Beogradski utisci: Avanture modernih Srba
Dvojj 01 S

Photo: Marija Đoković/XXZ

Preživeti GSP pakao

U izlomljenoj liniji dvojke

Kako se Beograd polako pretvarao u gradilište, poduhvat „stići od tačke A do tačke B“ je polako odlazio u tačku Š, pa se psihičko stanje građana pogoršavalo proporcionalno broju ulica koje su zbog post-apokaliptičnih rovova postajale neprohodne. Tako se danas oni koji sa uspehom pronađu pola mesta u trećem po redu autobusu smatraju uspešnima, a oni koji na posao zakasne manje od dva sata dobijaju titule požrtvovanih radnika.

I dok je odlazak na jedno radno mesto postao strategija, oni koji rade dva ili tri posla, što je postalo trend, postaju junaci nemogućih misija, te se očekuje da neki dovitljivi startap uskoro počne sa prodajom opreme za preživljavanje u gradskom prevozu. Na prvom mestu bi se našle gas maske, koje bi mogle da se koriste kako u, tako i izvan gradskih autobusa, trolejbusa, ne daj bože tramvaja.

Grupe nervoznih putnika evoluirale su brzinom najsposobnijih bakterija, te su se u prečniku uvećale čak tri puta. Autobus se tako više ne čeka samo na stanici, već i na trotoaru, ispred izloga, u obližnjoj radnji, te preti da susedne stanice spoji što bi gospođu sa automata za poništavanje karata dovelo u vrlo nezgodan položaj.

„Kartu!“ – viče kontrolorka u kožnom mantilu.

„Za šta?“ – pita zbunjeni putnik.

„Za operu, za šta.“ – inteligentno uzvraća radnica GSB-a.

„Ma ne pada mi na pamet, čekao sam ovaj krš 45 minuta, pa još stojim na prstima. Ko balet za siromašne.“ – Zaključuje putnik.

Udaljavam se od ove drame u pola čina, izlazim iz nesretnog tramvaja, pažnju premeštam na unezverenu staricu koja čeka dvojku isto kao što ju je čekala u poslednjih 50 godina. Gleda na sat, gleda u spisak linija na stanici, pa opet u sat.

„Izvinite, jel prošla dvojka?“ – Pita gospođu koja se našla sa njene desne strane.

„Pa bila si već ovde kad sam došla. Da je prošla videla bi je.“ – Odgovara gospođa.

„Htela sam da pitam ide li dvojka? – Uzvraća starica.

„Ne ide. Nije ti, moja baba, dvojka više u krugu dvojke.“ – Poentira gospođa.

Možda je bolje da pešačim, sigurno je zdravije, mislim. Ubrzo shvatam da je i opasnije, jer zbog čekalaca prevoza ne mogu da hodam trotoarom. Zaustavljam se između dve stanice, okrećem broj „Samo da javim da danas ne dolazim na posao, ukinuli su mi sposobnost za orijentaciju u prostoru i prevozu.“

Milan Živanović

Tok sužene svesti GSP putnice

GSP – to su drugi. U bus(plus)u je ekipa. Ko se u Beogradu vozio javnim prevozom, ni pakao mu neće teško pasti. I slične doskočice. Prevoz je u Beogradu, naročito poslednje tri do četiri decenije, dobijao različite epitete, uglavnom u opsegu od lošeg do katastrofalnog. Ušao je u čitanke, obeležio pop kulturu (setimo se Super Ridže i Zelenozubog)... Čak i dan danas pamtimo čuvenu rečenicu iz reklame '90-ih: „Da si Biomed 4 pila, u autobusu bi bila!“ Biomeda 4 više nema, očigledno mu ni reklama nije pomogla, ali je javni gradski prevoz ostao isti kao i pre dvadeset pet godina. Bilo je, naravno, javnih nabavki, grad Bazel je pozdravljao Beograd, Japanci su nam donirali buseve pod uslovom da se redovno peru, kaže urbana legenda; kupovali su se novi autobusi, čak dva nova tramvaja, za koje su se prilagođavale šine, sistem naplate nam je najmoderniji na svetu, toliko dobar da će opstati pod svakom vlašću... Ali i dalje, nostalgije i putnika radi, viđamo i vozimo se u autobusima koji su bili spremni za rashod još u doba pomenute reklame.

Laktamo se isto kao i putnici u čuvenoj reklami, jurcamo da sednemo do prozora, do prolaza, kako kome odgovara, neka neko drugi sedne „na točak“, „ispod klime“, „kod grejanja“, na promaju... GSP – to su drugi. Dok vremenom i ja ne postanem GSP hustler bez manira.

Oče naš koji si na nebesima, poluprazan ili polupun bus daj nam danas. Molim te da nas ne bude četiristo pedeset sedmoro na stanici, molim te. Ili neka njih četiristo pedest šestoro uđe u dva'es'četvorku, pa ću ja posle da čekam sama još pola sata, nema veze, pristajem. Al' da se u međuvremenu ne napuni stanica opet, molim te. Da mislim pozitivno? Zamišljam prazan bus. Čist. Ok, nema veze, ne mora, može i prozor da mu bude razbijen i da jedna vrata ne rade. Eto. Ok? Da l' da uđem u ovaj 5A? Krivi se malo na jednu stranu, kao da mu fali točak, ali šta ima veze, pa ako mu nije ništa dosad bilo, neće ni danas... Jao, prepun je, niko ne izlazi. Ok, ništa, čekam sledeći, al' da bude kako smo se dogovorili...

...

Eno ga. I ovaj je pun. Al' moram sad da uđem, ne mogu više da stojim kao budala na ovoj stanici, dosad bih stigla da sam ušla u onaj prvi. Vidi ove kako se guraju da uđu odmah, a bus još nije ni stao.

Šta li hoće sad ovaj deda, vidi ga kako smrdi na beli luk, pa povratiću. Ili na rakiju? Na nešto smrdi. Zašto podižu ruku uvek ovi koji se nisu okupali?! Gde će ovi penzioneri?! Što sad oni moraju da se voze, gde će?! Da vide da l' je bolji beli luk na Đermu nego na Bajloniju? A gle' ovu decu što se vraćaju iz škole, kako sam ubola smenu opet?! Ima ih kao kusih pasa, jezivi su. To i oni smrde na rakiju?! Dernjaju se kao da im je poslednje, drmaju ih hormoni, kakvi su nevaspitani, nikom ne ustupaju mesto, jadni ovi penzioneri. A i oni. Ne znam samo šta traže po prevozu kad ne moraju nigde da idu. Mogu lepo da šetaju po parku ispred zgrade. Sandra, ćuti i ti, nikad ne znaš kako će tebi biti kad budeš u penziji. Ako budeš. Dobro, 'ajd sad stvarno prestani.

Gle' ovu stoku što se vozi u kolima. Jedan glavonja na jedna kola. Ne daj bože da ih je troje ili četvoro unutra, ne, ne, neka i oni malo zakrče saobraćaj. Ne daj bože da se oni voze prevozom. Mada, stvarno, ne daj bože, ne znam gde bi stali, samo još oni fale. Vidi, samo alfa mužjaci sede u ovom autobusu, jebote. Od sedam do 77, sve oni pozauzimali mesta. I raširili noge, naravno. Samo su u prevozu za ravnopravnost polova. U stvari, ne, tu su slabiji pol. Možda su iskompleksirani što nemaju kola. Da imaju, sigurno bi seli sami i vozili se. Ionako sede kako god okreneš. Jao, kako je šugava ova šipka, ko zna koje sve boleštine mogu da dobijem. Još sad kad krene zima i počnu virusi da se šire po autobusima. Samo me korak deli od rakije i belog luka.

Prelepo. Kontrola. Samo ste vi falili. Sad treba da pustim ovu šipku i kopam po tašni da nađem dokaz da sam platila prevoz. Naravno da sam platila. Nisam više u godinama kad švercovanje nije blam. Ovo zadovoljstvo košta. Jebote, i ovaj kontrolor smrdi na beli luk, šta je ovo?! A gle' kontrolorka onom tamo ne sme ni da napiše kaznu. Naravno. Jer on može da je „iznabada glavom“. Ja samo sebe mogu da iznabadam glavom što sam ušla u ovaj pakao.

Bolje taksi da sam uzela. A jebem i njima mater što štrajkuju. Isto smrde i isto su prljavi kao GSP, još je gospodi start 170 dinara i malo im je. Znači, ne da neću više nikad da uđem u taksi, nego ima odmah da instaliram ovaj Car Go. A i oni seru, kao, nisu firma za prevoz. Nego šta su. I oni me nerviraju. Što nemamo mi Uber kao svi normalni gradovi?! A da, onda bi taksisti i Car Go zajedno štrajkovali. Gle, ovi hoće da uđu pre ovih koji izlaze. Pa ne, niko nam nije kriv kolika smo stoka. Jebeš mi mater ako ja ovde nisam jedina normalna, što bi rekao Dežulović. 

Ne mogu više da slušam ovu moronku koja priča mobilnim i treba joj publika, skrenuću. Sandra, stavi slušalice i meditiraj. Gledaj kroz prozor ovaj voljeni grad i uživaj. Jao, sad sam kao ovi klonovi Mome Kapora kad personifikuju grad i delove grada. Na primer - Dorćol, moj vatreni ljubavnik. Diže me u nebesa kod Kalemegdana da bi me bacio na dno u Dunavskoj. Zvezdara - vragolanka, namiguša stara... Ova žena me gleda što se smejem sama sebi kao pomahnitala. Šta je sad, 'ladno je i ova ulica zatvorena?! Pa, šta kopaju više i dokle! Od svega je samo sigurno da se kopa i da će se kopati ili tamo gde mi je redakcija, ili na žili kucavici koja vodi ka redakciji. Nema druge opcije. Dobro, 'ajd, bar niste više u onoj rupetini od Savamale ogavnoj.

Jao, vidi ovu trudnicu, pa, crna ženo, gde ćeš u devetom mesecu u autobus, aman. Samo fali da kreneš da se porađaš od ovog truckanja. Dobro ja još nisam iščašila nijedan zglob u ovom prevozu. Pazi kreten zatvorio ovima vrata ispred nosa. Meditiraj, Sandra. Kako može onaj vozač Ljuba da bude fin i uljudan, da sačeka putnike da uđu, da priča s njima, da reguliše situaciju... Daleko je 35-ica. Šta reći kad je normalan čovek ovde fenomen ravan aurori borealis. Što je lep onaj prozor, ko li ga je radio. Da l' su i njima ugrađivali jedan prozor mesec dana, kao meni. Lepa im je zavesa. Ko li živi tamo. Ko zna kakve su njihove muke. Da li će ova prestati da laprda, kroz slušalice je čujem?! Jao, silazim za dve stanice, nema šanse da se probijem ni do jednih vrata. Sad bih se pre vozila do poslednje stanice nego da se guram na sledećoj. Nisu ludi ovi hipsteri što su pokupovali one trotinete. Da l' da se prijavim na listu čekanja i dignem kredit za jebeni trotinet. Baš bi ti znala da voziš trotinet, razbila bi se na prvoj krivini.

Sutra moram da krenem ranije da izbegnem one adolescente kretene. I penzionere. I nejač i živalj po kolima, taksijima i trotinetima. Diši, Sandra, meditiraj. I požuri.

Sandra Dančetović

Oceni 5