Primitivno narodnjaštvo i okamenjena dogma

VI

Ali Vukova pobeda nije skinula sa dnevnog reda pitanja o koja se Vuk sporio sa svojim protivnicima. Pobune protiv Vuka, obično u vremenima kad se nešto bitnije menjalo u našim orijentacijama, nastajale su ili zbog doslovnog uzimanja slova Vukova, ili zbog dogmatičnosti upornih vukovaca.

Desilo se, ni dvadeset godina posle Vukove smrti, da je temperamentni i nesmiljeni Nedić likvidirao poslednjeg vukovca, M. D. Milićevića, slično kao što je Vuk učinio sa Vidakovićem i Hadžićem. Toga, po Daničiću, tvorca srpske novelistike, Nedić je nazvao nikakvim pripovedačem, koji je, u preteranoj revnosti da piše narodski, bio banalan, vulgaran, nemoguć, sve što on piše to je "namešteno, usiljeno, lažno...dosadno i neprirodno ačenje". Milićević ide za Vukom, kaže Nedić, ali ne sme se zaboraviti da su se vremena od onda promenila, i da mnogo štošta što je onda moglo biti, danas više ne može. Mada kaže za Vuka da je "retka uma i sposobnosti", Nedić, zapadnjak-anglofil, prezire "narodski pravac", povezujući ga s Vukom.

Ne zadržavajući se na tendenciji oživljavanja ideje o književnosti gotovo identične s Hadžićevom (kao što je na primer "idejal" pevanja Jovana Ilića: narodno pesništvo, jelinska književnost i savremeni svetski klasici), niti na oživljavanju, sa znatno više talenta i uspeha, poezije "mirnog čuvstva" i "objektivne lirike" Vojislava Ilića, čak i sa leksikom tog dovukovskog knjižestva, pomenimo mišljenja koja su direktno oponirala Vuku. Skerlićeva, pre svega.

U studiji Omladina i njena književnost, i u drugim delima, Skerlić napada vukovski dogmatizam i izričito odbacuje Vuka i njegov pravac. On u našoj kulturnoj prošlosti vidi dve suprotstavljene pojave, dva opredeljenja, dva načina mišljenja, Vuka i Dositeja, i odlučno se izjašnjava za Dositeja (kao Mušicki, kao Vidaković). Skerlić kaže:, "Posle pada romantizma, od 1870. godine, kada su se opet počele širiti racionalističke ideje, srpski duhovi su se stali vraćati Dositeju Obradoviću. I danas srpski duhovi dele se na dva dela: na one kojima je rodonačelnik Dositej Obradović sa njegovim širokim racionalističkim i zapadnjačkim idejama, i na one kojima je rodonačelnik Vuk Karadžić sa svojim romantičarskim i tradicionalističkim idejama... I odista, danas posle više od jednog veka, Obradović izgleda bliži, moderniji, življi od Vuka Karadžića, sadašnjost i stvarnost daju mu za pravo".

Skerlić smatra da romantizam Vuka i "Vukove omladine" znači reakciju na Dositejev racionalizam. Izjednačivši tako Vuka sa romantizmom i romantičarima, Skerlić vidi razlike i suprotnosti u tome što je Dositej za zdrav razum, a romantičari su se prepuštali "maštanjima i sanjarijama"; Dositej traži ono "što je saobrazno zdravom razumu i korisno društvenoj celini", romantičari propovedaju neodgovorni individualizam; za Dositeja su narodni običaji dokaz zaostalosti i varvarstva, za Vuka i vukovce "najviši izraz narodne duše", "pouzdan dokaz narodne superiornosti". Dositej zagovara nauku i opštečovečansku prosvetu kao izvor napretka i opstanka, Vuku i romantičarima je dovoljna narodna poezija, oni "traže u njoj izvor i utoku mudrosti, svu etiku i estetiku...alfu i omegu svega znanja i umetnosti". Dositej je prosvećeni zapadnjak i traži da se koriste tuđa velika iskustva u kulturi; romantičari preziru "truli zapad" i veruju u "srpsku kulturu", koju "nikada nisu ni definisali u čemu se sastoji". "Između Dositeja i romantičara naših, postoji razlika koja je između razumna čoveka koji vedro gleda preda se u budućnost i zbunjenih ljudi i maglovitih glava koje gledaju nazad u prošlost." Zato po plodnosti i dugotrajnosti uticaja i po koristi koju je doneo narodu, Dositej je za novu kulturu i prosvetu ono što je bio sv. Sava za staru. "On je bio duhovni preporoditelj srpskoga naroda, tvorac nove srpske književnosti."

A u Skerlićevim polemičkim spisima o jeziku otkrićemo sličnost sa mišljenjima Mušickog, Vidakovića i Hadžića, čak i u frazeologiji. Zanimljivo je kako u novom vremenu, u ovim prilikama i za nove potrebe vaskrsava stara misao i postaje nova vrednost.

"Danas se ne priznaje više jedan apsolutan gramatički krivični zakonik", kaže Skerlić u članku Filološki dogmatičari i književni jezik, "mi ne verujemo više u filološke dogme niti priznajemo dogmatičnu ortografiju. Mi držimo da je jezik živ organizam, da je u večnom postojanju, u besprekidnoj evoluciji...Kod nas Srba, smešno je misliti da će jezik Vuka Karadžića i Đure Daničića, jezik jednog trenutka i kojim su se mogle skupljati narodne priče i pisati filološki traktati, ostati za večna vremena svetinja u koju profane ruke ne smeju dirati. Današnji književni naraštaj, koji je tako očajno jeretičan, gotovo daje za pravo Vukovim protivnicima koji su pisali da književni jezik stvaraju ne filozofi no književnici koji njime pišu. Za šezdeset godina kultura i književnost u srpskom narodu znatno su se krenule napred, duhovni vidici su se proširili, duše su postale složenije i za nove ideje i za nova osećanja stvara se novi, razvijeniji, viši književni jezik".

Zatim (O našem jeziku): "... Mi mislimo da jezik stvaraju oni koji njime pišu, književnici, koji imaju nove pojmove, ideje, prelive i suptilnost misli i osećanja, i imaju da nađu i nalaze nove izraze."

Žestoko udarajući po Pavlu Markoviću-Adamovu, koji se klanja pred narodom, divom duševnim, Skerlić grmi na rusovljevsku i romantičarsku divinizaciju prostoga naroda, na ono "ograničeno klanjanje mužičkom kožuhu": "Div duševni, ogrezao u bedi i neznanju, daleko je od toga da bude naš vođa, masa narodna ima da ide za misaonom elitom čovečanstva".

Nije teško videti da Skerlićeva shvatanja baziraju na tačnim opservacijama, ali i na uprošćenim suprotstavljanjima i krivim silogizmima. "Tribun nacionalne ekspanzije", racionalan i racionalistički duh koji je od književnosti tražio da bude saobrazna zdravom razumu i korisna društvenoj celini, protivnik maštanja, sanjarija, individualizma, prosvećeni zapadnjak koji je zahtevao da se koriste velika iskustva evropske kulture, naročito francuske, poistovetivši Vuka sa romantizmom, a romantizam sa tradicionalizmom, Skerlić je sve to odbacio u ime vedrog gledanja "preda se u budućnost". Izmenilo se vreme, narod više ne mora elementarno da se dokazuje, seljaštvo je prestalo da bude predstavnik nacionalnog duha; to je sad buržoazija i njena "misaona elita". Njen doprinos razvitku jezika nije beznačajan, mada izmene nisu suštinske.

Nasuprot Skerliću, Milan Bogdanović - da pomenem samo najkarakterističnije slučajeve - zamera Vukovom "pokretu" upravo ono što Skerlić nalazi da mu nedostaje: racionalne i racionalističke pobude (i zato on nema "neposredne unutrašnje veze s Jakšićevom pojavom"; Skerlić, međutim, kaže da se verbalizam, individualizam i mržnja na "truli zapad" kod romantičara javljaju pod neposrednim uticajem Vukovim). Bogdanović je naročito ogorčen na onaj "ukočeni racionalni red reči koji je kod nas ostao iza Vuka, i koji se još više učvrstio i okamenio francuskim uticajem". Zato, "ostaje otvoreno pitanje, da li Vukova reforma, pored sve neizračunljive blagotvornosti, nije možda u izvesnom smislu zaustavila i na drugu stranu obrnula našu književnu misao odbacivši onako apsolutno jezik i stil, slavjanskih' pisaca. Bilo je, čini se, u njihovom izrazu više uslova za dubinu i za tajanstveno, dakle i za emotivno, nego što ih je mogao imati racionalni jezik Vukov". (Drugi, opet, smatraju da je upravo francuski uticaj, koji je stvorio srpsku Modernu, delovao da se konačno prekine sa starim, vukovskim putem u formiranju književnog jezika.) Polazeći tako sa sasvim različitih pozicija, jedan za racionalnost, drugi protiv nje, Skerlić i Bogdanović nalaze da je glavni krivac Vuk, samo Skerlić misli da je Vukov greh što je dezavuisao Dositejev racionalizam, a Bogdanović - što ga je obnovio.

Stanislav Vinaver, uvereni bergsonovac, u stalnoj težnji za maksimalnim izrazom, neprijatelj "glatkog akademizma" i svakog dogmatizma koji stvara mrtva pravila bez vrednosti za poetsko stvaranje, strasni tražilac skrivenih mogućnosti pesničkog jezika, takođe pokušava da prodre u tajnu odnosa između narodnog i književnog jezika u našem vremenu. Njegove nadahnute improvizacije obiluju pronicljivim zapažanjima, ali i jednostranim rešenjima. Težeći za apsolutnim poetskim jezikom, "nadjezikom", koji otkriva ne samo direktna značenja već i ono čega u jeziku nema, on traži jezik koji izražava pojedinca "u odnosu na sama sebe", a ne narod, pleme i pojedinca u odnosu na pleme, što je karakteristika starijeg, Vukovog jezika, jezika narodne poezije. Taj deseterački način izražavanja i mišljenja, koji se dugo održao u našoj poeziji i prozi, a vidljiv je čak i kod onih koji su mislili da su ga se oslobodili, u stvari je stari prkos, stari otpor, ali neizdržljiv, lomljiv, spreman na klonuća. U deseteračkom Vukovu jeziku sačuvalo se "glomazno nasleđe iskonskih, svima odjecima snabdevenih nastavaka, završetaka, nepogubljenih slogova i preduga, komplikovana ljuljanja i izljuljavanja glavnih i sporednih akcenata kroz nabubrelo, razvodnjeno tkivo jedne iste reči". Nasuprot toj kobi tradicionalnog jezika, koji pešači reč po reč, ta nekad apsolutna reč ne živi više sama, već u grupi, u vojsci; i ne postoji više muzika samostalne i zasebne reči, već muzika rečenice. "Svaka reč za sebe nešto smera, znači: ali je konačni izraz u njihovom ritmu, u načinu na koji su udružene, u onom čega u rečima nema." Napor da se izađe iz "grubog jezika predmetnog i sebarski nedoumevajućeg" (o čemu je govorio još stari Mušicki), treba da dovede do jednog jedinog izlaza i rešenja: "rečenicom misliti", "početi misliti, najzad, višom jednom psihičkom jedinicom", ritmom se boriti protiv statičnosti.

Nezadovoljan Bojićevom hladnoćom bez mašte, i ledeno pravilnim rimovanjem, prema Vukovom rečniku, Vinaver se ispoveda: "Ja sam govorio da treba tražiti tehniku srpskoga stiha možda u starim tekstovima. U takvim momentima bio mi je mrzak Vuk Karadžić i njegova reforma". Zato što je (videli smo da to kaže i Milan Bogdanović) toliko racionalizovao jezik da je postao neupotrebljiv za stih, i suviše tvrd da bi izražavao treperenje, "leprš". Stari tekstovi vukli su ga u "zlatnu tamu": "Mi smo tada osetili da je potrebno uhvatiti vezu sa Vizantijom. Ja sam držao da je Vizantija potrebna da bismo obnovili tradiciju jezika koju je pretrgao Vuk". Umesto vukovske simetrije, monotone i racionalne pravilnosti i monohromije, Vinaver zamišlja Vizantiju kao "jednu mogućnost preplitanja mukloga i zvučnoga, tamnoga i bleštećeg". Narodni deseterac, jasan i precizan, bio je daleko od Vizantije; aleksandrinac, "nasleđe beogradske škole", francuske provenijencije, bio je pogodniji za adekvatan izraz Vizantije, kod nas. Tražeći načina da razbije deseteračko-trohejsku tvrdoću, došao je na misao, poznatu i citiranu kod Jovana Hadžića, da se iskoriste mogućnosti koje leže u antičkom i poluantičkom ritmu, i u njihovoj sintezi sa desetercem, "tako da deseterac više izrazi našu jezgrovitu i primitivnu koncentrisanost, a neki drugi antički ritam i jednu rasplinutiju ali sigurniju i većma pobedničku kulturnu širinu". Izlazi iz okvira ovog pregleda razmatranje o traženju rešenja kojim bi se naš pesnički jezik rešio svoje kobi (mada bi sasvim lepo ležao, kao mnogo štošta drugo iz te oblasti, u još nenapisanoj istoriji našeg književnog jezika i stila), ali da ne ostavimo nedovršeno: Vinaver potire, prevazilazi sva ta lutanja saznanjem da su on i njegova generacija bili neverni tajanstvenoj maternjoj reči: "nadajući se da smo podražavali nečem boljem i savremenijem: stranom obrascu. U stvari, ne našavši svoje osnovno, kako bismo ga mogli podesiti ma kome i ma čemu". Stil i izraz za svoju "groznicu moderne misli" moderni čovek stvara u "otačastvenoj stihiji jezika". Ova Vinaverova misao je jednostavna i aksiomatična na prvi pogled, ali su eto moguća, ponekad i potrebna, duga lutanja da bi se do nje došlo. Značajna je i Vinaverova misao o kontinuitetu. Nostalgična težnja za dugim trajanjem, za prastarim izvorom koji se ne gubi, za životom koji je postojao pre nas a mi ga nastavljamo, kod nekih pesnika izražena u restauriranju naše srednjovekovne slave i sjaja (kod Dučića, na primer), u Vinavera je plemenitija i suptilnija: tiče se jezika i duha, koji, saznati, mogu dati snagu i zrelost dalekom potomstvu. Da je Vuk pretrgao tok toga trajanja, njegov greh bi bio velik, neoprostiv. Ali kontinuitet jezika je prekinut davno pre Vuka, i jezička tradicija se nije mogla obnoviti. Sačuvana je jedino jezička tradicija u narodnim pesmama: književni jezik trebalo je stvarati od samoga početka i samo na toj osnovi. Mada je Vinavera pre svega interesovala intonacija, muzika, ritam rečenice i jezika, on je rekao veoma interesantnu misao o jeziku u našem vremenu, u osnovi istu kao što je i Vukova, da pesnik treba da ide za narodom, da sluša njegov govor i njegovu govornu melodiju, samo to nije više, kao kod Vuka, jezik i govor sela, već jezik i govor grada, čija je suštinska karakteristika brzina, muzika rečenične celine i apstrakcija. Taj zahtev za urbanizovanjem našeg jezika, izrečen prilično davno, obnavlja se danas kao sugestija o suštinskoj jezičkoj izmeni, a to nije suština.

Mogli bismo navesti još prilično pisaca koji, sve do današnjeg dana, i do ove, 1966. godine, protivureče Vuku, proglašavajući ga krivim za mnoge naše nevolje i muke s jezikom. A kad je tako, znači da postoji nešto u tom jeziku što nam ne da mira, što nas ostavlja nezadovoljnim stotinu godina posle Vuka, iako se od tog vremena mnogo štošta izmenilo i u jeziku i u literaturi.

Prostonarodni jezik, jezik sela, "daleko od gradova", nije dovoljan današnjoj književnosti. Ali on nije bio dovoljan ni savremenicima Vukovim. Ne samo Njegošu koji je, u težnji da mišlju obuhvati nebo i zemlju, tražio sva jezička sredstva što mu ih je pružao sav jezik do njega, već ni Branku. Nije bio dovoljan čak ni samome Vuku.

Od 1814. do 1847. znatno su se izmenila Vukova shvatanja. Vuk je pametno i širokogrudo reformisao svoju reformu, da tako kažem; neprestano je proširivao svoju zamisao, upotpunjavao je, usavršavao, bogatio. Prvi, radikalni zahtevi su pre svega rušilački: trebalo je ukloniti iz književnosti slavjanski jezik, koji nije imao mogućnosti razvitka, jer nije potekao iz otačastvene jezičke stihije. Bio je završen u sebi, jer građen, i nikakvih tvoračkih prinova nije mogao očekivati. Vuk je to učinio veoma uspešno, dokazavši da se u književnosti išlo krivom stazom: tuđom; da je taj službeni književni jezik proizvoljna, načinjena mešavina raznorodnih elemenata, bez organske veze s narodnim jezikom, bez veze sa životom, zato i nesposoban da govori o narodu i životu; književnici su izgubili jezičko osećanje i tragično su išli u bezizlaz.

Šta je mogao da pruži u zamenu? Ništa od svega što je postojalo u dotadašnjoj književnosti, čak ni blaženog Dositeja, jer je on narodni jezik hvalio, ali ga nije poznavao. Pa ni pisce koji su pre Branka pisali narodnim jezikom, Živkovića, Nikanora Grujića, Maletića, jer je njihov umetnički domet bio sasvim skroman. Mogao je da ukaže samo na narodnu poeziju, stvarno lepu u svojoj patrijarhalnoj, završenoj, ali ubedljivoj autentičnosti. I na izvorno čist jezik te poezije.

Svojim rečnicima, prvim i drugim izdanjem, Vuk je stvorio opštu osnovu narodnog jezika, koji se nije nigde govorio, ali je sav postojao u narodu, i odabran je po principu "općenite pravilnosti". To je, dakle, sinteza narodnog jezika sa širokih prostora novoštokavskog govora, u koji su, bez obzira na proklamovana načela njegove seljačke osnove i suštine, uključene i izvesne reči gradskog jezika.

Ali već u prevodu Novog zavjeta Vuk je odstupio i od tog sintetizovanog narodnog jezika, u kojem je bilo sakupljeno ono što je najbolje i najčistije u narodnom govoru. Novi zadatak i novi zahtevi dali su i nova jezička, i stilska rešenja. Vukov jezik u tom prevodu nije čisti jezik sela, "daleko od gradova".

Međutim, opšta osnova je narodna, obrazovanje novih reči je narodno, duh je narodni. Siguran jezički osećaj omogućio je asimilovanje elemenata kojih u narodnom jeziku nije bilo, a da se ne ošteti "općenita pravilnost" njegova.

Učinivši to (kad više nije postojala mogućnost restauriranja slavjanskog jezika, kad je ideja o narodnom jeziku pobedila, kad se kod pisaca prilično stabilizovala jezička sigurnost), Vuk je pokazao da ne postoji dogmatski normiran "Vukov jezik", već da postoji mogućnost da se na širokoj osnovi narodnog jezika stvara srednji stil, jedino moguć u književnosti, koji se ne identifikuje sa narodnim jezikom, ali mu ne protivureči. Srednji stil je jedina mogućnost da se ostvari individualizovani književni jezik, jezik svakog književnika i svakog posebnog književnog dela. (Možda zato nijedan naš bolji, individualno obeležen književnik nije pisao čistim jezikom narodne poezije.)

Ni Jakšić, ni Laza Kostić, ni Vojislav Ilić, ni ostali, docnije, nisu napuštali "Vukov pravac", "Vukovu školu" (kako tvrde istoričari književnosti), već su razvijali i stvaralački bogatili suštinu Vukove misli. Napuštali su Vuka i iskrivljavali njegov pravi smisao upravo "vukovci", fanatični sledbenici (nazivali su ga čak "svetim" Vukom), koji su jednu živu i životnu ideju pretvorili u dogmu. Umesto da bude plodonosna duhovna orijentacija, pretvorila se u mrtvi kanon, u smetnju životu, kao što je bilo i sve ono protiv čega se Vuk borio. Vukovci poštuju Vukovo slovo a ne duh (kako kaže Belić), i to ono slovo koje je najstrože, najisključivije, iz prve, rušilačke faze. Za njih je jedini uzor u književnosti narodna poezija; prostota jezika i prostota pisanja je vrhovni ideal; Vukov rečnik je ne samo udžbenik jezika već i udžbenik života; jezik se nemilice "čisti", saseca, osiromašuje; revni učenici ispravljaju čak i učitelja, odbacujući sve stare reči koje je Vuk oživeo u prevodu Novog zaveta, čime su naneli grdnu štetu našem jeziku i njegovom razvitku. Stvorivši uski, puritanski štur, folklorni akademizam, oni su jezik konzervisali, odvojili ga od života, silom ga održavali u seljačko-patrijarhalnom stanju i nerazvijenosti, boreći se protiv svih težnji da se jezik prilagodi savremenom životu i mišljenju. Filološkom kritikom, koja je književna dela sudila samo po jeziku, zapostavljajući estetsku stranu, bacanjem anateme na svaku knjigu koja nije pisana čistim narodnim jezikom, isključivošću svoga primitivnog narodnjaštva, oni su obnovili antivukovski kaluđerski način mišljenja, koje stvaralačkom razvijanju uvek pretpostavlja doslovnost i tvrdo pravilo. Borba protiv njih dobijala je često karakter borbe protiv Vuka i "vukizma", a proboji koji su činjeni smatrani su pobedom savremenosti nad Vukovim anahronim tradicionalizmom. Bez razloga i bez ikakva opravdanja.

Vuk nije kanonizirao nikakav pravac u književnosti, nije normirao jezik zatvorivši ga u nenarušive sheme. Nesporazumi su nastali čim se počelo govoriti o Vukovu pravcu, o Vukovu jeziku, o Vuku racionalisti ili romantičaru, o sledbenicima ili otpadnicima. Takvo etiketiranje, takvo nasilno svrstavanje u tabore, "partije" vremenom određena i omeđena postrojavanja (kakva su činili i poštovaoci i protivnici Vukovi) neverno predstavlja Vuka. Vuk je nepogrešno osetio svoje vreme, odredio se prema njemu i druge aktivirao na izvršavanju nacionalne kulturne revolucije. Celokupnim svojim radom on je skrenuo pažnju književnicima i književnosti na narod i na njegov život, i tako ih otrgnuo od zastarelih tema, grčke i rimske mitologije, akademskog verbalizma odadžija, priveo ih vremenu u kojem su živeli i otvorio im oči za stvarnost koja ih je okružavala. Ukazao je, zatim, na jednostavnu istinu, i izborio se za nju, da se ta živa stvarnost može i mora izraziti živim jezikom, koji će se, tvrd, negibljiv i oskudan u početku, razvijati i kultivisati onako kako se, u skladu sa životom, bude razvijala i kultivisala misao. To je suština Vukova dela ("ako ne od reči do reči, a ono barem uzevši u skupu jedno s drugim", kako kaže neiscrpni Vuk), i njegov značaj je zaista istorijski.

Mnogi prigovori Vuku, a ishodišta su im različita, često su neopravdani. Čak ni glavno neuralgično mesto našeg jezika, njegova neumoljiva konkrecija, mada je od Vuka do danas izazivala otpore i suprotstavljanja, ne može se smatrati kao Vukova krivica. To je osobina samog jezika.