje.

Svako društvo na samrti ili u toku sterilnosti teži da se spase stvarajući mit o iskupljenju, koji je takođe mit o plodnosti, o stvaranju. Samoća i greh se razrešuju u zajednici i plodnosti. Društvo koje sada proživljavamo takođe je rodilo svoj mit. Sterilnost buržoaskog sveta završava u samoubistvu ili u novoj Formi stvaralačkog učešća. Takva je, da je iskažem frazom Ortega i Gaseta, „tema našeg vremena,,: supstancija naših snova i smisao naših dela.

Moderan čovek ima pretenziju da misli budan. Ali ovo budno mišljenje provelo nas je hodnicima vijugavog košmara, u kom ogledala razuma umnožavaju prostorije za mučenje. Izlazeći, možda ćemo otkriti da smo sanjali otvorenih očiju i da su snovi razuma surovi. Možda ćemo, tada, po drugi put početi da sanjamo zatvorenih očiju.

*Prevela s španskog Isidora Stojanović

Oceni 5