Prelaz preko Zbruča

Načelnik šeste divizije saopšti da je Novograd-Volinsk zauzet danas u zoru. Štab napusti Krapivno, i naša se komora u bučnoj zaštitnici proteže drumom, drevnim drumom od Bresta do Varšave koji je na seljačkim kostima podigao Nikolaj Prvi.

Polja purpurnih bulki cvetaju oko nas, podnevni vetar poigrava u požuteloj raži, nevina heljda pomalja se na horizontu, kao zidine dalekog manastira. Tihi Volinj krivuda, Volinj beži od nas u bisernu maglu brezovih šumica, puže se uz cvetne brežuljke i oslabelih ruku gubi u izdancima hmelja. Narandžasto sunce klizi po nebu kao otsečena glava, blaga svetlost pali se u klancima oblaka, i zastave zalaska sunca lepršaju iznad naših glava. Miris jučerašnje krvi i ubijenih konja kaplje u večernju hladovinu. Pocrneli Zbruč šumi i povija penušave čvorove svojih pragova. Mostovi su porušeni i mi prelazimo reku gazom. Veličanstveni mesec leži na talasima. Konji su do vratova u vodi, zvonke bujice struje između stotine konjskih nogu. Neko se davi i glasno psuje bogorodicu. Reka je posejana crnim kvadratima kola, ispunjena bukom, zviždukom i pesmom, iznad mesečevih zmija i blještavih jama.

Kasno u noć stižemo u Novograd. U stanu koji mi je dodeljen zatičem trudnu ženu i dva riđokosa Jevreja tankih vratova; treći već spava, pokriven preko glave i pribijen uza zid. U sobi koja mi je dodeljena zatičem ispreturane ormane, otpatke ženskih bundi po podu, izmet i komadiće razbijenih svetih sudova, koje Jevreji upotrebljavaju jedanput godišnje – na Pashu.

– Sklonite to – govorim ženi – u kakvoj prljavštini živite, gazde...

Dva Jevrejina ustaju sa svojih mesta. Skakuću na vunenim đonovima i kupe parčad s poda, skakuću kao majmuni, kao Japanci u cirkusu, vratovi im otiču i klate se. Nameštaju mi rasparanu perinu i ja ležem uza zid, kraj trećeg, zaspalog Jevrejina. Plašljiva beda odmah sklapa oči nad mojim ležištem.

Tišina je sve ubila i samo se mesec, obgrlivši modrim rukama svoju okruglu, blistavu, bezbrižnu glavu, skita pod prozorom.

Mičem oteklim nogama, ležem na rasparanu perinu i padam u san. Sanjam načelnika šeste divizije. Na masivnom ždrepcu juri on komandanta brigade i sruči mu dva kuršuma u oči. Kuršumi probijaju glavu komandanta brigade, i oba mu oka padaju na zemlju. „Zašto si vratio brigadu?” – viče ranjeniku načelnik šeste divizije Savicki – i tu se budim, jer mi trudna žena prevlači prste preko lica.

– Pane – govori mi ona – vi vičete u snu i prevrćete se. Namestiću vam u drugom uglu, jer gurate moga taticu...

Ona diže sa poda mršave noge i okrugli stomak, i skida jorgan sa zaspalog čoveka. Tamo leži mrtav starac, prebačen nauznak. Grkljan mu je iščupan, lice presečeno nadvoje, modra krv leži mu u bradi, kao komad olova.

– Pane – govori Jevrejka i pretresa perinu. – Poljaci su ga klali, i on ih je molio: ubijte me napolju, da mi kći ne vidi kako umirem. Ali oni učiniše kako im je bilo zgodnije – umirao je u ovoj sobi i mislio na mene. I sad hoću da znam – reče odjednom žena natčovečanskom snagom – hoću da znam, gde ćete još na čitavoj zemlji naći takvog oca, kao što je moj otac...

Novograd – Volinsk, jula 1920 g.

*Preveo s ruskog Milivoje Jovanović