Prestanite da živite i čitajte

Pesoa je ovaj predgovor, koji je trebalo da se pojavi na uvodnom mestu njegovih sabranih heteronimnih dela, verovatno napisao početkom ili sredinom dvadesetih godina XX veka, kad je ta dela najpre naslovio kao ,,Vidovi”. U jednom od rukopisnih fragmenata objašnjava da heteronimi predstavljaju različite vidove stvarnosti čija egzistencija je neizvesna.

***

Sabrana dela su suštinski uzbudljiva, premda poprimaju drugačije oblike - prozni odlomci u prvom tomu, pesme i filosofije u drugim. To je proizvod naravi kojom sam obdaren, to jest na koju sam osuđen - nisam siguran šta od to dvoje. Sve što znam jeste da autor ovih redova (nisam siguran da li i ovih knjiga) nikad nije imao samo jednu ličnost, i nikad nije razmišljao, to jest osećao, ni na koji drugačiji način osim na dramski - što će reći, kroz izmišljene osobe, ili ličnosti, koje su daleko sposobnije od njega da osete ono što treba osetiti.

Ima autora koji pišu drame i romane, a likovima svojih drama i romana često umeju da pripišu osećanja i ideje za koje uporno izjavljuju da nisu njihove. Ovde je suština ista, premda je oblik drugačiji.

Svaka od trajnijih ličnosti, koje je autor oživeo u sebi, na poklon je dobila upečatljivu prirodu, i uz to postala autor jedne ili više knjiga čije ideje, osećanja i književna veština nemaju nikakav odnos sa pravim autorom (ili, možda samo s očiglednim autorom, budući da mi ne znamo šta je stvarnost), ne računajući to što je, kad ih je ispisivao, autor poslužio kao posrednik za ličnosti koje je stvorio.

Ni ovaj rad, ni oni radovi koji slede, nemaju ništa sa čovekom koji ih je ispisao. On se ni slaže, ni ne slaže s onim što se u njima nalazi. On piše kao da mu neko diktira. A ako je osoba koja mu diktira njegov prijatelj (i iz tog razloga mogu da ga bez ustezanja zamole da zapiše ono što diktiraju), zapisivač uviđa da je štivo zanimljivo, verovatno samo zbog prijateljstva.

Biološki autor ovih knjiga ne preuzima nikakvu ličnu odgovornost. Kad god oseti da ličnost kipti u njemu, on odmah shvata da se ovo novo biće, premda ima sličnosti, od njega razlikuje - to je intelektualni sin, može biti, s naslednim odlikama, ali takođe i razlikama koje ga čine drugom osobom.

To da je ova odlika kod pisca pokazatelj njegove histerije, ili takozvane rascepljene ličnosti, autor ovih knjiga niti poriče niti potvrđuje. Kao bespomoćni rob svoje umnožene ličnosti, za njega ne bi bilo od koristi da se saglasi s jednom ili drugom teorijom o ispisanim ishodima ovakvog umnožavanja.

Ne iznenađuje to što ovakav način stvaranja umetnosti izgleda čudan; ono što iznenađuje jeste to što ima stvari koje ne izgledaju čudno.

Neke od sadašnjih autorovih teorija nadahnule su jedna ili dve od ovih ličnosti koje neprestano prolaze - na trenutak, na dan, ili na duži period - kroz njegovu sopstvenu ličnost, uobražavajući da su on.

Autor ovih knjiga ne može da tvrdi da sve ove različite i razgovetne ličnosti, koje otelovljene prolaze kroz njegovu dušu, ne postoje, jer on i ne zna šta to znači postojati, kao ni to da li su Hamlet ili Šekspir stvarniji ili zaista stvarni.

Do ovog časa, predstavljene knjige obuhvataju: prvi tom, Knjigu nemira, koju je sastavio čovek koji sebe naziva Visente Guedeš; potom, Čuvar ovce, zajedno s nekim drugim pesmama i fragmentima Alberta Kaeira (koji je, kao i Guedeš, preminuo, i to iz istih razloga), rođen nadomak Lisabona, godine 1889, a umro tamo gde se rodio 1915. Ako mi kažete da je o nekome ko nikad nije postojao besmisleno govoriti na ovakav način, odgovoriću vam da ni ja takođe nemam nikakav dokaz za to da je Lisabon uopšte postojao, kao ni za sebe koji pišem, ili uostalom za bilo šta drugo.

Ovaj Alberto Kaeiro imao je dva učenika i filosofskog sledbenika. Dva učenika, Rikardo Reiš i Alvaru de Kampuš, krenuli su različitim putevima: ovaj prvi ojačao je paganizam koji je otkrio Kaeiro i učinio ga umetničkim pravoverjem; ovaj drugi, usredsređujući se na drugi deo Kaeirovog rada, razvio je potpuno drugačiji sistem, zasnovan isključivo na senzacijama. Filosofski sledbenik, Antonio Mora (imena su kao ličnosti i neizbežna i neodvojiva od mene), uzeo je na sebe da sastavi jednu ili dve knjige u kojima će ubedljivo dokazati metafizičku i praktičnu istinitost paganizma. Drugi filosof ove paganske škole, čije se ime još nije javilo mom unutrašnjem čulu vida, to jest sluha, sastaviće apologiju za paganizam zasnovanu na potpuno drugačijoj argumentaciji.

Možda će se u budućnosti pojaviti i druge osobe od iste ove, istinske vrste stvarnosti, ili možda neće, ali uvek će biti dobrodošle u moj unutrašnji život, gde žive u većem skladu sa mnom nego što sam ja kadar da živim sa spoljašnjom stvarnošću. Nema ni potrebe da kažem, slažem se sa izvesnim delovima njihovih teorija, a s drugim delovima se ne slažem. Međutim, to je potpuno sporedno. Ako ispisuju lepe stvari, te stvari su lepe, bez obzira na bilo koju, i sve metafizičke spekulacije zajedno, o tome ko ih je „zaista' sastavio. Ako u svojim filosofijama iskazuju istinite stvari - pod pretpostavkom da u svetu u kojem ništa ne postoji istina može da postoji - te stvari su istinite bez obzira na naum ili „stvarnost” onih koji su ih izgovorili, ko god da su.

Pošto sam se uputio u to ko sam - u najgorem slučaju s uma sišavši opskrbljen veličanstvenim snovima, u najboljem ne samo pisac nego i neobično školovan - mogao bih da doprinesem ne samo sopstvenoj razonodi (što bi za mene bilo već sasvim dovoljno), nego da obogatim svet, jer kad neko umre i za sobom ostavi jedan lep stih, on za toliko nebo i zemlju ostavlja plemenitijima, a razlog postojanja zvezda i ljudi za toliko emocionalno zagonetnijim.

U svetlu trenutne nestašice književnosti, šta genijalan čovek može nego da se preobrazi u književnika? U svetlu nestašice ljudi s kojom može da se izbori, šta osećajan čovek može nego da izmisli sopstvene prijatelje ili, u najmanju ruku, intelektualne sledbenike?

U prvom trenutku pomišljao sam na to da ove radove objavim anonimno, bez pomena o sebi, i da uspostavim nešto poput portugalskog neopaganizma unutar kojeg bi mnogobrojni autori - od kojih svi do jednog raznorodni - sarađivali i doprinosili procvatu svog pokreta. Međutim, držati se izgovora (čak i ako niko ne oda tajnu), u portugalskom uskogrudom intelektualnom miljeu, bilo bi praktično neizvodljivo, i pokušaj ne bi bio dostojan duhovnog napora.

U vizuri koju nazivam unutrašnjom samo zbog toga što „stvaran svet” nazivam spoljašnjim, jasno i razgovetno opažam poznate, raspoznatljive crte lica, lične osobine, životne priče, pretke, a u nekim slučajevima čak i smrt tog mnoštva ličnosti. Neki od njih nailazili su jedni na druge; drugi nisu. Nijedan od njih mene nikad nije sreo, osim Alvara de Kampuša. Međutim, ako sutra, kad budem putovao Amerikom, bude neophodno da se pozabavim telesnom pojavom Rikarda Reiša, koji po mom mišljenju tamo živi, moja duša ne bi smela da na moje telo prebaci ni trunku iznenađenja; sve bi trebalo da bude kako i jeste, upravo onako kao pre susreta. Šta je život?

Ovim knjigama trebalo bi da pristupate kao da niste pročitali ovo objašnjenje, nego kao da ste knjige jednostavno pročitali, kupujući ih jednu po jednu u knjižari u čijem ste ih izlogu videli. U drugačijem duhu ne bi trebalo da ih čitate. Kad čitate Hamleta, ne počinjete od podsećanja na to da se priča nikad nije ni dogodila. Ako biste tako postupali, upropastili biste samo uživanje za koje se nadate da ćete ga čitanjem steći. Kad čitamo, prestajemo da živimo. Neka vam to bude pristup. Prestanite da živite i čitajte. Šta je život?

Ipak, na ovom mestu, mnogo intenzivnije nego u slučaju poetskog dramskog dela, morate da se pozabavite aktivnim prisustvom tobožnjeg autora. To ne znači da imate pravo da verujete mom objašnjenju. Čim ga pročitate, trebalo bi da pretpostavite da sam lagao - trebalo bi da pretpostavite da ćete čitati knjige različitih pesnika, ili različitih književnika, i da ćete preko ovih knjiga dopreti do emocija i naučiti lekcije od onih pisaca s kojima nemam ništa osim što sam njihov izdavač. Kako ćete znati da ovakav pristup, konačno, nije onaj koji je u najtešnjoj vezi sa nedokučivom zbiljom stvari