KRAFFT festival: Film "Tove" (2020)
Tove

Photo: moomin.com

Priča o privilegovanoj umetnici

Tove

2020.

režija: Zaida Bergroth

scenario: Eeva Putro

uloge: Alma Pöysti, Krista Kosonen, Shanti Roney, Joanna Haartti, Kasja Ernst, Robert Enckell, Jakob Öhrman, Eeva Putro, Wilhelm Enckell, Liisi Tandefelt

Finci očito imaju sklonost ka biografskim filmovima i ka plasiranju istih na globalno tržište, a u poslednje vreme su na red došli umetnici koji nose status gay ikona. Dome Korukoski je snimio zapravo prilično konvencionalni „biopic“ Tom of Finland o ilustratoru i autoru kartolina koji se potpisivao tim pseudonimom, a koji je, ako ne lansirao, onda svakako ključno pridoneo stvaranju „denim & leather“ kulta. Sada se sa pozicije izvršnog producenta još jednog biografskog filma, Tove, o autorici stripa o Moomin-trolovima Tove Jansson, a u režiji Zaide Bergroth koja se svojim prethodnim filmom Maria‘s Paradise (2019) kao autorica sa žicom za istinite događaje i „period piece“.

Film Tove je imao nesreću da izađe u „koroničnoj“ 2020. godini i da mu se festivalska i bioskopska distribucija razvuče na parčiće kroz tu i dve naredne godine, a čak ni nacionalna nominacija za Oscara tu nije mogla puno pomoći. Na zalasku turneje, film smo dobili priliku da pogledamo na KRAFFT festivalu u Kranju, a budući da je reč o doista glumačkom filmu, jedan mladi glumački festival se pokazao kao pravo mesto.

Pre nego što se pozabavimo umetničkim, privatnim i ljubavnim životom Tove Janssen koji je u rasponu od nekih 15-ak godina, od polovine 40-ih do kraja 50-ih, u XX veku centralna tema filma, moramo objasniti njeno kapitalno delo, odnosno Moomine. Njima u dobrom delu sveta ne treba posebno predstavljanje, čak su u delovima Jugoslavije (pre svega u Sloveniji) stekli popularnost. U pitanju su one antropomorfne figure sa životinjskim glavama – sami Moomini nose glavu nilskog konja, ali sreću se i sa drugim životinjama koje, opet, treba razlikovati od slično dizajniranog serijala Barbapappa (izdavanog, odnosno prikazivanog i u Jugoslaviji) koji je namenjen nešto mlađim klincima. Moomini su ipak intergeneracijsko iskustvo i jedan od najdugovečnijih serijala koji se sa lakoćom seli iz formata u format, od novinskog stripa, preko pozorišta, do animiranog filma i video-igrica.

Priča o Tove (Pöysti) počinje u ratom Helsinkiju 1944. godine. Stanovništvo beži od nadirućih Rusa u skloništa, eksplozije odjekuju u daljini, a relativno mlada i svakako neafirmisana Tove se smiruje crtajući, odnosno črčkajući svoje prepoznatljive figurice i slažući pričice o njima. Kasnije ćemo saznati da ona dolazi iz umetničke porodice, da je otac Viktor (Robert Enckell) cenjeni vajar, a majka Signe (Ernst) grafičarka. Otac, naime, ne smatra Tovine črčkarije umetnošću i pokušava da je prevede u svoj salonski stil namenjen bogatoj klijenteli. Tove, međutim, ostaje pri svome: za zaradu  crta karikature za novine i ponekad dizajnira dekor bogatašima, a u slobodno vreme slika za ono vreme škakljive prizore poput žese sa cigaretom.

Dve su ljubavne veze obeležile njenu mladost i obe su rezultirale poslovnim prilikama. Njen ljubavnik Atos Wirtanen (Roney) bio je novinar, političar i poslanik socijalističke partije u parlamentu, a u doba otpočinjanja njihove veze je bio oženjen. On je pružio priliku Tove i njenim Moominima da se nađu u njegovim novinama, što joj je otvorilo put za karijeru kojom se mogla izdržavati, ali kojom nije bila uvek zadovoljna. Druga bitna osoba bila je Vivica Bandler (Kosonen), pozorišna rediteljica i kći ondašnjeg helsinškog gradonačelnika. Njihova strastvena veza je Moomine prenela u pozorište, ali je Tove iz nje izašla sa slomljenim srcem.

Dugogodišnja partnerka Tuulikki Pietilä, s kojom je kasnije provela život, u priču ulazi kasnije, i to preko Tovinog kruga prijatelja iz sveta umetnosti (scenaristkinja filma Eeva Putro tu igra jednu malu ulogu, a cela grupa funkcioniše jedino kao grupni karakter), dok film zapravo prati Tove u pokušajima da pomiri privatne strasti i poslovne obaveze u jedan „pravi“ život. U pozadini ovog portreta, međutim, imamo prilike da vidimo i pejzaž jednog društva čije inherentne konzervativnosti nismo ni bili svesni. Ne samo da se homoseksualnost nije smela ni spomenuti, a kamoli pokazati, nego su i rodne uloge i predodžbe o tome šta je za koga prikladno, a šta nije bile vrlo tvrdo interpretirane. S time u vezi je znakovito da Tove sa svojim prijateljima govori uglavnom na švedskom jeziku, što je jasna odlika viših klasa kojima su svi oni pripadali, dok se izbor žena (i Finaca) za ljubavnike već smatralo iskazom hrabrosti.

Tove je punokrvni glumački film u kojem je već deo posla završen promišljenom podelom, odnosno izborom pravih glumaca za prave uloge. Alma Pöysti prosto briljira u naslovnoj ulozi i uspeva dočarati sve emotivne uspone i padove svog lika. Roney kao Atos unosi onu energiju dobrog, ali pomalo zbunjenog i smetenog čoveka, dok česta saradnica Zaide Bergroth, Krista Kosonen, unosi divlju, promiskuitetnu, ali i fascinantnu, magnetičnu energiju kao Vivica, dok galerija epizodista kreira uverljiv portret helsinške umetničke scene u nastanku, ili makar obnovi nakon ratnih razaranja, a svakako u procesu smene generacija i kreacije jednog novog društva.

Tehnička i estetska komponenta filma takođe je na visokom nivou, pre svega u sferi analogne fotografije na traku od 16mm koja donosi specifičnu granulaciju i pripadajućeg mekog fokusa koji sjajno simulira umetnička magnovenja. Ta fotografija se takođe izvrsno slaže s uloškom Tovinih i Tuulikkinih kućnih filmova snimljenih super-8 amaterskom kamerom na kraju filma. Reč je o nadasve dostojanstvenom biografskom filmu koji nam, doduše, umetnicu iz privilegovanih slojeva „prodaje“ kao gay i levičarsku ikonu i koji će razočarati one u publici koji su prvenstveno poklonici Moomina, pa ih ne zanima privatni život Tove Jansson i posleratna istorija i sociologija Finske.

Oceni 5