Pretvaranje koljača u ikone nacionalne kulture

ČUVSTVO ZA SVOJE – Termin koji je skovao doktor nauka književnih Dragan Hamović u tekstu "Trebinjsko slovo o Nogovoj poeziji" kako bi pomalo zakukuljeno izložio osnovne postulate svog svetonazora, a povodom poezije Rajka Petrova Noga. Pišući o dodeli nagrade "Odzivi Filipu Višnjiću" Rajku Petrovu Nogu u Marićevića jaruzi, na Sretenje 2004. godine, Hamović veli: "Pesnik je, možemo reći, 'iz glave cijela naroda', ne toliko iz svoje, sručio šta već kome treba na tome mestu i u tome času, ukazujući na niti i negve koje vezuju vremja ovo i vremja ono. Pomislio sam, da tada nije rekao, to šta je rekao, kako je rekao, ne bih, niti bi iko imao razloga da mu išta poveruje od dotadašnjeg pesničkog i javnog iskaza. A tačna reč je pala, prodrmusala je i na tren probudila pred TV kutijama dobar deo našega naroda koji nije lišen čuvstva za svoje"[1].

O čemu to Hamović nemušto romori? Šta je to Nogo zapravo rekao? I zašto naš kritik ne kaže jasno i glasno o čemu se radi? Da vidimo o čemu je reč. Nogo je u svojoj besedi na proslavi 200. godišnjice Prvog srpskog ustanka u Orašcu pokušao da napravi paralelu između Višnjićevog "Početka bune protiv dahija" i aktuelnog trenutka: "Savremene planetarne dahije i ove naše lokalne poturice, u postdejtonskoj i postmodernoj reviziji, ali i proizvodnji istorije, ničim se drugim ne bave do sječom knezova". Potom je citirao guslara: "Jednog kneza prevarit možete/ jednog poseć, a dva će uteći". Na kraju je poentirao: "Tu dvojicu što su utekli narod je prepoznao i svojijem krilom zakrilio. Nije narod, kako novi usrećitelji govore, njihov talac. Narod im je jatak. Da je drugačije, do sada bi ih na prevaru uhvatili i posjekli"[2].

Kad se Nogova govorancija prevede s guslarskog na savremeni srpski jezik, dobijamo sledeće: u Haškom tribunalu sede ovovremene dahije, a poturice su političari u Srbiji koji bi s Hagom da sarađuju. Dvojica knezova su Radovan Karadžić i Ratko Mladić, njih krije srpski narod kao tradicionalni jatak hajduka. Da ih narod ne krije, oni bi bili odavno uhvaćeni na prevaru i posečeni (kad se nekom sudi za ratne zločine, to Nogu deluje strašnije od kasapljenja sabljom dimiskijom). Šta drugo i očekivati od senatora Republike Srpske koji je tokom rata u BiH izjavljivao: "Zar se naša braća Muslimani ne boje naše krvi nenamirene? Mi moramo pokusati svoju porciju krvi"?[3] Toliko o tome da je preobražaj ljudi u ljudoždere tokom devedesetih tek puka metafora.

U međuvremenu se, po svemu sudeći, nešto ružno desilo narodnom krilu koje je masovne ubice zakrililo, možda se polomilo ili bar uganulo, ako već nije načisto očerupano, pa su Karadžić i Mladić uhapšeni, deportovani u Hag i osuđeni na robiju za svoja zlodela. Uzalud su se Nogo i Hamović uzdali u narod, bolje da su sami jatakovali krvnicima, možda bi uspeli da ih sačuvaju. Međutim, nije posao pisaca i pametara da skrivaju ratne zločince u bekstvu, već da im pišu panegirike, skrivajući svoje zlikovačke težnje iza tog nesrećnog naroda. Obratite pažnju, Hamović, citirajući Negošev "Gorski vijenac", tvrdi da je Nogo svoju odbranu koljača izgovorio ne iz svoje, već "iz glave cijela naroda". Međutim, malo dalje veli da je upravo reč izgovorena iz glave celog naroda, dakle nešto što čitav narod misli – prodrmala i probudila samo deo tog istog naroda. Kako je to moguće? U dijalogu naroda sa samim sobom, u kojem je Nogo iskorišćen kao medijum, izgleda da je došlo do smetnji na vezama, pa ono što čitav narod misli razume samo deo tog istog naroda. I tu dolazimo do Hamovićevog novoskovanog termina "čuvstvo za svoje" koji je zapravo eufemistična sintagma za prikrivanje krvavih tragova. Pa gde baš nađe da narod oseća kao svoje najgore pripadnike nacije, one koji su rukovodili ubijanjem žena, dece i staraca, one koji su satirali gradove i sela? Zašto onda ne bi osećao i Hitlera, Ajhmana, Staljina i Pola Pota kao svoje? Ili čuvstvo za svoje podrazumeva nežna osećanja samo prema masovnim ubicama iz sopstvenog naroda?

Da se za trenutak manemo naših kvazipisaca i njihovih nacionalističko-koljačkih floskuletina, pa da prebacimo čitavu stvar na malo ozbiljniji teren. Šta čovek zapravo može da oseća kao svoje, šta je zapravo njegovo? Da li, primera radi, može sopstveno lice, sopstveno telo doživeti kao nešto svoje, neotuđivo? Da vidimo šta na tu temu kažu neke osobe za koje se osnovano sumnja da su pesnikinje i pesnici. Šimborska u pesmi "Ničeg darovanog" pokazuje da ništa nije naše. Sve smo dobili na pozajmicu, ništa nam nije poklonjeno:

"Tako je to već udešeno,
da je sve za vraćanje
i jetra za vraćanje
i svaki prst posebno.

Prekasno je za raskid uvjeta ugovora.
Dugovi će biti svučeni s mene
zajedno s kožom"[4].

Takva je ljudska situacija. Kosmičko knjigovodstvo sve beleži, ništa ne propušta, tamo se na stranici potraživanja nalazi svaka čestica našeg tela. Ništa nije naše, čak ni ono što osećamo kao jedino što nam istinski pripada, kao nešto što nas čini onim što jesmo. Iznajmili smo i svoje ruke i noge, i oči i unutrašnje organe, na određeno vreme, a kad to vreme istekne – sve ćemo morati uredno da vratimo. Spisak je precizan, na kraju ćemo ostati bez ičega, čak ni uvojak kose ili trepavicu ne možemo sačuvati zauvek. Na kraju pesme dolazi poenta:

"Ne mogu se sjetiti
gdje, kada i zašto sam
dozvolila sebi otvoriti
taj račun.

Protest protiv njega
zovemo dušom.
I to je jedino
čega nema na spisku"[5].

Iako deluje utešno, kraj pesme zapravo više stavlja naglasak na to šta je duša (protest protiv poretka sveta koji nas neminovno vodi u smrt), nego na to da nam duša pripada. Poezija nije utešna kao hrišćanski katehizis, tako u pesmi "Malo o duši" Šimborska kaže:

"Niko je nema neprekidno
i zauvek.

Dan za danom
godinu za godinom
može se živeti bez nje"[6].

Kako se da videti, Hamovićevo "čuvstvo za svoje" nema baš na mnogo šta da se osloni. Možda mu je i bolje da se drži ratnih zločinaca, tu je bar svoj na svome. A opet, ako ništa nije naše, da li to znači da nam je sve tuđe? Ili čoveku, zapravo, ništa ne može da bude tuđe? Setimo se nekih stihova iz "Pobratimstva lica u svemiru" Tina Ujevića:

"Ne boj se! Nisi sam! Ima i drugih nego ti
koji nepoznati od tebe žive tvojim životom.
I ono sve što ti bje, ču i što sni
gori u njima istim žarom, ljepotom i čistotom.

Ne gordi se! Tvoje misli nisu samo tvoje! One u drugima žive.
(…)
Sa svakim nešto dijeliš, i više vas ste isti.
(…)
I snagu nam, i grijehe drugi s nama dijele,
i sni su naši sami iz zajedničkog vrela.
I hrana nam je duše iz naše opće zdjele"[7].

A Tinova povezanost i jednačenje s drugim ljudima, to saznanje da biti čovek znači ne biti usamljen, neminovno priziva u sećanje glasoviti odlomak iz "Sedamnaeste meditacije" Džona Dona: "Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje; ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo Posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje i mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom. I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni: ono zvoni za tobom"[8].

Hinduistički monah Swami Vivekananda je još radikalniji: "Čovjek je brat čovjeku zato jer su svi ljudi jedno biće. U Vedama je rečeno da čovjek nije tek moj brat, nego da je on ja. Povređujući bilo koji dio svemira, povređujem jedino sam sebe. Ja sam svemir"[9]. Tu je negde i Franja Asiški koji Sunce naziva bratom, baš kao i vetar, i propoveda svojim sestrama pticama. Ili apostol Pavle koji kaže da smo svi jedno u Hristu. I tako redom, moglo bi se citirati do sutra. Ne samo da čoveku nije tuđ drugi čovek, nego mu nije tuđe ništa što postoji na svetu.

Tako izgleda kad se neko ozbiljno pozabavi pitanjem šta je "tuđe", a šta "svoje". Za Hamovića i njemu slične sve su to španska sela. Smrt ma kog čoveka njih ne smanjuje (pogotovo ako je dotični čovek inoplemenik, onda ih uvećava), jer oni nisu deo čovečanstva. Oni nemaju problem s povređivanjem bilo kog dela svemira, jer oni s tim zlim svetom koji navodno postoji negde tamo, izvan brloga nacionalističkog uma, nemaju ništa. Oni nisu deo sveta, već SAO koja obitava ni na nebu ni na zemlji. I tu leži ključ čitavog problema.

Hamoviću i Hamovićima uveocima jednostavno su nedostupne sfere duha, oni u njima nemaju šta da traže. Njih plodovi duha samo frustriraju, jer ih bolno podsećaju na sopstvenu nemoć. Iako se na prvi pogled bave književnošću i kulturom, oni su zapravo mrzitelji duha. U tome je čitava njihova tajna. Zato su se okrenuli onome što im je dostupno – pretvaranju koljača u ikone nacionalne kulture. Problem je u tome što ih mi plaćamo da nas prosvećuju, a ne da nam svoju duhovnu bedu prodaju kao brigu za naciju, identitet, srpstvo i slične izmišljotine.

Podrška masovnim ubicama ne ide zajedno s književnošću i kulturom, tamo gde se pisci dive ukoljicama Bog je odavno rekao laku noć. Kad pisci podupiru one koji su spalili biblioteku, tu može da se govori samo o pomračenju duha i potpunom kolapsu kulture. Hamović, Nogo i ostali memorandum-dum pametari projavljuju se kao delatnici kulture zločina. Kad takvi ljudi kreiraju kulturnu politiku i književni život, oni iza sebe ostavljaju samo pustoš. U takvoj situaciji jedino što možemo jeste da ih ostavimo da se uguše u sopstvenom ništavilu, za bolje i nisu. A mi ćemo se već sami pobrinuti za sebe, uz malu pomoć navedenih autora. I mnogih drugih pripadnika neformalnog pobratimstva lica u svemiru.