LGBTIQ vremeplov: Bila jednom jedna Arkadija
Allu1

Photo: dalelazarov

Prijatelji koji to nisu

Prvi put smo se sastali, mi žene koje volimo žene i muškarci koji vole muškarce. Oduvek nas je bilo, ali nikada zajedno i organizovano. Prvi put smo našli jedan javni prostor za naša okupljanja, i prvi put pravimo bilten ARKADIJA. Rešili smo da budemo srećne lezbejke i srećni homoseksualci, da radimo na eliminaciji svojih strahova, da se suprostavljamo nasilju onih koji nas mrze i tlače. Homofobija (strah od homoseksualaca i lezbejki) je elementarna čestica ovog društva. Ako se sećate dosadnih udžbenika, tamo je pisalo da je porodica (čitaj heteroseksualna) osnovna ćelija društva, tako da nije čudno što nas mrze. Mi im razbijamo pojam porodice, naša deca imaju dve mame ili dvojicu tata. Mi im razbijamo pojam ljubavi, oni misle da je ljubavna priča samo i samo zavođenje žene od strane muškarca. Mi im razbijamo celu nauku psihološku i ostalu koja govori o identitetu ličnosti (čitaj heteroseksualnom). Mi im razbijamo zakonodavni sistem, želimo prava koje imaju supružnici u braku. Mi smo neposlušne i mi smo neposlušni. Mi tražimo drugačiji sistem prava. Drugačiji jezik, drugačiju nauku, drugačiju kulturu. Nećemo da budemo nevažni i nepostojeći, na takozvanim marginama društva, izlazimo iz logike manjine. Mi smo tu, na istim ulicama, u istim školama, na istim radnim mestima, igramo u istim disko klubovima, šetamo kuce ili gajimo mace, ali nećemo više da ćutimo i nikome ništa ne govorimo o našoj lezbejskoj i gej egzistenciji. Želimo da svet zna da mi postojimo baš ovakve i ovakvi kakvi jesmo.

Evo nas, lezbejke i homoseksualci su u vašem i našem gradu. Evo nas u svim gradovima. Evo nas gde se borimo za svoja prava, da razbijamo strah heteroseksualaca od nas. Kada nas budu bolje upoznali, videće da nemaju razloga za strah i mržnju. Na žalost ta, takozvana edukacija sveta prelazi preko naših tela, preko naših osećanja. Njihova mržnja boli. Neke od nas su privodili policiji jer se Ijubimo na ulici, neke od nas su tukli jer smo gej, mnogi su dobili batine, bivali zastrašivani, čule su se jasne reči mržnje. Reč 'peder' je postala negativna reč u jeziku, 'lezbejka' isto tako. Mi želimo da vratimo dostojanstvo i pozitivnost tim recima, to smo mi. Ali, ko smo to 'mi' u ovom tekstu? Ima nas različitih - i starijih i mlađih, i žena i muškaraca, raznih etničkih pripadnosti i profesionalnih opredeljenja. Uopšte, jako se razlikujemo. Na početku je bilo par žena i desetak muškaraca, novembra 1990 smo počele da se okupljamo, u kafeu Moskva, za dva okrugla stola, pa nam je to bilo malo. Prešle srno kod jednog druga, onda kod drugog. Na jednom od sastanaka dva sata smo se raspravljali kako da nazovemo grupu. Muškarci su bili u većini i rekli ARKADIJA, obećana zemlja ljubavi i uživanja iz Grčkih mitova. Tako je ostalo. Pola godine kasnije, organizovali smo prvu javnu tribinu povodom 27 juna 1991, Medjunarodnog dana ponosa lezbejki i homoseksualaca, tu u Domu omladine. Istog dana počeo je rat u Sloveniji, onda u Hrvatskoj, pa Bosni. To nas je skroz poremetio. Naša okupljanja su bila ređa, neke od nas su se aktivirale u mirovnom pokretu, neke u femnističkom, neki su otišli iz zemlje. Jedna manja grupa se s vremena na vreme stalno okupljala. Željko, Snežana, Dejan, Sekula, L'iler i ja smo tu bili neprestano. U međuvremenu smo učestvovali na par međunarodnih sastanaka, učlanili smo ARKADIJU u Međunarodnu Lezbejsku i Gej Asocijaciju ILGA, dobijamo poštu iz inostranstva. Nismo sami. Od ovog meseca se susrećemo i radimo u prostorijama grupe Ženske studije, svakog petka posle sedam. Tu smo. (marta, 1994. Lepa Mlađenović)

KRIVIČNOG DELA, IZGLEDA, VIŠE NEĆE BITI

Stručna javnost se prvih dana marta upoznala sa Nacrtom Krivičnog Zakona Republike Srbije. Pada u oči novo rešenje krivičnog dela protivprirodnog bluda koje više ne sadrži inkriminisanje onoga što se zakonskim jezikom nazivalo "protivprirodnim bludom izmedju lica muškog pola" tj. dobrovoljni homoseksualni odnos izmedju punoletnih muškaraca.

Ostalo je inkriminisanje prisilnog protivprirodnog bluda kod koga se kao oštećena strana može javiti i žensko i muško lice. Kazna je ista kao i za "obično" silovanje tj. od jedne do deset godina. Radnja izvršenja im je slična: prinuda drugog lica na protivprirodni blud upotrebom sile ili pretnjom da će neposredno napasti na život ili telo tog ili njemu bliskog bića.

Žene koje vole žene su Lezbejke. Pošto jedino mogu da posmatraju žene u seksualnim terminima, muškarci definišu Lezbejku kao seks između žena. Ipak, Lezbejke znaju da je to mnogo više od toga, to je drugačiji način života. To je život određen ženom u cilju njene sopstvene koristi i koristi drugih žena. To je život koji dobija snagu, podršku i smer od žena. Svojevremeno, ovaj koncept je nazvan - žena identifikovana ženom. To nije loše ime, to je samo drugi način da kažeš da voliš sebe i druge žene, da odbijaš da se ograničiš muškim definicijama žena. Oslobađaš se od muških koncepata "ženstvenih ponašanja".
Rita Mae Brown
iz knjige "Paket za oslobodjenje žena", Prevela Lepa Mlađenović

Kvalifikovani oblik nasilnog protivprirodnog bluda postoji ako je nastupila teška telesna povreda ili smrt prinudjenog lica ili je delo izvršeno od više lica iii na naročito svirep i ponižavajući način ili prema maloletnom licu koje je navršilo 14 godina u kom slučaju se predvidja kazna od najmanje tri godine.

Dobrovoljni seksualni odnos izmedju lica muškog pola od kojih je jedno maloletnik stariji od 14 godina je zabranjen i kažnjava se zatvorom do jedne godine.

Mrki

 

 

PRIJATELJI KOJI NISU

"Znaš šta, ja sam gay ! " - bila je rečenica koju sam jedva uspeo da izgovorim. Naročito teško, s obzirom su te reči bile upućene mom vršnjaku koji nije imao sklonosti ka sopstvenom polu, niti je " iz zezanja " poželeo da oseti" čari muške Ijubavi".

"Šta si ti ???" - upitao je, ne razumevši ono GAY.

"Ja sam homoseksualac ili peder, ako tije tako lakše!"

Smejao se kao da sluša neki dobar vic, sve dok mu nisam odgovorio na sva pitanja tipa : kako , od kada , zašto , sa kim ... Počeo je da me ubeđuje da prekinem sa "tim", kao da sam neizlečivi narkoman. Razgovor koji je usledio pomogao mu je, po njegoviin rečima, da " shvati ono što mu nikada nije bilo jasno ".

"Moram nešto da ti kažem!" - rekao je polako kao da će uslediti priznanje da je ubio nekog ili da je i on (to bi svi mi pomislili) probao "neke" stvari.

Ali, sada sam ja bio šokiran njegovim savetom da ne idem po parkovima jer je on "mnogo puta sa ortacima išao da bije pedere ". Na moja pitanja - kada, gde i kako, nije mu bilo nimalo prijatno da odgovori, dok je na ono glavno "ZAŠTO ?" samo slegao ramenima i oborio pogled.

Naše druženje traje i dan danas. Uvek se interesuje za moj" drugi" život, i ne usteže se da pita — " Jesi li nabacio nekog dobrog frajera ? ".

Ne znam da li on sada shvata gay Ijude, ali dobro znam da ja i dalje ne shvatam one koji se i dan danas igraju " hajde da bijemo pedere ".

Hugo

JA SAM OSTAO ISTI

Bilo je hladno te kasne večeri februara 1978. Bez snega.

U meni drhtavica, u glavi haos.

Vežbe iz anatomije, predavanje iz fiziologije koje sam odslušao tog jutra - ništa nije ostavilo traga u mojoj svesti.

Sedeo sam u kafiću, ne sećam se sa kim...

Krici i šaputanja, po ko zna koji put na bioskopskom repertoaru, i ja koji ga i dalje ne razumem..osećam se prazno i glupo...

Prati me samo strah koji odlaže moj povratak kući.

Rano, pre nego što sam krenuo na predavanja, ostavio sam tri pisma svog dečka na stolu, otvorena.

Ulazim u prazan stan.

Pisma leže na podu.

Čekam, prolazi ponoć... Čekam, otvaram flašu rakije, čekam.

Pojavljuje se majka, uplakana i bleda, otac namrgođen.

"Da li je sve to istina?"

"Da."

"Sutra ideš kod neuropsihijatra da se lečiš!"

Borba je počela tada.

Danas, posle dvadeset godina, majka je potpuno izlečena, a otac je na dobrom putu. Ja sam ostao isti.

Željko Radovanac

Oceni 5