Preživeti Putina u Beogradu

Petar Luković

Kako sam proveo dan sa Izraelcima koji u Kolumbiji traže ženu koja je nekad bila mrtva

Dan uoči dolaska najvećeg ruskog Srbina u Beograd, u redakciji XXZ magazina održana je hitna sednica Komisije za bezbednost radnika povodom poverljive informacije da će zbog posete V.V.Putina doći do “delimičnih izmena u saobraćaju”. Delimičnih? Sem što su zavareni šahtovi, zabranjeno dizanje roletni i koračanje glavnim i sporednim ulicama, hermetički je zatvoren čitav grad; delimično se pretvorilo u totalno, a totalno u apsolutni Shutdown. Provereno, min njet! Ukratko, zahvaljujući drugu Putinu, radnička XXZ klasa dobila je slobodan dan, s blagom komesarskom preporukom da ostane kod kuće, da ne izlazi van, da ne gleda televiziju i da se ponaša prirodno i opušteno, baš kao za vreme pomračenje sunca avgusta 1999.godine.

Ali, đavo mi nije dao mira, pa sam počeo da lutam internetom, hvatajući u letu poslanice o Putinu. Na sajtu Srbin.info zaledio me je naslov “Kako se od reči ruskog predsednika ledi krv u žilama”, gde izvesni  Dmitrij Peskov, koji za sebe tvrdi da je pres-sekretar šefa ruske države, u intervjuu za list „Argumentы i faktы” kaže o svom šefu: “Mogu samo da kažem da, kao i svaki normalan muškarac, on, naravno, može da izrazi svoj negativan odnos prema nekom čoveku ili procesu. I to tako da vam se krv sledi u žilama”. A, kakav je Putin u raspravama, da čujemo Peskova: “Govoreći jednostavnim jezikom, on sagovornika sravni sa zemljom, ako počne sa njim da se raspravlja. Ali to radi potpuno argumentovano”.

Bolje da ne izlazim iz kuće, kažem sebi, sedi, Lukoviću, i čitaj šta sve Putin sa sobom donosi u Beograd. Opet Srbin.info likuje: “Putin Srbiji donosi moćno oružje! Obistinjuje se najveća noćna mora NATO-a”.  Samo se nadam da je to neka atomska bomba za kojom Srbi, još od Radovana Karadžića, čeznu i duševno pate.  U “Večernjim novostima”, rešavaju mučnu dilemu  - koliko puta treba upotrebiti reč “bezbednjak” da bi se čitalac bezbedno osećao?. Evo rešenja:  “Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin stiže u pratnji 30 najbližih bezbednjaka iz Federalne službe obezbeđenja, a o njegovoj bezbednosti u Beogradu brinuće skoro 6.000 policajaca i bezbednjaka”.

Na sajtu Vesti-online evo priče o Putinovom automobilu pod zastrašujućim naslovom “Putinova ‘zver’”: “Tehničke karakteristike se uglavnom drže u tajnosti, ali zapadni mediji su naveli da automobil ruske proizvodnje izgleda izuzetno impresivno i da se u određenoj meri može nazvati „ideološkim oružjem Kremlja“. Pojedini novinari su novoj Putinovoj „mašini“ nadenuli ime „zver“, navodeći da je to „pravi bunker na točkovima“. Eksperti ističu da je specijalni „aurus“ jedna od najzaštićenijih i najsigurnijih limuzina na svetu. Prilikom konstruisanja automobila korišćeno je međunarodno iskustvo i primenjene su napredne tehnologije. Ali strane tehnologije nisu kopirane, već je njima kreativno ovladano i na njihovoj osnovi razvijene su sopstvene. Naziv brenda se sastoji iz dve reči: aurum, što znači „zlato“ i Rus kao Rusija. U centru logoa je štit, a u njegovom gornjem delu se nalazi zvezda vodilja”.

Sad kad vidim da je Putin ok, jer su radnici koji mu poslužuju hranu morali da daju bris, mokraću, uzorak krvi glave i pedeset grama sperme za analizu – da ga ne bi otrovali, mogu da se povučem u carstvo tv serija. Gledam izrealsku “When Heroes Fly”, neki teški pičvajz o Izraelcima u Kolubiji koji traže devojku koja je bila mrtva, ali više nije mrtva, živa je, nego je sad članica kulta, sve je bolje, šapućem, nego da si u gradu, dragi moj Lukoviću, kako li je tek Mariji na Novom Beogradu, Sandri i Milanu na Dorćolu, šta li radi Toma koji je na udaru: zgrada mu je preko puta groblja na koje dolazi Putin, živ li je Marković?

Opet gledam one Izraelce, spavam, budim se, vidim da još jure onu ženu koja je bila mrtva, ali sad ima i sina, skoro će pet sati, odnekud helikopteri nad Zvezdarom, šta li se dešava u gradu, gde je tisuće Srba koji su autobusima doveženi u Beograd da zastavicama i suzama radosnicama pozdrave Vladimira, kako li će se oni nesrećni snaći u ovom haosu?

Prijatelji mi šalju fotografiju letka koji su dobili putnici iz duboke unutrašnjosti Srbije, a u letku piše:

1. Svi autobusi iz našeg “konvoja” zaustaviće se prvi put na silasku sa prevoja “Čestobrodica” (parking) gde ćete dobiti hranu i piće za put;

2. Sem eventualnih hitnih slučajeva i situacija do Beograda nema zaustavljanja

3. Svi naši autobusi iz konvoja biće parkirani na potezu hotel Metropol – restoran Madera – glavna pošta Beograd

4. Od mesta parkiranja autobusa do mesta okupljanja učesnika šetnje DUŽNI STE, shodno dogovorima, da poštujete uputstva vođe puta vašeg autobusa i organizovano u koloni, bez odgovaranja na eventualne provokacije, stignete (ulicama Bulevar Kralja Aleksandra, Dečanska i Makedonska) do polazne tačke ispred PALATE “Albanija” najkasnije do 16,15 sati

5. U svakom trenutku ste dužni da se odazovete i javite na telefonski poziv vođe puta vašeg autobusa kako bi znao gde ste i na njegov poziv, što hitnije, stignete do istog

6. Ispred palate “Albanija” morate preuzeti zastavice Republike Srbije (ili Ruske Federacije) i poneti ih sa sobom duž trase šetnje i ispred Hrama “Svetog Save” a nadamo se da ste svesni koliko je važno da tokom šetnje pokažate radost, energiju i ljubav prema gostu koji dolazi da pomogne našoj zemljki

7. Po završetku događanja ispred hrama “Svetog Save” imate 45 minuta (potrebno je maksimalno 20-25) da stignete do autobusa na mestu gde ste iz istih izašli a ako se slučajno “izgubite”, odmah pozovite vođu puta svog autobusa. One koji kasne više od 15 muinuta autobusi neće čekati i moraće sami da se snalaze za povratak iz Beograda. Srećan put i živeli!

Budući da nisam imao snage da pokažem radost, energiju i ljubav prema gostu koji dolazi da pomogne našoj zemlji, opet sam se zavukao ispod ćebeta i nastavio da gledam nerešivu zagonetku tv serije: hoće li ona jednom mrtva žena konačno pobeći iz kandži narko kartela obojenog kultom?

Ne saznavši šta joj se dogodilo, negde oko devet sam ponovo zaspao, sve mi se čini da me je zvuk helikoptera u brišućem letu uspavao, ali možda su svoje prste umešali i Izraelci u Kolumbiji koji nikako nisu mogli da nađu svoje autobuse. Njihove duše još šetaju Bogotom i Beogradom tražeći vođu puta.

Milan Živanović

I mačka nije ostala ravnodušna na dolazak Putina u njen Beograd

Vladimira Vladimiroviča sam dočekao u svoja četiri zida, uz votku. Dobro, nije votka – rakija.

Od dve sobe izabrao sam drugu, u kojoj je više predmeta, koje sam sam tu dovukao upravo da bih ispunio prazninu. Biće je, ipak, ostalo prazno, u nedostatku elemenata koji premošćavaju egzistencijalnu provaliju, što je ostavilo prostora za brojne poremećaje, uključujući i onaj koji uzrokuje emotivnu distancu u odnosu na to što Vladimir Vladimirovič i ja delimo približno isti prostor u jednoj od beskrajno mnogo ponuđenih dimenzija. Druga soba je pogodna i zbog toga što na istočnom zidu ima mrlju koja podseća na profil velikog državnika, pa sam u nastupu kraće euforije pomislio da bi posmatranje prigodne mrlje sasvim odgovaralo novonastaloj situaciji.

U jednoj ruci čaša, u drugoj cigareta – mrlja i ja, i tišina opsednutog grada. Skoro da mi je pošlo za rukom da u mrlju gledam toliko dugo da mi se učini da iznad glave ima oreol u duginim bojama, kad me iz transa prenu škripanje vrata.

Stajala je na ulazu u sobu, i donjim delom brade se trljala o ivicu vrata, dok me je gledala pravo u oči.

- Mislim da je najbolje ako odmah progovorim, tako ćemo brže da prevaziđemo prvobitni šok.

Blago sam se povukao unazad, ali me to što je govorila nije mnogo iznenadilo.

- Uostalom, pročitali smo onaj članak na Njujorkeru koji tvrdi da je razgovor sa kućnim ljubimcima potpuno normalna stvar…

- Monolog možda, ne dijalog – odgovorio sam joj pošto sam uspeo da priberem misli.

- Ja ovo prosto ne mogu da podnesem! Ti znaš da je moja baba Gina bila Ruska plava, ali možda ne znaš da je patila od hronične rusofilije, i verujem da se sa tim problemom nosila tako što je verovala da će se jedno od nas jednom vratiti u kuću Vladimiroviča – u tom trenutku je zamjaukala, srećna od same pomisli.

- Možda bi logičnija, ali i bliža realnosti bila želja da se jednom nađeš u prostorijama gradske čistoće. Otac ti je ipak bio grof svih vračarskih kontejnera…

- I ta moja baba – pravila se da me ne čuje –skončala je sa tom željom, a Srbija na ruski dvor šalje šarplaninca. Obično štene! Štene koje, čitam u srbijanskim medijima, „topi i najtvrđa srca“. Kome treba topljeno Putinovo srce, mlaki državnik?

- Ali mali Paša se ne boji medveda. A medved je Rusija, tako da se Rusija neće bojati same sebe i sopstvenog napretka.

- Paša! Priznajem da ni Gina nije dvorsko ime, pa ni ovo moje nema aristokratski prizvuk. Ali Paša! Najobičniji lajavac!

- Štene, kažu, ima ozbiljan pedigre, a ti imaš samo babu Ginu.

- Ne, je to ne mogu da podnesem! Piši…

Sateran do same mrlje, ne preostaje mi ništa drugo…

Dragi Vladimire Vladimiroviču… Ne, ne…voljeni, lepše je voljeni…

Voljeni Vladimire Vladimiroviču,

Ovom prilikom se odričem i vas i kuće Vladimiroviča, a sigurna sam da bi i moja baba Gina učinila isto. Ljubavi koju sam prema rodnoj zemlji osećala više nema, i vi ste za to krivi. Želim vam puno sreće sa Pašom, i nadam se da ćete jednog dana uspeti da taj adut srbijanske politike sagledate u njegovom punom svetlu.

Jednom vaša, a sada isključivo beogradska Bliska

Završavamo pismo, čini mi se oboje srećni što smo tako pijani u sred bela dana uspeli da sačuvamo ono malo zdravog razuma, koji u ovakvim zemljama i ovakvim dijalozima čovek često izgubi.

Tomislav Marković

Na Novom Groblju nije bilo nijedne sahrane, pomena, parastosa. Privremeno je obustavljen rad smrti, niko se nije usudio da umre pre Putinovog dolaska

Dan pre dolaska velikog diktatora malog formata Vladimira Putina u kratku, ali neprijateljsku posetu Beogradu, na jednoj zgradi u blizini Groblja oslobodilaca Beograda osvanuo je natpis sledeće sadržine: "Poseta predsednika Ruske Federacije gospodina Putina Srbiji biće 17. januara 2019. godine. Prilikom obilaska groblja 'Oslobodioci Beograda' potrebno je: 1) Zatvoriti prozore i spustiti roletne; 2) Ne praviti nikakve izlaske i šetnje iz zgrade u periodu od 8 (osam) pa do 13.30 časova, dok traje poseta grobu 'Oslobodiocima Beograda'", u potpisu – upravnik zgrade. Na susednoj zgradi koja je mngo bliža groblju i gleda pravo na mrtve oslobodioce nije bilo nikakvog natpisa, a ni na drugim zgradama u okolini, pa bi se reklo da je reč o hvale vrednoj inicijativi jednog odgovornog građanina koji dobro zna da život treba da stane kad njegovo visočanstvo dolazi u posetu.

Već u zoru svetog Putindana primećeni su prvi znaci neposlušnosti, uzalud je upravnik dobronamerno upozoravao građanstvo: pojedinci su se usudili da prave izlaske u cilju stizanja na posao, neki su napravili izlazak zajedno s decom da bi ih odveli do škole ili vrtića, a bilo je i buntovnika i izdajnika svega ruskog koji su pravili šetnju iz zgrade do obližnje "Shop & go" radnje, jer im je stomak važniji od Putina. Ulice su potom opustele, Ruzveltovom je tek tu i tamo stidljivo promicalo poneko vozilo GSP-a, potom su i ona iščezla, od slučajnih prolaznika mogli su se kroz zatvoren prozor bez roletni primetiti samo policajci, neki u uniformama, drugi u civilu. Sablasno je opusteo čitav kraj, niko nije mogao da priđe mestu gde Putin i Vučić treba da stignu, pa čak ni oni koji podržavaju ideju o Srbiji kao ruskoj guberniji i Putinu kao svom ličnom caru.

Međutim, ispostavilo se da je upravnik zgrade trčao pred rudu i praktično napravio sabotažu ograničivši vreme nekretanja do 13-30 časova, pošto je ruski car stigao nekoliko minuta posle pola dva, jer su mu sva četiri aviona kojima je doleteo kasnila. Da su građani slušali upravnika, na ulici bi nastali haos i pometnja, policija bi morala da spontano išetale građane koji su pola dana proveli u kućnom pritvoru suzbija i vraća u stanove i ulaze, Putinov obilazak mrtvih crvenoarmejaca bio bi doveden u pitanje. Eto šta preterana revnost napravi od čoveka, uprkos njegovoj želji da bude ponizan, servilan i da se dodvori onima odozgo. Kolona vozila došla je do oslobodilaca koji su, očigledno, džaba krečili, gde su ih dočekali počasna garda, vojni orkestar i grupa građana koji su se stvorili neznano otkuda, budući da do groblja nije ni muva mogla da prođe, a kamoli ljudsko biće koje voli Putina i besplatno piće.

Misterija grupe građana rešena je po okončanju performansa kad je Ruzveltovom projezdio prazan autobus u nameri da ukrca svoj ljudski tovar, pa da ga vozi na sledeću putinoidnu destinaciju. Zlobnici koji misle da Putinova poseta nije donela ništa dobro građanima Srbije apsolutno greše, jer nisu videli šta se dešavalo na Novom groblju 17. januara, tik preko puta Groblja oslobodilaca Beograda.

Nije se dešavalo ništa, nije bilo nijedne sahrane, pomena, parastosa. Očigledno je Putinova poseta bila toliko važna za Srbiju da je privremeno obustavljen i rad smrti, niko se nije usudio da umre pre Putinovog dolaska, jer bi to moglo da se protumači kao subverzivan čin usmeren protiv Rusije i srpsko-ruskih odnosa. Ni smrt nam ne može ništa kad je Putin na našoj strani!

Sandra Dančetović

U medijskoj ilegali i kućnom pritvoru bez nanogice, uveče je pustila film „Staljinova smrt“, bez povoda

Za razliku od Ivane iz Valjeva, nije me mučilo pitanje da li će me Putin oženiti, najdraže bi mi bilo da oženi nju i još par hiljada autobus-obožavateljki, na čelu sa udovicom ratnog zločinca. Majka bi napustila svoju srpčad, ali to je mala cena za radost zbog njenog odlaska. Od „voljenog premijera“ do „voljenog predsednika“ prošla je decenija, a naša majka nikad neće biti mlađa. Zato je sada pravo vreme za (još) jednu power couple romansu, i to što dalje od naše gubernijice. Kako pravovremeni i sada pravoverni “Kurir” javlja, ni Putin nije skidao oči sa „folk dive“, što je za nju bila „velika čast“.

Srećan koliko i Ceca, možda čak i više, bio je mladi novinar Kurira koji se poverio sopstvenom listu, rekavši da više neće prati ruke, ili bar ruku: „Ali, ova ruka (leva), takoreći Putinova, se neće prati. Neka Putin još ostane u Srbiji preko moje ruke.“ Ostaje misterija šta je sve Kurirov novinar radio i još radi sa Putinovom rukom, da li je čuva samo za sebe, li će je podeliti sa Ivanom iz Valjeva. Šta god da je, neka je sa srećom. 

Novinarka XXZ magazina je pak, potpuno neprofesionalno, prespavala pola 17. januara, u medijskoj ilegali i kućnom pritvoru bez nanogice. Uveče je pustila film „Staljinova smrt“, bez povoda. A ruke je oprala.

Bojan Tončić

Datumi, sjećanje; kontrola lupa vratima, regularna predstava.Tko ne pamti, iznova proživljava.

Kratka, za promenu, ekspozicija, nakon koje glavni urednik odlučuje da svako od nas ispriča priču o svom doživljaju dolaska Vladimira Putina u Beograd i njegovom boravku u glavnom gradu Srbije. Počelo je problemom koji je sa ostatkom redakcije podelio Toma: budući da živi u neposrednoj blizini Novog groblja, dobio je befel u kojem se stanari obaveštavaju da će tog 17. januara morati da spuste roletne. Što, načelno, i ne bi bio problem, da Toma ima roletne.

Tako dolazimo do sličice socijalnog aspekta Putinovog boravka, zato što je Marković dobio kolegijalne podstanarske predloge – kupi roletne, da imaš šta da spustiš.

Priča o ruskom predsedniku za potpisnika ovih redova ima veze sa sportom (ko misli da nema, neka piše svoj tekst); svojedobno se znalo kako će košarkaši, Ćosa, Praja, Kića, Kinđe, Moka, (Manila ’78, drugo zlato, posle vasionske Ljubljane ) i ostali zabiti taman kolko treba, a često i mnogo više, ne bi li razvalili Ruse, ili Sovjete. Nacija je, ipak, drhtala, čekalo se podbacivanje, da skoče Radovanović (Žižić) i Tkačenko, za koga smo, ne bez neke, tvrdili kako su ga iskopali iz kakve tundre, a Nikita bi – valjalo je voditi računa i o zdravlju radničke klase – izgovorio poznatu strateško – sedativnu konstrukciju: „Ne smemo dozvoliti jurnjavu po terenu!“

Naravno, znalo se da su naši bolji i pametniji, da je Profesor smislio taktiku i da nam ne mogu ništa moćnici kojima smo održali lekciju još ’48 i rekli istorijsko „Ne!“. Jer, mi smo sportska nacija i, eto, dođosmo do te strane reči koja je nama, klincima, značila da smo mi lepi, pametni, maštoviti, srčani, da smo, jednostavno, bolji i da mi dobijamo uvek kad nas sudije ne pokradu.

I taj je kolektivitet, zauvek zapamtila, teške li sudbine, tek manjina tadašnjih osnovaca; one nesrećnike, Gomeljskog i Kondrašina, čiji se sibirski kraj karijere već nazirao, naše sa zlatnim medaljama oko vrata. Naše koji pobeđuju.

Onda su svi izgubili sve i samo su po tome bili naši.

I da se manemo suvišne esejistike, ne bi bilo baš novinarski - manimo to, ko da izdrži - biti čitav dan u stanu, valjalo je prošetati do vračarske nakaze, sa onim hiljadama žitelja mrtvog doma, sa istinskim srećnicima koji mašu nesputanim  optimizmom, sećanjem na detalje Kosovske bitke, ali ne i na njenu 600. godišnicu. Dragi je gost, očekivano, poručio da su Srbi, fakat, u pravu, da će (Putin) revitalizovati Rezoluciju kojom se to dokazuje. Ulice behu pune pobede, slobode, pravoslavlja, deseterca, nezavisnosti, jednakosti, nadasve ljubavi. Bratske, pljačkaške do bola.  

Mnogo je sveta bilo, prepisani bubnjevi i kamion na početku kolone, istaknuto obaveštenje (ne brinite, nisu svi shvatili) kojim se najavljuju izbori („Jedan od 300 miliona“). Treba li očekivati da će proraditi srpska sklonost ka zaboravu? Do izbora, kada god bili?

Ne treba. Ovo će se pamtiti. Možda decenijama, kao i kontramiting.