Priče o večnim i toksičnim ljubavima

Mnogi se slažu da je film Cabaret (1972) prvi  jasno progovorio o kvir junaku, te mu podario identitet koji nije samo kliše, već priča o ljudskom biću koje živi punim životom. Bilo je to vreme veće slobode, a pre politizacije identiteta koja je donela nove oblike cenzure – inovativne načine vraćanja u tišinu. Danas se stvari polako vraćaju u nešto normalnije tokove, pa je prosečnom kvir gledaocu ponuđeno bogatstvo sadržaja i junaka sa kojima može da se identifikuje, ili pak proceni koliko je od njih drugačiji.

Protekle godine upoznali smo nove televizijske heroje, čuli nove priče o životima koji su nam već bili poznati i svedočili tome da je dobra kvir „televizija“ moguća. Ovo je naša lista, naše bogatstvo naslova.

Three Months (USA, drama, 2022)

Čekanje ubija. Dok sedi i pilji u jednu tački, ili se vrti po krevetu, građanin se polako udaljava od okruženja, od društva i od smisla života. Ništa ne traje kao vreme provedeno u čekaonici, ništa nas ne uverava da smo nesposobni za sreću kao mozak koji nešto čeka.

Danas se rezultati testiranja na HIV dobijaju za nekoliko sati (i pre s testovima četvrte generacije), a svako ko ih je bar jednom čekao zna da je i to mnogo. Iako brzo stižu, tu je takozvani „period prozora“, koji u proseku traje oko dva meseca od trenutka kad virus dospe u telo. Za to vreme testiranje nije pouzdano, jer su testovi uvek negativni. Tu na scenu stupa čekanje.

Život u strahu nije život. Iako su informacije danas dostupnije nego ikada pre, puno je lažnih vesti – tehnički osvešćeni homofobi nisu stigli da osvetle i druge delove svojih bića. Filmovi tu mogu da pomognu, ali se većina HIV-om bavi poput noćne more, posebno oni koji su nastajali krajem prošlog i početkom ovog veka.

Film Three Months je lakši, s više pastelnih boja koje smiruju i najplašljivije nervne završetke. Vodi nas u 2011. godinu, u vreme koje je blizu, a opet daleko. Čak je i ordinacija u boji fine žvakaće gume. Jedino što liči na pakao je čekanje – glavni junak mora da čeka i da se redovno testira čak tri meseca. Celo jedno leto.

Strange World (USA, animirani, 2022)

Utopija koju zovemo Srbija se 2022. još jednom uznemirila zbog opasnih gejeva, a ovog puta su je napali iz crtanog filma. Svakome ko bar ponešto zna o ovoj zemlji je jasno da je uznemirenje potpuno opravdano, budući da su njeni građani navikli na čist vazduh i blagostanje, život bez ikakvih problema i trzavica, pa ih svaka pretnja duboko pogodi. Kad se u te sređene živote ušunja gej čudovište, a u želji da poput onog starog frulaša omađija svu decu i pretvori ih u nove gejeve, pristojni građani nemaju izbora, pa su prinuđeni da reaguju. Na primer Boško Obradović.

Strange World je crtani film kao i svaki drugi, portal u izmišljeni svet u kojem se ljubav poštuje, a svako se tretira kao ljudsko biće kojem se dopušta dostojanstven život. Ne dopustite da vas kontrolišu oni kojima je mržnja osnovna vrednost, povedite decu u bioskop.

Il signore delle formiche - Lord of the Ants (Italija, drama, 2022)

Kad se neki mrav izgubi, počinje veliko prokletstvo. Otrgnut od svoje kolonije osuđen je na propast jer je bez mravljih sugrađana prepušten na milost i nemilost svetu koji je mnogo veći od njega. Prestaje da jede, jer hrana bez onih s kojima je do juče lovio mrvice nema baš puno smisla. Umreće od gladi, samoće, zgaziće ga oni koji se zaklinju da nikad ni mrava ne bi zgazili.

Film Il signore delle formiche – Lord of the Ants (2022) se ne bavi stradanjem mrava, bar ne direktno. Snimljen je po istinitoj priči koja se zbila šezdesetih godina prošlog veka u Italiji – pesnik, scenarista i reditelj Aldo Braibanti (Luigi Lo Cascio) jedna je od mnogobrojnih žrtava homofobije „starog sveta“. Volimo da mislimo da smo u međuvremenu napredovali, iako nismo – možda smo bliže Marsu, ali nam ljudskost i dalje izmiče.

Everything Everywhere All at Once (USA, avantura, 2022)

Film koji je uzburkao društvene mreže je pravo malo remek-delo, pa je privukao pažnju i onih koji ne brinu ni o ovom univerzumu, a kamoli o tamo nekim paralelnim dimenzijama.

Ludačka avantura počinje na najobičnijem od svih mogućih okruženja – u perionici veša u kojoj se bubnjevi vrte u krug, baš kao i životi glavnih junaka. Evelyn (Michelle Yeoh) je u Sjedinjene Američke Države došla iz Kine – zbog ljubavi. I upravo je to jedno od glavnih pitanja koja se provlače kroz ceo film – kako bi nam život izgledao da ga nismo toliko često žrtvovali zbog osećanja prema drugima. Partner Waymond (Ke Huy Quan) joj neumorno pomaže, ali kolotečina uzima danak, pa ljubav umire ugušena porezima. Spas je u drugim univerzumima, budući da ništa ne pojašnjava život toliko dobro kao susret sa samim sobom.

Odlična glumačka postavka se očigledno dobro zabavljala tokom snimanja, pa je zahvaljujući tome uspela da nas razveseli, ali i rasplače, te nas ubedi da je najbolji baš onaj život koji živimo, pa makar imali viršle umesto prstiju.

Fire Island (USA, drama, 2022)

Kada se govori o ovom ostrvu, a priča se o utočištu za gejeve, misli se na delove Cherry Grove i Fire Island Pines, koji su među kvir populacijom postali popularni još u prvim decenijama XX veka. Mnogi su u njemu pronašli sklonište, ali i inspiraciju: pesnik Wystan Hugh Auden je na primer tamo napisao pesmu Pleasure Island (Ostrvo zadovoljstva). Dok je posmatrao zgodnog stranca na obali, na pamet su mu pali stihovi o popunjavanju praznine koja može da bude i telesna i duhovna (intending to make its quiet/Emptiness his ally/In accomplishing immortal chapters).

Svašta se dakle dešavalo na Vatrenom ostrvu (Truman Capote je tamo na primer napisao, ili bar započeo, roman koji će kasnije dobiti naslov Breakfast at Tiffany’s, a fotograf Tom Bianchi napravio fotografije koje su se urezale u oko skoro svakog gej muškarca), doduše  onima koji su to mogli da plate. Pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih su ga zvali i „opasnim ostrvom“, budući da je svaki kvir muškarac tamo mogao da ostane bez srca, ugleda, kontakata, na kraju i bez života.

Još je u to vreme postojala šumovita oblast koju su posetioci među sobom zvali Meat Rack (mesara), a u pitanju je kruzing deo između komada zemlje koje su „osvojili“ gejevi – Grove i Pines. Ime je ostalo do danas, pa se pominje i u novom filmu Fire Island (scenario je napisao komičar Joel Kim Booster, a igra i glavnu ulogu).

Close (Belgija, drama, 2022)

Poezija boli, odrastanje takođe. Dok trče kroz cvetna polja, glavni junaci ovog filma hitaju u susret stvarnom svetu, onom u kojem muškarci ne plaču, ne pokazuju nežnost, posebno jedni prema drugima. Takav život ubija, jer je čovek, pa makar bio i dečak, stvoren za bliskost.

Close je sasvim sigurno jedan od najboljih filmova 2022. godine, zbog svega, ali ponajviše zato što je uspeo da nam približi osetljivu temu, te nam ispriča o onima koje toksična muževnost melje svojim jakim čeljustima. Iako Leo i Remi nisu okruženi muškarcima kakve možemo da sretnemo u konzervativnijim društvima, otrovna poimanja međuljudskih odnosa ipak im ulaze pod kožu i zagađuju čistu ljubav u kojoj se život delio ravnomerno, s velikim veseljem.

Važna je to lekcija o empatiji. Često ne osećamo druge i s drugima, pa ih stavljamo u fioke i očekujemo da budu jaki/e čak i kad mi nismo. Postoji nešto duboko univerzalno u priči o dečaku koji voli drugog dečaka, te o dečaku koji se udaljava od jedne bliskosti jer ne želi da bude „peder“. Vreme je da se oslobodimo štetnih očekivanja i zabluda da su starije generacije bile jače, jer nisu.

Aftersun (Velika Britanija, drama, 2022)

Mnogi, ako ne i svi, se detinjstva ne sećaju jasno – uspomene se usput menjaju, oblikuju u skladu s društvom i pozicijom u društvu. Odrasli zato pokušavaju da se prisete, da povrate moć nad prošlošću, a to nije ništa novo. Aftersun ipak nudi svežu perspektivu, što je velika stvar za rediteljku Charlotte Wells čiji je ovo debitantski film.

Mislimo da znamo sve, posebno kad nas pitaju o ljudima koje smo voleli, ili mislili da ih volimo. Uglavnom pamtimo samo ono što nam odgovara, pa odatle složena struktura filma, te priča koja se u glavi razvija i kad se Aftersun završi. Skoro se sve odvija devedesetih godina prošlog veka, kad je junakinji Sophie (Frankie Corio) bilo jedanaest godina. Mnogo kasnije pokušava da se seti odmora s ocem Calumom (Paul Mescal) – na prvi pogled se u te dve nedelje provedene u Turskoj ne događa ništa važno, tek obične stvari o kojima svedoče mnoga deca.

Kad jedne večeri izneveri njeno poverenje, otac postaje čovek, običan Calum koji jeca u hotelskoj sobi. To ne znači da nije srećan što je sa ćerkom, ali radost često narušava unutrašnji nemir, posebno kod onih koji odstupaju od društvenih normi. To iscrpljuje, umara i najjače, a nesreća se neretko manifestuje i fizičkim bolom. Drugačiji to dobro znaju, a roditeljstvo stvari dodatno komplikuje – kad patimo zbog sebe i za sebe stvari su bar malo lakše, najviše zbog toga što na taj način nikome ne ostavljamo traume da ih prenosi dalje, s kolena na koleno.

Peter von Kant (Francuska, drama, 2022)

Nije ljubav prema lepoti od juče, mada su mišići nekad bili odraz lošeg položaja u društvu – od snage su pucali samo fizički radnici, dok su se bogati gojili, pa je ono što se danas smatra viškom kilograma bio pouzdan znak da neko može da jede više nego što mu je neophodno da preživi. Odnos prema telu se vremenom menjao, pa su mišićava pedesetih godina prošlog veka polako počela da postaju znak da neki muškarac voli muškarce, jer je u teretanama jedva bilo heteroseksualnih ljubitelja telovežbi.

Ukusi se svakako razlikuju, ali se na lepotu retko ko mršti. Ljubomorno se čuva kao da je stvar, pa se ljubavnici često zanesu u želji da poseduju nešto što nije za posedovanje – drugo ljudsko biće. Ta želje je u kombinaciji sa strahom od napuštanja prava bomba, a što je u životu bilo više trauma, to je eksplozija snažnija. U novom filmu Françoisa Ozona imamo jedan takav patološki odnos, a u pitanju je Peter von Kant, snimljen po ugledu na kultni film The Bitter Tears of Petra von Kant iz 1972. godine.

Tár (USA, drama, 2022)

Neki bi da umetnost odvoje od umetnika, drugima se ta ideja ne dopada. Eksperti tvrde da odluka zavisi od okolnosti. Pitanje je teško, a film Tár pokušava da nam ponudi nekakve odgovore.

Slavna dirigentkinja Lydia Tár, koju igra Cate Blanchett, ne postoji. Dakle potpuno je izmišljena, iako su mnogi pomislili da je film zasnovan na istinitoj priči. U jednom trenutku dolazi u sukob s javnošću, budući da je okrivljena za rasizam, zloupotrebu položaja, seksualno iskorišćavanje studenata, te druge strašne stvari. Još s prvim trejlerom je postalo jasno da Tár postavlja pomenuta teška pitanja i da bi mogao da oživi neke stare rasprave o tome gde je umetnik, gde je umetnost, te šta se dešava s delom kad tvorac postane ozloglašen. 

Reditelj i glumac Todd Field nam nudi veliku priču, dva i po sata nelagode, a konačan zaključak je da su kreator i delo čvrsto povezani, ali da umetnost i genijalnost ne bi trebalo da služe kao razlog za pomilovanje. Istina je da u umetnosti može da se uživa i kad se o autoru ne zna ništa, ali kontekst često donosi jasnije i intenzivnije iskustvo. Problemi nastaju kad ta pozadina nije čista.

Bros (USA, komedija, 2022)

Romantični filmovi su u proteklih stotinak godina evoluirali, napredovali, ali su mahom ostali beskrvni, platonski, „čisti“ i… heteroseksualni. Podsećaju na nedeljna popodneva, na one trenutke kad obični smrtnici pokušavaju da odlože početak radne nedelje. Ukazuju se na ekranu kao dobre vile, priče o usamljenim dušama koje su na kraju pronašle sreću. You've Got Mail (1998) je na primer dobrodošao u svaku dnevnu sobu, pa se već više od dve decenije vrti u pozadini, ostaje u podsvesti i širi se kao miris tople pogače ili nekog drugog jela koje se peče u rerni.

Nevolja s ovakvim filmovima je naravno u tome što je sreća uvek u nekom drugom. Junakinje i junaci nisu kompletni dok ne pronađu tu „drugu polovinu“ s kojom će živeti srećno do kraja života. Onda se, baš kao i bajke, završavaju na početku – niko ne može da vam garantuje da ćete biti srećni do kraja svog ili tuđeg života s nekim koga ste upoznali pre nedelju dana.

Dobro, film je ipak film i tako mora da bude. U poslednjih stotinak godina se dogodilo još nešto – svet je otkrio homoseksualca. Budući da se utvrdilo da postoji, red je da dobije i svoje romantične filmove. Ispostavilo se da to nije baš lako – u Srbiji se i danas besni ukoliko se u nekoj domaćoj seriji muškarac zaljubi u drugog muškarca.

Svet srećom nema nameru da nas čeka, pa su gejevi ušli i u velike filmske studije – film Bros je „prva romantična komedija s gej junacima“ iza koje stoji neka velika filmska kuća (Universal Pictures). Nezavisnih ljubavnih filmova s kvir likovima je bilo i ranije (pre samo nekoliko meseci je izašao Fire Island), ali je to što je Universal stao iza ove priče ipak neka vrsta prekretnice (naravno ako se pokaže da takvi filmovi donose ozbiljan novac).

Kurak Günler – Burning Days – Gorući dani (Turska, drama, 2022)

Burazerski mentalitet nije ništa novo – davi nas otkad smo smislili da su jedni bolji od drugih. Braća po koristi žive u krdima, jaka su i kad su mala. Čuvaju leđa, čine usluge, očekuju isto. Oni koji tom čoporu ne pripadaju su radna snaga, ili plen – pojedinci/ke koji rade za minimalac, te služe za zabavu i podsmeh.

Kad mladi tužilac Emre (Selahattin Paşali) stigne u turski gradić Yaniklar, ne zna da ga čekaju muškarci koji po ulicama vijaju divlje svinje. Pucnjava je tu uobičajena stvar, zabava za građanstvo koje živi usred nestašice vode i svakojakih skandala. Silovanja i pokušaji ubistva su način života, a osumnjičene čuvaju drugi burazeri i burazerke, i sami/e ogrezli u pohlepi i besu.

Il filo invisibile - The Invisible Thread (Italija, drama, 2022)

Volimo da kažemo da su sva poznata shvatanja ljubavi i porodice heteronormativna, stereotipna, dakle štetna. Volimo da verujemo da ćemo izmisliti nešto novo. Možda i hoćemo, ali bi bilo dobro da do tada ljude ostavimo na miru i pustimo ih da vole onako kako znaju i umeju.

Nije ovaj film ništa novo, samo obična priča o porodičnim odnosima. Greši ponekad, pa stvari izmiču kontroli, ali je film o dva oca priča o mnogim drugim roditeljima koji ne žive u kontrolisanim uslovima, jer im niko nije napisao scenario i rekao im kako da glume život. Važna i topla pripovest o odrastanju, s mlakim zapletom, ali jakim glumcima koji karaktere izvlače na površinu, tamo gde može da se diše.

My Policeman (USA, drama, 2022)

Šta god da ste čuli, ili pročitali o filmu My Policeman, trebalo bi da ga pogledate, te da sami zaključite da li ste pametno potrošili tih sat i kusur vremena. Da je moglo bolje – moglo je (na kraju krajeva već imamo odlične LGBTIQ+ istorijske drame kao što je Portrait of a Lady on Fire), ali to ne znači da ljubavna priča s policajcem ništa ne vredi.

Harry Styles je poslužio kao mamac za one koji vole pop zvezde, ali se srećom ispostavilo da ume da glumi i da s ostalim članovima ekipe ima vrlo dobru hemiju. Zajedno su napravili nešto što je na momente magično, kao uostalom i sve ljubavi koje su dovoljno daleko da možemo da ih idealizujemo.

Interview with the Vampire (USA, TV serija, prva sezona)

Kod nekih građana i građanki se strah od vampira vremenom preobražava u nešto drugo. Recimo u želju – zabranjenu želju, želju za savršenstvom, za večnim životom. Čudovišta iz detinjstva tako postaju junaci, čak i kad ih ne krase herojske osobine. Krvopije su posebno mile onima kojima je kretanje iza margine poznato, pa je zbog toga vampir u književnosti i filmu između ostalog služio i za obračunavanje s potisnutom seksualnošću.

Interview with the Vampire je priča o večnoj (toksičnoj) ljubavi – onoj za koju podbuli, srpski pravampir nikad nije bio sposoban. Ali vampiri Anne Rice nisu srećni u toj večnosti, budući da su s prolaznošću zamrzli i traume s kojima su napustili ljudske živote. Lestat de Lioncourt je poput Polidorijevog vampira lepi aristokrata kojeg žele svi. Prvobitno nije bilo zamišljeno da bude jedan od glavnih likova, već da ostane negativac, ali se to tokom procesa pisanja promenilo.

What We Do in the Shadows (USA, TV serija, četvrta sezona)

Vampiri postoje u onim prostorima u koje običan čovek nerado ide. Iz tih marginalnih područja nam šalju izveštaje i priče o drugačijosti, a mi ih rado čitamo i gledamo, gutajući sve ono što većinsko društvo ne odobrava. U poslednje vreme su postali dobroćudni, posebno nakon komedija poput Dracula: Dead and Loving It (1995) ili Vampire in Brooklyn (1995), te serijala Twilight i True Blood.

Serija What We Do in the Shadows dakle ima brojne rođake koji su se izborili za vampirsku simpatičnost. Iz istoimenog filma koji je izašao 2014. godine izrodila se serija, a upravo se završila četvrta sezona. Nandor, Laszlo, Nadja, energetski vampir Colin Robinson i ljudski pomoćnik Guillermo su neobična skupina, stubovi na kojima leži i raste ova komedija-mokumentarac.

Izmišljena filmska ekipa prati ovu vampirsku porodicu već neko vreme, a „demonsko domaćinstvo“ se ove godine pretvorilo u priču koja liči na onu iz filma Tri muškarca i beba, samo s drugim naslovom: Tri vampira i beba. Nakon što je u prošloj sezoni okončao svoj stogodišnji ciklus, Colin Robinson se vratio kao beba. U tom vampirskom izdanku nema ničeg običnog – raste kao iz vode, pa mu odeća koju dobije ujutru do ručka postane tesna.

American Horror Story: NYC (USA, TV serija, jedanaesta sezona)

Jedanaesta sezona nas vraća u osamdesete, u vreme kad su homoseksualci stradali od svega, najviše od života. Priča se negde na sredini urušava, scenaristi se gube u zapetljanim misterijama, ali uspeva da se povrati i da poslednju epizodu završi dostojanstveno, doduše mučno. Može da se gleda, posebno ako volite American Horror Story.

This Is Going to Hurt (Velika Britanija, TV serija, prva sezona)

„Lekar, poput svih drugih koji imaju posla s ljudskim bićima od kojih je svako jedinstveno, ne može da bude naučnik – ili je zanatlija kao hirurg, ili umetnik kao psiholog i lekar opšte prakse“. (W.H. Auden)

Ben Whishaw je u ovoj seriji fanatističan, bilo da se bori protiv bacila, ili protiv homofobije i autohomofobije. Čupav i prekriven telesnim tečnostima i dalje je neodoljiv. Uprkos tome što nikome ne prija ljubavnik koji je stalno odsutan, Adam i dalje izgleda kao varijacija na stari san o suprugu-lekaru. Ta fantazija ovaj put pripada gejevima, a najveća sreća je u tome što nije uvaljana u šećer – baš kao u pravom životu, prinčevi su zarobljeni u telima onih koji samo liče na odrasle muškarce.

Królowa - Queen (Poljska, mini-serija)

Priče koje se oslanjaju na ljubav i zajedništvo često izgledaju kao kliše, ali to nije važno – ko kaže da može bez onih koje voli, laže. To ne znači da je prisustvo neophodno po svaku cenu – daljina ne ubija prave stvari.

Ova serija se temelji na zapletu koji je tipičan za sapunice – zagubljeni član porodice se vraća na rodnu grudu, pa isto genetsko nasleđe pobeđuje sve prepreke. Zvuči dosadno, ali ako se u jednačinu ubaci jedna drag kraljica, stvari se bitno popravljaju.

Toliko smo se zagledali u bicepse i tricepse, da smo zaboravili da nam vreme prolazi. Ova serija je važna i zbog toga – kvir junaci su ostareli, ali i dalje žele život – to je nešto što retko viđamo.

The Staircase (USA, mini-serija)

Dokumentarna serija Death on the Staircase je javnost okupirala još 2004. godine, a samo tri godine nakon što je partnerka pisca i političara Michaela Petersona tragično nastradala. Islednici su vrlo brzo zaključili da se ne radi o nesrećnom slučaju, pa u tom trenutku počinje odmotavanje svakojakih teorija, čak i onih u kojima su ptice ubice.

HBO je 16 godina kasnije napravio igranu seriju i još jednom pokrenuo jedno važno pitanje – koliko uopšte poznajemo one s kojima delimo život? Porodice se sastoje od običnih ljudi, prijatelji su drugačiji od onoga što pokazuju u javnosti – svi nose maske, neke su potpuno bezopasne, druge potencijalno smrtonosne. Umišljamo jake veze, da bismo na kraju shvatili da nismo znali ništa. Tad je već prekasno.

Colin Firth i Toni Collette su odličan tim, što je veliki plus kad se priča stara priča. Tu su i Michael Stuhlberg, Juliette Binoche, te Rosemarie DeWitt, pa svi zajedno odlično glume u priči za koju su mnogi verovali da je već potrošena. Dobili smo još jedan sloj, toliko sočan da sokovi opet hrane umrtvljena tkiva stare misterije.

Heartstopper (Velika Britanija, TV serija, prva sezona)

Serije kao što je Heartstopper pre samo deset godina ne bi bile moguće, delom zato što se smatralo da ih niko ne bi gledao, ali najviše zbog toga što poljubac između osoba istog pola  na televiziji jednostavno nije bio moguć. Serija Will & Grace je na primer imala ogroman uticaj na stavove ljudi prema gej zajednici, ali mnogi nemaju pojma kako se tog vremena seća Sean Hayes koji je igrao Jacka: „To je bilo strašno. Dobijali smo pretnje smrću, ljudi su mogli da pronađu moju adresu, i imao sam ulogu gej lika u popularnoj seriji. Bio sam prestravljen. Nisam želeo da budem aktivista, niti sam imao snage niti hrabrosti u tim godinama da pričam u ime gej zajednice“. U seriji nije bilo nijednog poljupca između osoba istog pola.

Young Royals (Švedska, TV serija, druga sezona)

Iako se po naslovu ne bi reklo, Young Royals je neobično važna serija. Uprkos tome što je najavljivana kao sapunica, te tinejdžerska drama, ispostavilo se da je mnogo više – ljubavna priča čiji su glavni akteri nedvosmisleno kvir. Trejler je izašao još u maju, pa se od tada spekulisalo o tome šta čeka nestrpljive gledaoce. Većina se složila da je u pitanju „švedska verzija Netflix serije Elite“, ali se već s prvom epizodom ispostavilo da to nije sasvim tačno.

Ideja koja čuči u samoj osnovi serije izgleda kao kliše – priča o mladim bogatašima koji pate po prestižnim školama je odavno prevaziđena. Sve najave su ukazivale na novu vojsku TV junaka sa savršenim kosama i besprekornom kožom – srećom, dogodilo se nešto drugo. Čim se glavni junak – izmišljeni princ Wilhelm (Edvin Ryding) – prvi put pojavi, jasno nam je da je njegovo lice bliže odrastanju s ove strane ekrana. Tako je i s ostalim junacima – nesavršenstva glavnih likova, te širok spektar različitih junaka, podsećaju na tinejdžere iz pravog života, obična ljudska bića koja nemaju svoje šminkere.

Zbog toga Young Royals više liči na norvešku hit seriju Skam (mada ne skroz, bogataši su ipak bogataši), nego na novije sapunice – drama je tu, ali u onoj meri koja je prisutna i u stvarnom tinejdžerskom životu (bilo da su bogati ili ne, tinejdžeri širom sveta dele slične probleme). Uprkos najavama, ova serija nije kao drugi sadržaji koji prate živote bogatih potomaka, čija pleća pritiskaju „problemi“ s kojima većina ne može da se identifikuje.

The Baby (Velika Britanija, TV serija, prva sezona)

Ko bi rekao da serija o ukletoj bebi nije najobičnija glupost. The Baby je solidno napisana priča, koja zahvaljujući odličnim glumcima oživljava kao nešto vrlo zabavno.

Natasha je besna što svi rađaju bebe, ali uskoro i sama upada u tu zamku. Njen potomak ipak nije obično novorođenče, već nešto staro – biće rođeno iz ljudske želje za ljubavlju. Priča može da se tumači i kao strah od roditeljstva, jer su bebe gladne ljubavi, te ako se ta glad ne zadovolji, iz njih izrastaju loše, ljute odrasle osobe.

Monster: The Jeffrey Dahmer Story (USA, mini-serija)

Iako mnogi pokušavaju da ospore da je Evan Peters genije, on to jeste. Čak i kad bi igrao istu ulogu do kraja života, ostao bi genije. Ova je serija važna, najpre zato što pokazuje kako su manjine bile prepuštene same sebi i serijskim ubicama.

U ulozi Jeffreya Dahmera se neverovatno snašao, zbog čega je serija strašno mučenje, posebno kad gledaocu padne na pamet da se sve to stvarno dogodilo. Monstrum se postepeno otkriva, kroz život koji tera da se skrene pogled. Pred nama raste jedan od najpoznatijih i najmonstruoznijih serijskih ubica, ali ne isključivo kao čudovište – tu su i ljudske crte. Mnogi se boje da bismo zbog toga mogli da romantizujemo serijske ubice, ali nam se čini da je važno da znamo da monstrumi nisu izmišljeni likovi iz horor filmova, s maskama i ubojitim oružjem, već obični ljudi koji seu okruženje često uklapaju toliko dobro, da niko ništa ne sumnja.

A League of Their Own (USA, TV serija, prva sezona)

Komedija u duhu klasičnih filmova o bejzbolu je i velika ljubavna priča, serija o ženama koje su volele sport i – žene.

Svaka je junakinja lepo izgrađena, pa je zbog toga ceo tim uverljiv i dopadljiv. Topla retro priča postaje strašna svaki put kad se pređe granica dozvoljene ljubavi, a scene policijskih racija i tajnih gej klubova su od neprocenjive istorijske važnosti. Čak i ako se pravila igre uopšte ne razumeju priča radi, jer su ljudske veze iznad onoga što se dešava na utakmicama. Sjajan primer kako se pravi rimejk koji donosi potpuno nove ideje.

Gentleman Jack (Velika Britanija, TV serija, druga sezona)

Suranne Jones je odglumila gigantsku ulogu, pa će ova serija vremenom postati kultna, uprkos tome što je otkazana posle druge sezone.

Sloboda je kad se živi prema sopstvenim pravilima, a i danas je nažalost rezervisana za one koji sebi to mogu da priušte. Drugim rečima – za one koji ne zavise mnogo od javnog mnjenja. To ne znači da je aristokratija uvek mogla da živi kako joj padne na pamet, bar ne javno. Gentleman Jack priča o tome kako izgleda kad su sve karte otvorene, ili skoro otvorene, a atmosfera je toliko topla i intimna da nudi veliku utehu koja je mnogima neophodna.

P-Valley (USA, TV serija, druga sezona)

Junaci i junakinje serije Pussy Valley žive punim životima, najpre zbog toga što se radi o raskošnim karakterima koji se bore sa teškoćama koje donosi život na margini. Već je od prve epizode jasno da je u pitanju sezona koja daje glasove onima koji se uglavnom ne čuju, pa ostaju prepušteni na milost i nemilost svima koji mogu da ih kupe.

Kritičari tvrde da je ovo jedna od najprovokativnijih drama, i to ne samo zbog toga što su glavne junakinje striptizete. U osam epizoda sve pršti od glitera i južnjačkih karaktera, a na mestu gde se noir sudara sa trap muzikom. Junakinje žive neurednim životima, ali su jake uprkos tome, te se ne zaustavljaju pred preprekama, spremne da uzmu ono što im pripada. I sve je vrlo kvir, čak više nego u prvoj sezoni.

Somebody Somewhere (USA, TV serija, prva sezona)

Potrebne su nam priče o „malim“ životima, o junacima i junakinjama koji su odrasli, a nemaju pojma šta rade. Zašto? Zato što niko od nas ne zna ništa o životu, a mudrost ne dolazi s godinama kao što su nas lagali u detinjstvu.

Somebody Somewhere je baš takva serija – o ljubavi, životu i smrti, o prijateljstvu i „zrelim godinama“. Uprkos depresivnim temeljima serija je vrlo optimistična, uglavnom zbog toga što ne laže o životu. U njoj je sve moguće, čak i povratak kući, ali takav se iz drugog pokušaja stvarno pripada – grupi LGBTIQ+ osoba koja pronalazi načine da živi i da se raduje u malom gradu koji je sve samo ne otvoren. Divna serija.

The Owl House (USA, animirana serija, treća sezona)

Kad ljudska devojčica pronađe portal u drugi svet, otvara joj se mogućnost da ostvari ono što je želela – da postane veštica. Usred magičnog univerzuma pronalazi način da baca čini, ali i da voli – drugu devojčicu.

Tinejdžerka Luz je tako pronašla svoj dom daleko od kuće. Tamo ima sve – i prijatelje i kućne ljubimce, simpatične demone, čak i školu u kojoj može da uči magiju. Iako na momente opasan, ovaj je svet slobodan – iako crveni kadgod pomisli na ljubav prema vršnjakinji, ona to ne čini od sramote izazvane homofobijom i mržnjom, već zbog one obične koja je obično deo prvih ljubavi. Treća sezona traje kraće, budući da je i ova serija otkazana pre vremena.

Our Flag Means Death (USA, TV serija, prva sezona)

U svetu neobičnih gusara je sve moguće, čak i ono što se do sada u takve priče nije uklapalo.

Iako je godina 1717, kvir pirati izgledaju moderno, ali tako da se to uklapa u okruženje, te u stvari s kojima se suočavaju. Serija je bazirana na istinitoj priči, a stvarni događaji su okvir koji su tvorci serije popunjavali potpuno slobodno.

Our Flag Means Death ispravlja viševekovnu nepravdu, pa od legendarnih pirata pravi obična ljudska bića koja nisu utvare bez trunke razuma. Brod The Revenge je poput mikrokosmosa koji podržava drugačije, pa na palubi uglavnom ima mesta za sve vrste poljubaca. Publika je sve to dobro prihvatila, a s vrlo dobrim razlogom – priča je zabavna, puna, zadovoljava i potrebu za dramom i potrebu za avanturom – ima sve i još više od toga.

The White Lotus (USA, TV serija, druga sezona)

Serija The White Lotus je postala fenomen, a druga sezona je skroz drugačija, što je neobično jer baš liči na prvu. Između ostalog ima i više gej junaka, a cela je kvir – zaključno s rečenicom „Ovi gejevi pokušavaju da me ubiju“.

I bogati plaču, čak i u luksuznim odmaralištima koja gledaju na predele koji izgledaju kao da su s nekog drugog sveta. Jure kao bez glave u potrazi za stvarima koje smiruju anksioznost, pa možemo da zaključimo da je ono što je jednom navodno rekao Jim Carrey zaista tačno: „Voleo bih da svi budete bogati i poznati, pa da vidite da nije u tome stvar“.

Smiley (Španija, TV serija, prva sezona)

Iskvareni bajkama s junacima i junakinjama koji su „živeli srećno do kraja života“, te generacijama koje su smetnule s uma da bi čovek trebalo stalno da se menja i razvija, poverovali smo da ljubav traje i kad ćutimo i stojimo u mestu. Poverovali smo u još nešto – da je isključivo heteroseksualna. Srećom nije.

Španska serija Smiley je tu da nas na to podseti, a na najbolji mogući način. Oko običnog simbola, male žute glave koja se odavno osmehuje, klija priča o ljubavi koja počinje u maniru „Možda ste okrenuli pogrešan broj, ali ste dobili onoga koga ste tražili“. Ne, nije to nikakav rimejk Balkanskog špijuna za špansko govorno područje, već ljubavna priča koja počinje kroz slušalicu.

The Andy Warhol Diaries (USA, dokumentarna serija)

Ljudi su ljudi čak i kad su slavni. Iako liče na robote, nadljudske tvorevine koje ništa ne osećaju, od sebe i od smrti ne mogu da pobegnu. Nije mogao ni Andy Warhol.

Njegovo ime je danas simbol za pop art, a kad pomislimo na gej ljude koji su uspeli u neprijateljska vremena on Warhol je prvi koji nam pada na pamet. Ipak se nikada nije autovao, jer autovanja u to vreme nije ni bilo. Ni njegova umetnost ne ulazi u heteronormativne šablone, posebno ona manje poznata, homoerotska. Živeo je kako je hteo, voleo je kako je mogao. Između ostalog ova nam serija otkriva mnogo i o njegovim odnosima, o muškarcima koje je voleo, a to nam je oduvek falilo.

We're Here (USA, TV serija, treća sezona)

Kad čujemo „rijaliti šou“, obično pomislimo na grupu ljudi koja sedi u sobi s kamerama i ne radi ništa. We're Here je nešto drugo – tri poznate drag kraljice putuju po američkim vukojebinama i traže LGBTIQ+ osobe kojima je potrebna pomoć. Ruka spasa dolazi s haljinama, šminkom i gliterom, a rezultat je često katarzičan.

Krajem 2022. godine izašla je treća sezona, u koju je uloženo više nego u prvu. S novcem i besprekornom scenografijom se istina pomalo rastvara, budući da program izgleda još namešteno (što sigurno u nekoj meri i jeste), ali je serija uprkos tome i dalje od velike pomoći.

Bob the Drag Queen, Shangela i Eureka odlično rade svoj posao, i više od toga – stepen empatije s učesnicima često čini da liče na one dobre vile iz starih bajki. Iako više polirana, druga sezona donosi dovoljno prostora za lične priče, ali i bolje kostime, što na kraju znači da je svaki nastup ona kandirana voćka na vrhu kolača.

RuPaul's Drag Race All Stars (USA, rijaliti, sedma sezona)

Drag Race je mnogo više od rijaliti emisije, budući da se već 14 godina bavi i pravima jedne manjine i donosi vidljivost pojedincima i pojedinkama čije se postojanje stolećima dovodilo u pitanje. Nova sezona upoznaje nas sa kraljicama koje već znamo, pa još jednom ostajemo fascinirani količinom talenta koji može da stane u samo jedno ljudsko biće.

Liefsteling – Sweetling (Holandija, dokumentarni film)

"Ako želite da vodite normalan društveni život, morate voditi dvostruki život. Ni na koji način se ne stidim onoga što jesam, naučila sam da živim s tim. Osećam da kada bi bar nekoliko ’običnih ljudi’ moglo to da razume, sve bilo bi mnogo lakše". Ovu rečenicu je izgovorila jedna od akterki dokumentarnog filma rediteljke Ane Dejvison. Snimljen je daleke 1966. godine, a više od pola veka kasnije ova želja i dalje nije ostvarena do kraja. Dokumentarni film Liefsteling – Sweetling Eve van Barneveld uliva nadu da bi to uskoro moglo da se dogodi.

Ceo intervju s autorkom filma možete da pročitate ovde.

Framing Agnes (Kanada, dokumentarni film)

Reditelj Chase Joynt snima baš takve priče – već je s njegovim prvim dokumentarnim filmom No Ordinary Man (2020) bilo jasno da nema nameru da nam prepričava ono što se dogodilo – on priču grabi, potpuno je uzima, a s njom i istoriju koju su toliki pokušali da izbrišu. Dokumentarac o transrodnom džez muzičaru Billyu Tiptonu ispravlja ono što su mediji zakuvali nakon njegove smrti i izgubljenu priču o trans heroju vraća tamo gde joj je mesto.

Ordinary Man nije kao drugi dokumentarci – Joynt je izabrao da istorijsku građu kombinuje s delovima koje glume transmaskulini glumci. Svaki od njih oživljava muzičara, pa se tako stvara skup paralelnih verzija iste ličnosti. Ali to nije sve – glumcima je dopušteno da ulogu napuste, da se vrate u sebe i kažu šta njima znači ono što su za sobom ostavili ljudi kao Tipton. Na taj način se istorija stavlja u savremeni kontekst, a isto se dešava i u filmu Framing Agnes.

Nelly & Nadine (Švedska, Belgija, Norveška, dokumentarni film)

Film može da posluži kao uteha. Na tome se donekle temelji i dokumentarac Nelly & Nadine, priča o ljubavi koja se pojavila sasvim neočekivano i spasila dva života (možda i više). Reditelj Magnus Gertten je u jednom intervjuu rekao da je nastao kao posledica njegovih prethodnih filmskih odluka, kao da je u čitavu priču prste umešala neka viša sila, entitet u koji veruju oni koji nisu sposobni da se nadaju bez nečije pomoći.

U pomenutom razgovoru Gertten kaže da se retko koji reditelj odlučuje za teme koje se tiču Drugog svetskog rata, budući da je tema obrađivana bezbroj puta. Kada je počeo da radi na filmu Harbour of Hope, bojao se baš toga – da neće saznati ništa novo. Na premijeri 2011. godine ga je sačekalo iznenađenje – mnogi su u dokumentarnim snimcima na kojima su oni koji su preživeli nemačke koncentracione logore prepoznali svoje bližnje, ili sebe.  To ga je motivisalo da 2015. godine snimi još jedan dokumentarac, a Every Face Has a Name je još jednom prikazao preživele, da bi gledaoce podsetio da se iza svakog snimljenog lica krije ceo jedan život.

Nakon što je Every Face Has a Name prikazan u Parizu, Gertten je primio poruku u kojoj mu je Sylvie Bianchi rekla da zna priču o jednoj od žena sa snimka.  U pitanju je Nadine Hwang, ćerka kineskog ambasadora u Španiji koja je 1944. godine uhapšena i poslata u koncentracioni logor Ravensbrück.