Preteški za održavanje

Pomereni koncert

Ovo je trebalo da bude svirka koja se radi bez ikakvih lažnih obećanja, bez prljavih trikova, bez nuđenja bilo kakvih tajnih usluga, vezivanja za bilo koga... Jedan običan dobrotvorni koncert, iz krajnje skromnog organizacionog fonda. Fina stvar, koja je trebalo samo da ima još neku propratnu priču, tipa: "Pred sam koncert je prestala kiša i ponovo počela da pada na samom kraju." Ali, jebiga, izgleda ne može sve lako da ide. Bar u našem slučaju je tako, kad ide lako, sumnjivo je. Onda se uvek polakomiš sledeći put.

15 godina

Mi apsolutno nismo ni pomišljali da će to ovoliko da traje. Za nas je sve bilo zezanje, dobar provod... A da i ne pričam o tome da u nekim momentima ove prekidane neprekinute karijere jedni drugima uopšte nismo bili dobra garancija... Građenje budućnosti na nekom našem odnosu je uvek bilo poluklimavo. Ali, izgleda da se baš takve stvari nekako održavaju, a ono što je stameno, uruši se od zamora materijala. Mi nismo verovali da ćemo se ovoliko održati. Živeli smo, nismo shvatali to kao obavezu. Kad smo počinjali, gotovo da je bilo sramota zarađivati pare od toga što voliš i niko to nije doživljavao kao neko zanimanje, kao nešto dugotrajno. Tek kad smo se u decembru '85. prvi put razišli, videli smo koliko nam je to u krvi, koliko ne možemo bez toga. A i ljudi su nas sretali i pitali: "'Ajde, kad ćete da svirate? Dugo nije bio koncert." Okruženje nam nije dalo mira. Terali su nas da budemo bend.

Ključ od kuće

Prva i ova poslednja postava su prave. Onda je postojao pravi bendovski rad i sad postoji. Kad je Manzanera u junu '85. otišao, sve se promenilo. Odjednom nije više bilo četvoro ljudi nego troje i to je bilo kao da smo izgubili osu, kao da se ona pomerila i ostavila nas bez ravnoteže. Onda je krenulo - beskonačno menjanje bubnjara i non-stop sviranje starog materijala. Tako da mi, i da smo hteli da se promenimo - nismo mogli, jer smo morali stalno da uvežbavamo Stoj Džoni i te pesme. I onda su najčudniji ljudi počeli da defiluju kroz grupu. U jednom trenutku je izgledalo da smo izgubili ključ od kuće i da svako može da uđe i izađe kroz ta vrata kad hoće. Svakakvih je tu likova bilo, od najvećih avanturista do totalnih bezveznjaka. A mi smo to plaćali, nervirajući se. Zato što smo živeli za to, ništa drugo nismo znali, niti nas je bilo šta interesovalo. I jako smo se voleli, kao što se na početku svi vole. A onda, u nekim trenucima, kad smo videli da zavisimo jedan od drugog, jako smo se mrzeli, jer smo dospeli u situaciju da smo nesigurni.

Dugo smo, u stvari, bili duo. Album Kiselo i slatko smo praktično Anton i ja sami uradili, s gomilom ljudi sa strane koji su nam pomagali. Sad, na Ledenom dobu, već postoji bend. Svi smo mi tu zajedno nešto radili. Da je bilo drugačije, da smo opet primoravali nekog da bez varenja uzima naše ideje i da radi automatski, to ne bi bilo dobro. Ne bi bilo ovako. A sad nam je prvi put posle dužeg vremena samo izlazilo. Stvari koje su ispadale na probama nismo morali da menjamo. Uhvatili smo, u stvari, jednu super probu. I to je to.

Anton i ja

Mislim da smo više različiti nego slični. On je tri i po godine stariji od mene. Druga generacija. Svirao je u Butiku, svirao je sa Steve Hanningtonom... Išao je u Petu beogradsku sa Miškom Plavim, Bojanom Pečarom... Ta ekipa je startovala već krajem sedamdesetih i on je otišao u vojsku kad je cela ta stvar sa punkom, Paket aranžmanom i Novim talasom počela da se dešava. Kad se vratio iz vojske, znalo se za njega. Cela ta ekipa znala se iz Skadarlije, SKC-a, dragstora... On je poslednji ušao u bend i sećam se da sam rekao Manzaneri: "Ej, Manza, nemoj njega, bre, on solira, jebote, razbija, davi...". Kad smo imali prve probe, odmah su izbile varnice između mene i njega. Na prvoj objavljenoj slici Brejkersa on i ja se nešto raspravljamo. Svako se borio za neku svoju istinu, a nikom nije bilo jasno šta je to u stvari. Ja sam bio najmlađi u bendu. Ljuba, koji je svirao drugu gitaru je '59, Manza je '59, Anton '61. godište. Ja sam tu došao misleći da znam nešto, a naleteo sam na sukob žvaka, na tuđa iskustva... I onda je bilo svakakvih stvari, pošto nismo svi u bendu bili tolerantni. Bili smo različiti i sve vreme smo varničili.

U jednom trenutku, veoma brzo, došlo je do neke podele u bendu. Na jednoj strani bili smo Manza i ja, na drugoj Anton i Ljuba. Oni su bili, u to vreme, suviše rock za nas i mislili su da je to što ja pričam bezvezno laprdanje, a ja sam njihovu žvaku shvatao kao nešto što nema veze s mozgom. To, da ja moram sve da prođem da bi nešto znao u životu, bilo mi je jako glupo. Uvek sam se borio protiv toga. Ako već postoji neka količina znanja, pa ne moram ja sad da ponavljam tuđe greške! E, onda je, nažalost, došlo vreme, posle određenog niza godina, kad je moralo sve da se prođe... i što je trebalo i što nije trebalo. Mene taj rock-'n'roll life nikad nije zanimao, a onda je ipak ušao u bend. I to je bilo... bože sačuvaj! Privlačenje pažnje, prva popularnost... Mada smo se uvek distancirali od toga i bili u fazonu da ne sviramo kako bismo bili slavni i kako bi nam garderoba bila puna devojaka. Brejkersi su nastali '82, u totalnom mrtvilu, kad je pokret prestao da postoji. Te godine su nastale i Katarina i Disciplina, a mi smo bili direktna reakcija na smrt pokreta, na neke nebuloze koje su preostale, na šminkeraj... Mi smo bili prva ruka, a sve oko nas druga.

Ruska grupa

Mi smo prvi uveli neke idiome kao: Tražim te, Ne želim da živim hiljadu godina, Hoću sad i hoću sve... Prvi smo uneli jezik ulice, verovatno smo i prvi koji nikad nijedan tekst nisu preveli sa engleskog da vide kakav je. Mi smo ruska grupa. Svi smo učili ruski u školi, neko je po neku reč engleskog znao, ali tako je ostalo do danas. Ali smo ortodoksni rokeri. Bili smo nestrpljivi, a uvek smo čekali. Prvi album smo snimali posle dve godine postojanja, a izašao je posle tri; drugi smo snimili 1987, izašao je 1988, Kiselo i slatko smo snimili 1993. a album se pojavio u julu 1994... Nikad nismo bili u šemi, nikad nismo imali menadžera, ja nisam ni pevao nego pričao u ritmu, ovaj je razvaljivao džitru sa nekim spojem Hendrixa i bluesa. To je bila nova muzika, to niko nikad nije svirao, ali stvarno nikad! Niko nije ni probao da svira kao Manzanera, niko nije imao gard kao Ljuba. Samo mi nismo imali basistu. Jednostavno, nismo mogli da nađemo tog čoveka.

Novi talas?

Prvobitno iskustvo se izgubilo veoma brzo, jer su učesnici počeli da se etabliraju. Mislim da je Orgazam potpisao prvi ugovor za šest ploča! Čoveče! Ne mogu da tvrdim da je to sto posto tačno, ali u tome je bila suština problema. A onda smo mi počeli da pravimo put kojim će da idu svi bendovi. Pravili smo demo-snimke da bismo mogli bilo gde da sviramo, pojavljivali smo se na kompilacijama, proradila je domaća radinost. Koja je tu bio, kao naš stari ortak; na dvokanalnom Teacu smo snimali stvari u podrumu SKC-a. Tako je počela da se gradi nova priča, autentična... Mi ni klasične probe nismo imali. Godinama nas je to pratilo, imali smo samo koncertna izvođenja. Već 4. oktobra 1982, na prvom koncertu u Dadovu, bili smo predgrupa sastavu The Fifties, imali smo repertoar od 45 minuta. Improvizovali smo, što nijedan bend tad nije radio. I uvek smo koristili priliku da napravimo nešto neočekivano. Jer sve te neočekivanosti su samo nas čekale i davale nam povod. Ono što se dešavalo posle Paket aranžmana nama nije pilo vodu. Rasturilo se i bilo potpuno drugačije od onoga s čim se krenulo.

Loši primeri

Prvi smo svirali u nekim kariranim šuljama, prvi imali zulufe, nismo pazili da li se penjemo na binu s pljugama, da li kasnimo s početkom... Nije nam padalo na pamet da razmišljamo o tome. A posle je to ispalo kao medveđa usluga celoj stvari. Mi smo stvarno bili to, a onda su mnogi to ukapirali na pogrešan način, kao neku pozu. Tako da smo, u stvari, ispali kao neki loši primeri.

'De ste, studenti

TV Moroni su bili moj favorit bend. Prvi put u životu sam išao u Novi Sad da bih njih gledao. Bio sam na jedno sedamdeset odsto njihovih proba. Znaš koliko ja s tim Srđanom Dragojevićem podruma imam?! Ali to ti je to... Studenti prava, studenti psihologije... Ne može i ovo i ono.

Koja

Dule će da napravi svetsku karijeru, to bez daljnjeg. To je samo stvar tehničke prirode, zbog veličine posla. Ali još dve-tri godine i to ga čeka. Znaš, on mnogo razmišlja o tome, a mi nismo nikad razmišljali, mi smo osećali i bili to što jesmo. Pa i s njim smo imali "ideološke" debate. U jednoj tački smo morali da se raziđemo, pošto je on užasno jak i u to vreme je klonirao ljude. Kao neka nosilja, samo je male Kojiće proizvodio, koji su šetali okolo u onim "zepama" (patofne - op. V.S.) od pet dinara. Mi smo bili u fazonu: "Samo nam glavu ne diraj. Mi smo u svom fazonu, ti u svom i pusti nas...".  Ali, radili smo. Malo ljudi pamti da je Anton radio na Kojinoj prvoj ploči. Imao je opasan pseudonim - Riki Rif. Najbolji!

Mune

Žao mi je bilo svaki put kad smo morali da se rastanemo s nekim bliskim ljudima. S Munetom se to desilo. On je svirao taj bas od '86 do '92, sve vreme nosio bend, pomagao da opstanemo. Bio je prvi punopravni član posle prve postave, bilo je tu puno poverenje, puno emocija, puno svega... Ali, u nekom trenutku smo provalili da više ne možemo da funkcionišemo. lzgleda da smo povremeno preteški za održavanje.

Vratiti im sve

Nikad nismo imali probleme s publikom. Nikad nismo imali poluprazne koncerte, jer smo uvek davali ogromnu količinu energije. Samo jednom sam se uplašio publike: pokušao sam da lažem sebe i onda sam odjednom pomislio: "jao, sve se vidi". Bio je to jedan čudan koncert u Domu omladine, u Beogradu, '88. Mi smo hteli da budemo nešto... ne znam ni ja... cool, cool, a onda smo odjednom provalili da su u publici neki novi klinci, koji su pomislili da smo mi pičke. Počeli su da nas gađaju petardama i flašama. Onda smo mi počeli sve to da im vraćamo i to se pretvorilo u jedan od onih koncerata na kojima muzika uopšte nije važna. Važno je bilo samo da opstanemo na bini, da im sve vratimo, da im pokažemo da mi nismo ti koji će da ustuknu. Nama je muzika bila lek za našu usamljenost, a time i za tuđu. Nikad nismo bili u fazonu: "'Ajde sad, ruke gore!". Ne! Mi smo uvek imali intimne razgovore sa svim tim ljudima, sa svim tim životima. Znaš koliko puta nam se desilo da nas neke niske pobude vuku dole? A onda se mi ne damo. Postavljamo sebi neke više domete, da bismo mogli da se izvučemo. Što smo više padali, više smo gledali da se uzdižemo. U našem slučaju, to jedino tako i može. Nikad nismo imali nijednu šansu koju nismo sami sebi stvorili.

Glupe emisije, glupi ljudi

U vreme kad smo napravili Kreni prema meni i imali jedan od najvećih hitova ovde napravljenih, postojala je mogućnost da uletimo u najcrnju estradnu šemu, da počnemo da se pojavljujemo u tim nekim glupim emisijama, da s tim glupim ljudima delimo glupe žvake i da i sami počnemo da izgledamo glupo. Ali to smo u startu prekinuli. Videli smo da to nije za nas. Da smo suviše dugo trpeli da bismo se prodali za naslovnu stranu i pohvalu nekog laskavca.

Posthumni smell

Drugi su objavljivali ploče kako su hteli, u vreme kad mi nismo mogli. To je bilo grozno, a onda se ubrzo ispostavilo da je singl 1000 godina/Večeras jedan od najboljih koji su ovde ikad objavljeni, da smo za Kiselo i slatko i treći album dobili sve one nagrade: Grupa godine, Album godine, Pesma godine... Prva ploča je proglašena za jedan od tri najuticajnija debi albuma u zemlji... Jako je čudno bilo da odjednom to sve imamo mi, koji smo navikli da nemamo ništa. Opet, kad smo dobijali nagrade za Kiselo i slatko, osećao se negde taj smell, posthumni. A to je jako zajebano, kad znaš da si sledeći. Na sreću, ispostavilo se da još ima ljudi koji hoće da se angažuju oko nas.

Teške stvari

Bilo je i potpuno promašenih varijanti. Kad smo se prošle godine vratili, odjedanput su se i Kurta i Murta sjatili oko nas i počeli da nas prevode na neki svoj jezik, da nas uvode u svoje slike, u svet s kojim mi veze nismo imali. Onda smo baš osetili da neko pokušava da se gradi nad nama. Tad je užasna količina loših osobina isplivala iz mene. Zbog toga što sam morao da držim ceo bend, a to su teške stvari... Osećaj da primoravaš nekoga na nešto - jeste užasan. Kao kad dete kaže: "Ej, moja je lopta, ja ću da igram." Ružnih stvari je bilo. Bilo je nesporazuma između mene i Antona. Ne oko muzike, oko muzike se mi sad lako dogovaramo. Oko svega ostalog... Čini mi se, da nismo svirali zajedno, verovatno se ne bi ni poznavali. Ali, eto. Gde su čarobne vode, veliki su i otrovi. A mi smo nekako isplivali.

lzgubi se mera

Sve je bilo drugačije dok nismo poverovali. Droge, alkohol, arogancija... sve je to bilo drugačije do trenutka u kom smo, umesto da obuzdavamo te stvari koje su počele da se pojavljuju u negativnom fazonu, krenuli da ih raspirujemo. Ali, sve je to bilo iz uverenja nekog, nije poza. Tražili smo ljude koji su se trudili da budu čudni, i mi smo se trudili. Bili smo mladi, nismo imali pojma. Nismo razmišljali o budućnosti, nismo ni morali. Srećnije je bilo vreme. A kad se izgubi mera, sve ode kontra. Nismo uvek znali ni da se kontrolišemo.

U jednoj fazi je to postalo teško. Predaleko su otišle stvari. Pičkarali smo se pred ljudima, tukli... Tu niko nije hteo da ustukne. Dok nismo jednog trenutka seli i rekli: "Stani, bre, malo smo odlepili." Tek posle smo shvatili da nijedna muzika koja je suviše skupa za ljudski život ne treba da postoji. Muziku ne treba preplaćivati, ne mora nikakva slepa ambicija da nas vodi. Dovoljne su ljubav i poruka, ali to tada nismo znali. U prvom delu priče je samo ambicija postojala. Ništa racionalno. A mi nismo ni mogli nešto da se modifikujemo. Nismo bili ni pametni, ni obrazovani. Pošteni, to da, ali i večito disharmonični u pogledu organizovanosti. Uvek smo bili stado bez pasa, koje je moralo samo da se organizuje. I dok smo to pokušavali, nismo ni primećivali da rastemo.

Do rhythm'n'bluesa

Pa uvek je to bilo. To je najlepša muzika.

* Tekst objavljen u XZ magazinu No 10, septembra 1997. godine