Priča o jednom francuskom lokalu

Dokumentarni film mlade francuske rediteljke Fanny Molins Atlantic Bar premijernu, i jedinu, projekciju u Beogradu imao je na nedavno završenom Festivalu autorskog filma. Reč je o nenametljivom ostvarenju koje ne pretenduje na to da bude hit i puni sale, već osvaja svojom nepretencioznošću, lagano se uvlačeći u srca publike. Iako je sala tri MTS dvorane pretprošle sedmice mogla da primi još gledalaca, oni koji su bili prisutni shvatili su da su se našli na pravom mestu i da je dobro što su izabrali baš taj film u popodnevnim časovima tog 1. decembra, kada je izbor bio tako bogat i šarolik.

Gošća festivala bila je i sama rediteljka Molins, koja je nakon projekcije razgovarala s publikom i bliže nam predstavila sebe i svoj rad. Pitanja su bila brojna – filmske radnike i studente interesovao je njen pristup i postupak, nas ostale sudbina likova, a sve je počelo od prepoznavanja i paralela koje i ne slutimo da postoje.

Tamo negde je običan narod uvek srećniji, čini nam se, naročito tamo negde „na Zapadu“, gde bismo mi konačno procvetali i bili cenjeni... Međutim, ljudske priče mnogo su više od geografske širine i dužine, a klasne razlike jasno izražene čak i u pravednom i društvu blagostanja. Jasno je nama da francusko društvo nije ni jedno ni drugo, iako se tome makar deklarativno svuda teži, ali je i dalje „tamo negde“, gde je sve bolje.

U takvom jednom društvu, u Arlu, postoji bar kojem preti nestanak, njegovi zakupci kojima prete iseljenje i beskućništvo, njihov naslednik koji neće imati šta da nasledi osim sudbine svojih roditelja, te gosti koje su vreme, okolnosti, život i džentrifikacija takođe pregazili. Bar Atlantic doživeće sudbinu mnogih ovdašnjih kafana i birceva koji su postali habovi, bruveri, kafeterije, kofišopovi i ostalo... Ne znači da ni to ne treba da postoji, ali bilo bi lepo da ima mesta za sve. No, verovatno u nekom drugom životu ili pravednijem društvu.

Od rođenja osuđeni na marginu, domaćini i posetioci bara Atlantic na istoj toj margini čine čuda – sanjaju o nemogućem, kući na obali i pristojnom životu, a predvodi ih Nathalie, gazdarica i jedina žena među njima. Atlantic Bar je njen show, kao što i sam bar ne bi postojao bez nje. Ona nas svojim prisustvom, harizmom i humorom uvlači u taj prostor, ali zadržava nas ono što slutimo ispod površine.

I rediteljka je rekla da su stanovnici Arla navikli na posetioce. S obzirom na to da se u gradu održava tradicionalni festival fotografije, a da su lokalci neretko najinteresantniji modeli, navikli su na to da budu šoumeni, zabavljači. Molins je, imajući to u vidu, htela da pronikne u dubinu. Otkrila nam je i da je dokumentarac započeo kao serijal fotografija i da je tek nakon njihovog sklapanja u svojevrsnu knjigu shvatila da iza fasade štošta može da se vidi.

Posetioci Atlantica rado su joj se otvorili. Počinju upravo tako – kao zabavljači, dvorske lude, svesno igrajući ulogu koja im je ko zna kad dodeljena, no vremenom ih mnogo bolje upoznajemo. Dovoljni su jedna rečenica ili pogled da nam otkriju čitavu njihovu priču, ponekad sve u pokušaju da sakriju ono što ih boli ili čega se stide.

Najviše pažnje posvećeno je, svakako, gazdarici Nathalie, ženi koja se stoički nosi s traumama i gubitkom, te strahom od gubitka lokala i života kakav joj je znan. Ona govori i o svojoj zavisnosti, alkoholizmu i pokušajima da mu se otrgne, da ga pobedi, te neuspesima i ponovnim porazima na tom putu. Pokušava da ga kontroliše, uveliko u tome i uspeva, ali i poklekne, te počinje sve ispočetka. Fanny je i želela da prikaže tu cikličnost zavisnosti, razume je i prihvati bez osuđivanja. Jasno je da se u njenom prisustvu akteri osećaju bezbedno i nakon nekog vremena počinju da pokazuju svoju ranjivost, sigurni da neće biti iskorišćeni u voajerističke svrhe.

Sudbina njihovog opstanka u baru još uvek je nepoznata, no ekipa filma je oformila i fond za novčanu pomoć, nadajući se da će zahvaljujući tome uspeti da otplate dug. Snovi o kući na obali ostaju nedostižni, no pred opasnošću od gubitka istinskog doma postaju nevažni. Nevezano za dokumenta i pravnu proceduru, bar Atlantic jeste njihov dom – jedini i pravi. No, ostanu li bez prostora, izvesno je da neće ostati jedni bez drugih, a to je kapital koji retko ko poseduje.