Preko trnja do zvezda, pa u ponor

Biografske drame uglavnom imaju istu premisu, naročito kada je reč o životnom putu muzičara – neverovatno darovito i osetljivo dete rano dolazi u kontakt sa svojim talentom, obožava muziku i hrli ka uspehu. Tamo negde u kasnoj adolescenciji ili ranoj mladosti bude na pravom mestu u pravo vreme, primete ga bitni ljudi i od njega načine zvezdu. Potpisivanje ugovora sa izdavačkom kućom i menadžmentom je poput potpisivanja ugovora sa đavolom, a sve što se na tom putu uspeha izgubi opravdava se istim tim uspehom i statusom do kojeg se drugačije nije moglo doći. Preko trnja do zvezda, pa u ponor.

Ni Elvis reditelja Baza Luhrmanna ne odstupa previše od poznate matrice. Štaviše, priča je delom ispričana iz perspektive tzv. Pukovnika Parkera, muzičkog menadžera koji je Elvisa decenijama finansijski iskorištavao uzimajući polovinu njegove zarade i povlačeći diskutabilne poslovne poteze. Iza svega se krila njegova zavisnost od kocke, a posledično i dugovi u koje je upao. Elvis Presley za njega je bio još jedna, pritom i najveća, zlatna koka, no Parker nikome nikada nije priznao da ga je iskorištavao, pa ni samom sebi. Elvis je za njega bio „my boy“.

A Elvis je, kako to obično i biva, bio lep, naivan i talentovan momak kojeg su najpre zaveli gospel i bluz, pa tek onda svetla velikoga grada. Njegov presudan kontakt s crnačkom muzikom dogodio se već u detinjstvu, kada je krišom posmatrao, a potom i pao u trans tokom mise na kojoj se pevao gospel. Interesantna je to scena koja pokazuje koliko je taj susret Elvisa i muzike bio sudbonosan ne samo za njega, već i za čitav svet koji je zahvaljujući belom dečku počeo da sluša muziku Afroamerikanaca. U vreme segregacije drugačija opcija nije ni postojala, mada i dan-danas mnogi žanrovi dolaze do šire publike zahvaljujući belim izvođačima. Tužno, ali istinito. I Elvisa su optuživali za krađe i plagijate, međutim, bar sudeći prema filmu, on svoje uticaje nikad nije ni krio, niti bežao od njih. Javno je govorio o svojim uzorima, odavao počast gospelu i bluzu, bez kojih rokenrol ne bi bio moguć. U početku je sve te žanrove morao „podvaliti“ preko kantrija, budući da se od njega očekivalo da se takvom muzikom bavi.

Njegovi čuveni pokreti na sceni postali su slučaj za FBI i „policiju za moral“. Svi su od njega hteli da naprave dobrog dečka koji stoji mirno, svira i peva, naročito kada su videli kako žene reaguju na njegove nastupe. Padale su u trans kao dete Elvis u crkvi. I to je jedino što je za njega imalo smisla.

Ostalo, a i sve pomenuto, je istorija. Luhrmann ju je upakovao u ogroman, šljašteći paket sa svetlucavom mašnom, ostajući veran svom rediteljskom pečatu, a i Elvisovoj estetici. Vizuelno, raskoš i kič jesu ono što ih spaja, pa ne bi imalo smisla bežati od toga, naročito ne kada je u pitanju film o Elvisu.

Za neke gledaoce je to možda pretrpano i preterano. I jeste. Ali, odlično funkcioniše. Ne smeta ni dužina od dva sata i četrdeset minuta za životnu priču o kojoj dosta toga znamo, čak i u slučaju da nismo Elvisovi fanovi. On i nema fanove, niti hejtere. On za mnoge više nije ni čovek, već pojam, legenda, datost. On širom sveta može da ima samo poštovaoce koji ničime ne mogu da ospore njegov doprinos popularnoj kulturi i muzici. Mogu samo da ga žale kao čoveka koji, kao ni mnogi pre i posle njega, nije bio svestan toga šta ostavlja iza sebe i zašto toliko žuri da napusti ovaj svet.

Bio je ubeđen da ga se niko neće sećati, da ga ni po čemu nećemo pamtiti jer, verovali ili ne, nije snimio kultni film! Umesto toga, on je prestao da bude osoba i postao konstanta za koju svi znaju iako možda nisu čuli nijednu njegovu pesmu. A, opet, nemoguće je da nisu. Elvis je tu, sveprisutan. Umro je pre četiri i po decenije, a klinci koji danas gledaju ovaj film su već čuli za njega i odnekud im je neverovatno poznat. Jer, Elvisa ima i u Harryju Stylesu, i u Justinu Bieberu, u svim zvezdama koje prolaze sličan put slave. Nadajmo se samo da muzička industrija više nije tako surova i da nastavak tog puta nije za sve isti.

Ipak, Elvis je jedan. Figura koja sabira sve prethodno i najavljuje sve što je usledilo – poput Beatlesa i Stonesa kojih se toliko plašio. Kraj je, iako poznat kao i sadržaj čitavog filma, istinski dirljiv jer spaja fikciju i dokumentarno, potvrđujući još jednom da sve bilo je muzika. Pa ti pokušaj da se ne rasplačeš.