Crtice iz života
Marijj 35 S

Photo: Marija Đoković/XXZ

Prihvatila sam igru

BUĐENJA

U dvorištu sa šest stanova i preko dvadeset stanara, malo je šansi da se prirodno probudiš. Naspavan. Subota je, ne radiš, nije te probudio sat, ali tu je komšija koji se u šest ujutro prodere: „Đe si rođo?“ - pozdravljajući nekog ko se pojavio na kapiji i ko uopšte ne ide kod njega.

Komšijin stan u sredini je dvorišta, tik kraj mojih otvorenih prozora, više ne uspevam da zaspim – i komšija je toga potpuno svestan.

Jutros me probudio cvrkut ptica.

I to se dešava.

Sa osmehom, nastavila sam da spavam.

MISLITI POZITIVNO

Uvek me izbace iz koloseka kada, sugerišući iz petnih žila, ali samo kada su bez ikakvih problema i vidno raspoloženi, s visine kažu: „Sve je u mozgu.“

I narede: „Treba misliti pozitivno. Počni da ubeđuješ sebe da ti je dobro i biće ti dobro.“

Iz mozga smo i nastali, svejedno da li iz gornjeg ili donjeg, ali kada mi nije dobro, zaista mi nije dobro.

Neuspešno mozak, danima, u suprotno ubedjujem.

ŽIGOSANJE

Kada prvi put krikneš, najuren iz tople materice, šokirano mašući rukama i gutajući vazduh, pločica sa brojem škljocne ti iznad nejake šake.

Odmah si obeležen.

Posle ti lupe matični broj, jer preko njega, navodno jedinstvenog žiga, sve ćeš u životu rešavati, no zabludu sam otkrivaš.

Moraš biti redni, LIB, PIN, ili neki stoti, tačan ili pogrešan, pa i PDV broj.

Uzalud imenom i prezimenom bekstvo iz niza pokušavaš.

SVAKODNEVICA

Sve više ljudi, hodajući ulicom, priča naglas. Što sami sa sobom, što sa mobilnim, ćućore ili galame, u pokretu, uopšte se ne obazirući na prolaznike.

Odavno se ne trzam, niti okrećem, sva isprepadana, kada se iza mene neko iz sveg glasa prodere: „Haalooo?“

Na licima onih što stvarno pričaju sami sa sobom, osmejak češći.

NOSTALGIJA

U centru grada, petkom, gužva veća nego inače. Pijačni dan. Ozbiljna lica ozbiljno obavljaju ozbiljne poslove, prodavci još ozbiljniji.

Ispred „Robne kuće Beograd“ – trubači. I iznenada pesma: „Druže Tito, bijela lica, kad ćeš doći do Užica?“

Na licima učesnika pijačne vreve odjednom smešak, a prolazici, razgaljeni, prilaze kutiji i ubacuju novčanice.

I ja sam „pala“.

PUN MESEC

Dugo je potrajalo dok nisam shvatila.

Čim počnem da suzim na iole dirljivu scenu na televiziji, znam, puni se mesec. I dok se ne napuni, igra se mojim damarima, čineći me potpuno ranjivom.

Prihvatila sam igru.

U najvećim tugama, blokirana čvorom u podgrlcu, suze sam gutala.

Zahvalna mesecu, uz najbanalnije scene, čvorove polako izbacujem.

SNOVI

Dešava se, istina sve ređe, da se probudim na leđima, sa dlanovima pod glavom i smeškom na usnama, uzalud pokušavajući da otkrijem šta me je to toliko obradovalo.

Dan, lepršav.

Dešava se, istina sve češće, da sanjam ružno, da ružnije ne može biti.

Kad sanjam, znam da sanjam. Primoravam sebe da se okrenem na drugu stranu, ne bih li san prekinula, no i dalje pletem zastrašujuće niti.

Znajući da ću sve zapamtiti, samu sebe šutnem iz kreveta.

Dan, smožden.

KURCŠLUS

Koliko god sebe lagala da je to od godina i hormona, znala sam da je od zuba. Jednako žvaču, a manje trošim. Nezadovoljna što sam se toliko ugojila, a nespremna da smanjim žvakanje, odlučila sam da se viška rešim, a tako savetuju - brzim hodanjem.

Ionako svuda idem peške, pa ću ubuduće žustro u grad, a lagano nazad.

Najbrže što sam mogla, stigla sam u poštu. Vruća kao furuna, iparavam, a i upijam na sve pore jer u pošti su zmijoliki redovi, usisan vazduh i usijani radijatori.

To isto veče ščepala me gripa. Četrdeset osam sati nisam ni jela, ni pila, niti ustajala. Samo spavala.

Želja mi se ispunila. Izmršavila sam četiri kile.

BELEG

Sve više verujem da si u životu – i imenom i prezimenom, trajno obeležen. Ako obeležja ispravno ne koristiš, čas ti pomažu, čas odmažu.

Moje mađarsko prezime, a iz mene prognalo mađarski, znači – oružje.

Ime, u korenu jasno. Zdenac.

Svaki put kada sam bila uljuljkana osećanjima i tvrdnjama da mi je baš lepo i da nemam nikakvih problema – izvor je naglo posustajao.

Svaki put kada me je vrelo izdavalo, reagovalo je oružje, borbeno stvarajući nove dotoke i – zdenac je dizao glavu.

PITANJE

Nasred podruma žaba.

Ne mrda.

U karakterističnoj pozi, staloženo me gleda.

„Otkud ti ovde? Zalutala? Šta ću sa tobom?“ – tiho je pitam, a onda pažljivo uzimam u dlanove, nežno iznosim napolje i spuštam u baštu.

Opet sam pogrešila.

Možda je bio princ?

ŽMURE

„Mrvice! Ipi čapao sam te!“ – doplovio je kroz sumrak i dečju graju, usklik u moju sobu.

Sa blaženim osmejkom na licu otplovila sam u svoje žmurke i naša – Ipi čapa.

Nikada nisam razmišljala da li te reči imaju neki prevod, da li su to dve reči ili samo jedna... Za sve nas uvek su to bile dve reči i uvek su značile isto.

Otkrila sam onoga ko se sakrio i pre njega sam dotrčala do kuće, mesta gde sam žmurila, vičući: „Ipi čapa za mene.“ Ako je on bio brži, zna se, ipi čapa bilo je za njega.

Očigledno, ipičapanje traje.

Deset, devet, osam, sedam… Ko se nije sakrio, magarac bio.

*S dozvolom autorke, priče prenosimo iz njene knjige "Pufnice i ježevi"

Oceni 5