Priča kao isceljenje

Ponekad se desi da izuzetna književna dela nastanu sasvim neplanirano. To je slučaj i s knjigama ovog autora. Umesto diplomatske karijere nakon studija političkih nauka na Oksfordu, engleski pisac Piter Hobs (1973) našao se u situaciji da raspolaže ogromnom količinom slobodnog vremena, koje je, srećom po književnost, iskoristio za pisanje. Naime, pre preuzimanja dužnosti pri Ministarstvu spoljnih poslova Velike Britanije odvojio je nekoliko meseci za putovanja i put ga je 1997. godine naneo u Pakistan, gde se razboleo i morao da se vrati kući. Reč je o veoma retkoj bolesti (nekakvom virusu, pretpostavlja se) koja je okrenula njegov život naglavačke. Usledio je oporavak koji je trajao gotovo deceniju, s posledicama koje se i dalje ispoljavaju u vidu gotovo hroničnog umora.

Kako je i sam izjavio više puta (na primer, u intervjuu za književni portal WriteWords 2009. godine), za razliku od drugih pisaca kojima je često teško da pronađu idealne uslove za pisanje (prostor, vreme, samoću), njemu su oni sami nametnuti. Budući da je od malih nogu bio posvećen čitalac i ljubitelj književnosti, a sad je imao slobodnog vremena napretek, počeo je da piše kratke priče, najpre po uzoru na Borhesa i Kalvina. Primetan je njihov uticaj, naročito u poigravanju jezikom i formom.

I tako, spletom neplaniranih okolnosti, nastale su priče iz ove zbirke, kao i dva romana: U voćnjaku, lastavice, koji je na srpskom jeziku objavila izdavačka kuća „Agora” 2018. godine, i Kratak dan na umoru (The Short Day Dying, 2005). Godine 2008. Hobs se predstavio srpskoj publici na festivalu kratke priče Kikinda Short. U planu je bio još najmanje jedan roman, ali kako je pisac rekao autorki ovih redova u proleće ove (2022) godine pri susretu u Londonu, bolest je i dalje tu, zbog čega nema dovoljno koncentracije za pisanje. Ostaje da se nadamo da će se situacija ipak promeniti nabolje.

Ova zbirka sadrži dvadeset jednu priču, od kojih su sedam zapravo snovi. Mnogo je u njima tegobe, patnje, bolesti – što nas i ne čudi, sad kad znamo pozadinu njihovog nastanka. I zaista, u njima je toliko osetno proživljeno iskustvo da nas ponekad tera da zastanemo i duboko udahnemo, istovremeno nas nagoneći da nastavimo čitanje, kako zbog toga što su priče sazdane od svega što čoveka čini (ili ne čini) čovekom, a što u srećnim trenucima on olako previdi, tako i zbog piščeve izuzetne pripovedačke veštine i narativnih postupaka koje primenjuje. Od priča ispričanih u realističnom ključu, u vidu dijaloga ili (unutrašnjeg) monologa, preko nadrealističnih i fantastičnih elemenata, do postmodernističkih eksperimenata, Hobs ispoljava izuzetno umeće pričanja priče i pronalaženja adekvatnog glasa za ono što želi da kaže.

S jedne strane, priče se bave iskonskim ljudskim potrebama i strahovima. Ima tu ljubavi u različitim pojavnim oblicima, pa i onim izvitoperenim. Ima tu, dalje, depresije, samoubistva, bolesti – mnogo bolesti, mnogo patnje. I usamljenosti kao neizbežne pratilje bolesti, koja se u jednoj priči i personifikuje. S druge strane, govori se o savremenim pretnjama čovečanstvu, kao što su posledice potencijalnog biološkog rata i eksperimentalnih programa lečenja. A u središtu kovitlaca nalazi se čovek, sa svim svojim očekivanjima od života, s vremenom koje protiče i koje treba nečim ispuniti, s drugim ljudima s kojima treba uspostaviti određene odnose, sa strahom da neće sve ispasti kako valja.

Hobs se suočava s celokupnom haotičnom i često neshvatljivom stvarnosti pokušajem da uspostavi kakav-takav red svojim pisanjem. U njegovom slučaju, koji je daleko od izolovanog, ono što se dešavalo i što se dešava u stvarnosti u najmanju ruku je zbunjujuće. Budući da, kako i sam kaže (na primer, u intervjuu koji je 2012. godine dao za Montreal Gazette), njegova književnost nastaje koliko iz imaginacije, toliko i iz ličnog iskustva, on se upravo pričom bori protiv straha, neizvesnosti, nepoznatog. Zbrkane misli pretače u priču, raščlanjuje je i pokušava da je objasni sebi i nama, svestan da nema jednog objašnjenja, jedne istine. Stvarnost kao datost je jedno; doživljaj stvarnosti kroz jezik, misli, osećanja je nešto sasvim drugo. Štaviše, ovde je granica između stvarnosti i sna toliko razvodnjena da ju je nekad gotovo nemoguće locirati. Kad čitamo snove umetnute između ostalih priča u ovoj zbirci, neretko imamo osećaj da i sami sanjamo to što čitamo, zahvaljujući vešto odabranom jeziku i formi.

Možemo slobodno reći da priča kod Hobsa ima isceljujuće dejstvo. Koliko god bili izloženi sizifovskim mukama u ovom životu, kroz priču shvatamo da nismo sami u svojoj usamljenosti. Recimo za kraj da su Hobsove priče u većoj ili manjoj meri prožete i humorom, spasonosnim humorom, onim koji poručuje da naposletku nije sve tako crno. Mnoge se završavaju nadom, optimizmom ili nekim lepim sećanjem. Da je drugačije, pojedine priče bile bi gotovo nepodnošljivo tegobne. Ovako, možemo da okrenemo (još) jedan krug njegovim plavim vozom.

*Knjigu možete nabaviti na: Partizanska knjiga