Iz gljivarske beležnice (2)
Drvo

Photo: Ibrahim Hadžić

Prelepi jastreb u pozi Hristovog raspeća

***

Srećem u šumi na Golom brdu ispod Rožaja jednu stariju ženu u dimijama, oslabljenu, mršavu, koja je brala vrganje. Žena je imala preko 60 godina. Odjednom ona poče da mi se ispoveda:

– Pečurke su kao pomama. Evo, ja ih berem radi prodaje, od toga živim. A nećete mi verovati kako se obradujem kada nađem pečurku. Onako. Obradujem se, ne zato što ću je prodati, već zato što mi je milo da je nađem.

***

Kaže mi poznanik, koji je poreklom sa Zmijanja u Bosni: – Kad god bih video dedinu ćelavu glavu pri dolasku sa livade, znao sam da u šubari nosi pečurke.

***

Na kratkom sam, uličnom razgovoru s bivšim prijateljem s kojim sam se razišao zbog gljiva.

– Pišeš  u novinama da u Beogradu i okolini nema smrčaka i zbog toga optužuješ pokojnog Fohta koji ih u svojoj knjizi pominje. Opet praviš greške. A ja ih berem – kažem mu šaljivo i provokativno.

– E, ti si musliman. Smrčci liče na minareta, na džamije, pa ih ti nalaziš, a ja ih kao pravoslavac ne vidim – odgovori mi prijatelj Stanisavljević.

***

Prelepi jastreb u pozi Hristovog raspeća vezan je za sredinu stabla mlade bukve. Glavu i kljun, u očaju, okrenuo je prema nebu. Krila su mu poluraširena. Preko stomaka vezan je kanapom za stablo.

Ovu neobičnu i nerado u svest prizivanu scenu zatičem pod jesen na Rajcu, gde sam s drugovima u gljivarenju.

Ni danas mi nije jasno koju je poruku surovi ubica ostavio vezavši jadnu pticu za stablo bukve.

***

Rat se nastavlja preko poštanskog sandučića. Zatekao sam pošiljku naslovljenu na moje ime koju je neko lično doneo i ubacio u moj sandučić. U koverti je bio poprečni presek rudnjače Agaricus campestris. Odmah se dosećam da mi je taj komad pečurke podmetnuo moj gljivarski rival Miša. Ali i ja konja za trku imam. Spremam se da mu pošaljem dve zvonaste smrčice i tri đurđevače. Na paketiću ću napisati 8. IV 90, Okolina Beograda.

***

Na Sajmu prehrane u Beogradu, koji se održavao početkom novembra, jedan mladić prilazi štandu MDS sa izloženim gljivama iz prirode i pita: – Jesu li ovo sunčanice?

– Da. To su sunčanice – odgovaram mu.

– Ja sam ih brao.

– Odlično! – ohrabrih ga.

– A jesu li ovo smrčci? – i rukom pokaza na buketić žućkastih sumporača.

– Ma ne, to su sumporaste panjevčice – rekoh razočarano. – Kako to smrčci u jesen? Ja se taman ponadah da ste poznavalac gljiva, a vi ni manje ni više nego proglasiste za smrčke nešto što uopšte ne liči na njih!

No, kada to zapisujem hladne glave, pada mi na pamet da se mladić možda igrao sa mnom, jer ni dalje ne mogu da verujem da bi tako mogao da pogreši. Takav je naš narod – podmukao i sklon sprdnji. A meni je i danas krivo što sam naseo na njegovu provokaciju, ako ju je uopšte bilo.

***

Kori me prijatelj M. K: – Zašto u Beležnici pišeš naše inicijale a ne puna imena, ispada da smo maloletni delinkventi?

– Ja to radim da bih ponekada sačuvao nečiji ugled – rekoh i nasmejah se. – Ali, kad hoćeš, od sada ću te Miloše Kaljeviću pominjati punim imenom i prezimenom.

***

Nikako ne uspevam da ulovim neku đurđevaču sa mojih nalazišta na Zvezdari. Čini se da se u njihovu pojavu umešalo mnogo faktora: malo kiše, topli dani, puno vetra, i verovatno mnogo meni nevidljivih berača.

***

Po hladnom i maglovitom danu krajem oktobra lutamo tražeći gljive kroz golu lišćarsku šumu u okolini Beograda Voja, Miloš, Željko, Miomir i ja. Udaljeni smo jedan od drugog desetak metara. Idemo pokunjeni i zagledani u zemlju i ovlaženo opalo lišće. Gljiva nema. Odjednom mi pada na pamet tekst iz jedne TV emisije iz serije Opstanak. Počinjem da ga izgovaram na glas da ga svi čuju: "Krdo izgladnelih sobova luta šumom. Do hrane se teško dolazi. Gola zemlja ne nudi ništa za opstanak. Sobovi su prinuđeni da raskopavaju sneg i da čupaju kržljavu mahovinu."

– Dobro, idemo na tartufe – čuvši moj tekst, oštroumno predloži Željko.

Stižemo do njegovog tajnog "rudnika". Željko se prvi prihvata posla: velikim nožem počinje da razgrće lišće. Mi smo napravili krug oko njega, učimo zanat. I gle čuda. U njegovim rukama je Tuber aestivum, veličine manjeg oraha, a zatim Tuber brumalis, veličine zrna kukuruza.

Odjednom počinjemo svi da kopamo sa strašću ispirača zlata.

Tuber, Tuber brumalis – vičem. Zatim: – Tuber, Tuber aestivum veličine oraha!

I drugi se oglašavaju na isti način.

Ja se izmičem i probam još na nekoliko mesta. Zemlja je crna. Problem mi predstavljaju "lažni tartufi", zbog kojih mi zaigraju oči, a zatim nastupi razočaranje. Podmeću mi se zakopani žirovi, grumenčići crne bobičaste zemlje i razne semenke. Našao sam jednu ljusku tartufa bez mesa. Neko je pažljivo oglodao unutrašnjost. Ljuska mi je ličila na neko crno jaje iz kojeg se pile izleglo i odletelo u svet.

***

Posle višesatnog lutanja spremamo se, već umorni, da izađemo iz jesenje sremske šume. Celog dana smo gazili visoku travu i borili se sa nebrojenim komarcima (a o krpeljima ćemo pričati tek posle detaljnog pregleda kod kuće). Gljiva je bilo veoma malo, a najčešće smo sretali podle zavodnice (Omphalotus olearius) raznih veličina i različitih kolorističkih nijansi, od svatlobraon do tamnobraon. Odjednom primećujemo kako prema nama trče dvoje ljudi, očigledno muž i žena. On je bradat i u jednoj ruci mu je kesa, a u drugoj povrtlarske makaze. Žena je sa najlonskom kesom u rukama. Zastajemo da ih sačekamo. Oni pristižu zadihani.

– Dobar dan, da li se vi razumete u gljive? – pita bradati muškarac.

– Pa, razumemo – kažem dosta nevoljno. – A u čemu je problem?

– Nabrali smo ovih gljiva pa ne znamo jesu li ovo lisičarke – nastavi muškarac i otvori kesu. No, kao što se moglo i očekivati po onome što smo mi najčešće tog dana sretali, u kesi su bile sve same predivne, ali otrovne zavodnice.

– Nisu to lisičarke, to su zavodnice i dobro je što ste nas sreli, one su otrovne – rekoh i sadržaj njegove kese izručih na zemlju. Žena me nepoverljivo gledala ne ispuštajući svoj ulov iz ruku.

***

U šumi iznad naselja Grahovača kod Rožaja tražimo moj brat i ja gljive. Odjednom se on ustremljuje prema kupici sa nečim crvenim pored jednog kamena. Spušta ruku i naglo se uspravlja uz smeh: – Pseći izmet, a ovo crveno je komad omota od neke salame! – izveštava me iz daljine.

(Nastaviće se)

Oceni 5