Osvetljavanje stana bilo je isto što i izvrtanje sopstvene utrobe
Dgras 01 S

Photo: tumblr.com

Pripitomljavanje tame

Stan 9

- Ljudi su tako krhki... – izgovarala je Njanja, prstom desne ruke prebirući po raznobojnim „bobicama“ na levom dlanu. Tako ih ona svakog jutra broji, proverava da li su sve tu. Potom, jednu po jednu stavlja u usta i obilno zaliva vodom. – ...I zato Njanja pije „bobice“, je li tako, slatko moje malo? – obraća se devojčici koja sedi na tepihu i slaže kocke.

Devojčica je lako mogla da poveruje kako su ljudi u ozbiljnoj opasnosti zbog te svoje krhkosti, jer Njanja uvek govori isto. Mogla je da se zabrine, prestane da jede, postane plačna i nervozna. Ipak, ona nije sa sigurnošću znala šta znači „krhko“ (osim da nije naročito dobro), a pored toga, svakodnevni ritual s bobicama značio je da je valjda sve u redu i da će, dok bude bobica, tako i ostati.

Nju već nekoliko dana čuva nova teta koja stalno ćuti, a Njanje nema pa nema. Rekla je da putuje u jednu osunčanu zemlju (A tamo nikad nema mraka? / Ima, srce, svuda ima mraka. / Pa kako je onda osunčana?); rekla je i da će se brzo vratiti. Samo, Njanjino brzo je mnogo dugačko, i ne znam koliko još treba puta da prespavam, koliko još puta...

Stan 13

Lagano je otkrila jednu nogu, pa drugu. Spustila je ruku na pod, pokraj kreveta, i napipala upaljač, potom olovku, pa papuču. Zašla je vrhovima prstiju pod krevet i dodirnula nešto što je mogao biti daljinski. Naprezala se da ga dohvati, a onda konačno i uspela. Dobro je poznavala raspored dugmića – pritisnula je jedan i ekran je zablještao. Nije joj bilo važno šta će gledati; bilo je važno jedino to da sagradi most između ovog sada i jutra, most dovoljno čvrst da se ne oklizne koračajući po njemu. Prethodne noći nije pazila, okliznula se i završila sklupčana u hodniku, kraj blago odškrinutih ulaznih vrata, gledajući u dve trake svetlosti koje su dopirale iz lifta slučajno zaustavljenog na njenom spratu.

Stan 17

- Kuda si pošla?

Žena se trgnula i ispustila kartonsku kutiju iz ruku. Isečci iz novina s receptima rasuli su se po podu.

Stajala je na sred sobe kao dete uhvaćeno u nekakvoj šteti. Dane je ustao, prišao i obgrlio joj ramena.

- Hajde, dušo, sedi ovde na krevet, pa mi ispričaj sve po redu.

- Bio je... Bio je jedan... poslastičar. Ovde. Rekla sam mu da tiše priča, da te ne probudimo. Tražio je da vidi moje recepte.

-  Aha. Poslastičar, kažeš?

- Da – stidljivo reče žena.

- I šta je bilo dalje?

- A ne ljutiš se što sam pričala s njim?

- Ne ljutim.

- E, onda ovako: naručio je tortu.

Da nije bilo mračno, Dane bi video kako se ženine oči šire od oduševljenja. Ovako, čuo je samo kako grca, pokušavajući da kaže što više odjednom.

– Čuo je da lepo pravim torte, a njemu je potrebna pomoć, i rešila sam da... Od gore ću je posuti čokoladnim mrvicama. Ili neću. Ipak neću. Sada je boja šampanjca apsolutni hit! Čokolada je pase. Ali, ne znam, može li čokolada ikada biti pase?!

Stan 21

Vozao se kroz zlato. Nije žurio. Okretao je pedale toliko polako i retko, da je crveni bicikl u nekoliko navrata gotovo stao. U stvarnosti nikad nije imao crveni bicikl. Nekada davno, sličan je imala njegova žena, ali se ne seća da je ikada seo na njega. I tako, vozio je nekakvim nasipom, ali umesto reke, s obe strane su se pružala žitna polja. Put se presijavao od peska kojim je bio posut; od silne pozlate peckalo ga je u očima i poželeo je da protrlja kapke, a onda je najednom izgubio kontrolu nad biciklom, zabatrgao nogama, i prenuo se, oznojan i bez vazduha.

Stan 9

U snu, Njanja joj je objašnjavala za šta koja bobica služi, kao što je to činila i na javi.

- Ova ovde, bela, to je od jedne biljke koja raste u Mazoniji (o, da li je tamo otišla Njanja?!). Od nje imam lepu kosu. A ova... e, ona je od ananasa... jela si ananas? Jesi, pile, jesi. Od nje Njanja nije debela. Šta još imamo ovde? Ah, da! Ovo su jako, jako skupe bobice od ribe. Od jedne veeelike ribe iz jednog veeelikog mora...

I odjednom je riba, veeelika riba iz veelikog mora, doplivala do Njanje, doplivala je kroz vazduh jer je imala ogromna krila, i zinula... a devojčica se probudila plačući.

Stan 13

- Studentarija. Ko bi drugi u ovo doba dolazio kući – prošaputala je, čuvši kako se lift ponovo zaustavio na njenom spratu. Prethodne noći je, na isti zvuk, skočila iz postelje i požurila, u trenu se preznojavši od nade koja joj je stegla grlo, a potom se skotrljala u stomak.

Naravno, bilo je suludo očekivati da će neko ko je samo dve sedmice ranije otputovao u Novi svet, na dobro plaćen posao, neko koga je upravo ona otpremila na taj put, samog, s rečima: ja sebe ne vidim tamo; dakle, bilo je sasvim glupo očekivati da će se taj neko predomisliti i vratiti tako brzo, naročito ako je poslednje što je izgovorio bilo: ja sebe više ne vidim ovde.

Još jednom se pružila i iz haosa predmeta spuštenih pored kreveta izvukla foto-aparat. Blic je sevnuo: zaustavljeno vreme u četvrtastom prozorčetu, zaleđeno stopalo koje viri ispod tamnog pokrivača. Izgovorila je u zamišljeni diktafon: Fotografija broj... hmmm, 35, pod nazivom Blues, iz serijala Stopala o-la-la. Autorka je pomalo... mrtva.

Navukla je jorgan preko glave i zapahnuo je ustajao miris neokupanog tela i nepromenjene posteljine.

Stan 17

Dane se nije ljutio zbog poslastičara. Bila je to dobra promena. Donedavno, žena ga je budila glasom proroka; grmela je o nedaćama koje će nagrditi lice Zemlje, prenosila poruke dobijene, u gluvo doba noći, iz samo njoj znanog izvora. Kako bi onda mogao da se ljuti na bezazlenog poslastičara?

Samo mesec ranije, gurajući je grubo ispred sebe, ulazio bi u sve prostorije stana, pokušavajući da dokaže kako tamo nema nikoga, n-i-k-o-g-a!, a ona bi jecala, čudno izbečenih očiju; taj pogled bi iz njega isisavao svu žestinu, sav gnev - užasnut pogled nekoga ko zna da govori istinu a kome se ne veruje, i ko ne može da veruje da mu se ne veruje. Moja istina i njena istina, mislio je Dane, a između ponor, nepregazan. Posle nekoliko takvih iscrpljujućih epizoda, shvatio je da za njega nema druge uloge do da kontroliše je li žena popila lekove, a ako ga ipak obmane – što je ponekad činila – da s njom postupa kao sa skupocenom, krhkom i već okrnjenom figuricom: pažljivo rukovati da se ne raspe u paramparčad.

- ...mislila sam da mi pomogneš. Da mešaš fil, na primer – žena je hodala po sobi. – Da, trebaće mi i neke sitnice. Sveža jaja, čokolada za kuvanje, šlag... nikako ne smem da zaboravim bademe i... – prišla je prozoru i zaćutala.

- I? Šta još? – upitao je muž.

Ćutala je i dalje, gledajući napolje. A onda se sasvim polako okrenula i prošaptala:

- Dođi. Ovo moraš da vidiš. I zapamtiš.

Stan 21

Sećanje na san ga je gušilo. O fantomskim bolovima znao je podosta, a eto, ovaj san je boleo jednako kao odstranjeni ud: kao nešto što se u zbilji ne da napipati, kroz šta možeš prolaziti kao kroz vazduh, na čije mesto je sada navaljena gromada sazdana od žalosti i nedostajanja i teskobe.

Još jedan teret nosio je negde u grudima, stomaku, ma gde da se nalazila duša. Verovao je da će ga ta okamenjena grudva gneva manje razdirati ako je dobro uglača, ako je strpljivo bude oblagao pamukom izmirenja sa samim sobom i svetom.

Stan 9

Tata joj je poklonio baterijsku lampu. Rekao je da je čuva pod jastukom i upali ako se noću uplaši. Trebalo je samo da napravi klik-klik i opaaa! malo sunce bi obasjalo svaki kutak u koji ga uperiš. Uradila je klik-klik. I još jednom. Nije se dogodilo ništa.

- Taaataaa!

Nikakvog odgovora.

- Taaataaa! Svetlo, pali svetlooo!

A onda:

- Stižem, bebo, stižem!

I vrata su se konačno otvorila.

Stan 13

- Autorki ove fotografije treba... treba vazduha!

Treba mi svežeg vazduha, treba mi čiste i hladne vode, treba mi nešto čime ću rastaložiti ove smrdljive i lepljive nanose samosažaljenja – mislila je. Treba da se okupam. Treba da rasprostrem mirišljave čaršave.

Otelo joj se glasno:

- E nećeš majci više ovako crkavati!

Smeh joj je bujao u grudima. Skočila je iz kreveta.

Stan 17

- Vidi kako je čarobno!

Stajali su obraz uz obraz, nosevi su im dodirivali hladno staklo. Pokazivala mu je nanos snega na simsu, koji se caklio obasjan mesečinom.

- Vidiš? To je ta... tekstura. Taj kvalitet. O, kako da ga postignem? To nije posuti kristal-šećerom i završiti kolač. To nije samo dobro ulupano belance. To je nešto drugo. Ima čvrstinu a opet je tako krhko. Razumeš? Zamisli ovako nešto na torti.

- Prelepo je – rekao je čovek drhtavim glasom. – Slušaj, imam ideju.

- Kakvu?

- Hajde da upalimo svetlo, sednemo na tepih i zajedno pregledamo sve recepte. Može?

Stan 21

Rasprostro je pred sebe činjenice da ih bolje sagleda, baš onako kako bi godinama ranije po trpezarijskom stolu rasprostirao mape po kojima će flomasterom crtati nove ili pratiti unapred predviđene rute: veliki mag biciklizma, gospodar ritma, veštine da iz sopstvenog tela i mašine izvuče najviše što se može izvući, ponosni osvajač pehara, plaketa i medalja; sada – udovac bez noge, verni podanik malodušnosti, za šta bi možda i mogao dobiti nekakvu nagradu kada bi se takvi poduhvati nagrađivali.

Nije se prvi put ovako trudio da sagleda sopstvenu prošlost i sadašnjost (bio je siguran da nije ni poslednji), ali je svakako prvi put naslutio postojanje naprsline na čauri u koju se zatvorio. Sazrelo je vreme, pomislio je, da kao pile koje prokljucava ljusku jajeta, prokljucam sebi put napolje.

Zgrabio je štake (u početku su ga žuljale pod pazusima, a sada su ulegale besprekorno). Požurio je do kupatila i iz ormarića pod lavaboom izvukao finu krpu za brisanje prašine.

Probao je nekoliko ključeva pre nego što je pronašao pravi, onaj koji otključava sobu s trofejima. Pre nego što je pritisnuo prekidač čvrsto je zažmurio kako ga trofejno zlato, u naglom prilivu svetlosti, ne bi potpuno zaslepelo.

Pogled spolja

Nervoza mu je milila između lopatica, spuštala se niz leđa do stražnjice, razdvajala i klizila niz butine i listove, sve do stopala koja je grčio u jalovom pokušaju da izazove bol i tako skrene umu pažnju s odvratnosti koju je osećao.

Svake noći, ponavljalo se isto. Legao bi pospan, a onda bi mu se san razbijao na komadiće koje je bilo nemoguće ponovo pokupiti i slepiti. Postelji bi njegovo telo postajalo mrsko i teško, grbila se i krivila uskraćujući mu udobnost. Nije mogao da se otme utisku kako je noću, zapravo, mrzak celom svom stanu, kako stan teži da ga se reši, da ga ispljune napolje, među njemu slične, one koji ne nalaze sebi mesta i, ko zna zašto, ne poštuju osnovni, prirodni mehanizam smene dana i noći, sna i jave. (Umišljanje je išlo ruku pod rukom sa insomnijom, to je dobro znao.)

Naviknut na internatske i podstanarske sobe po kojima se hoda na prstima, iz kojih se izlazi na tuširanje isključivo do određenog sata, i u sopstvenom domu se ponašao kao privremeni stanar. Istrenirati se da budeš nečujan, strpljivo glodati mrak kao kosku, ne dozvoliti da iko nasluti da si budan...

U svitanje, pak, zlokobno okruženje se preobražavalo u bezazleno i gostoprimljivo; u čoveku bi oštrica opreza otupela, a umor bi celonoćnu patnju učinio smešnom i gotovo neverovatnom.

A do zore još ima, mislio je, gledajući kroz prozor u snegom zasutu čistinu okruženu zgradama.

Dakako, postojalo je veštačko sunce koje bi u trenu pripitomilo teskoban prostor i još teskobnije misli. Samo, upaliti ga, značilo bi otkriti, pokazati se i otvoreno pridružiti onima koji nemaju sreću da se počaste dobrim snom. Osvetljavanje stana bilo je isto što i izvrtanje sopstvene utrobe, njeno izlaganje slučajnim i namernim pogledima; i ako bi postavljanje teških zastora moglo da spreči takav neželjeni prodor spolja, šta bi, Bože, šta bi sprečilo njega samog da se sagleda iznutra? Čime bi, do vraga, opravdao svoja bdenja?

Kada je video da se upalilo svetlo u stanu na četvrtom spratu zgrade preko puta, imao je vremena da pomisli: nekoga je priterala nužda. Kada se upalilo i na trećem, palo mu je na pamet da je stanare probudio nekakav prejak zvuk sa sprata iznad. Da se dešava nešto ozbiljno, poverovao je kada su se, gotovo istovremeno, osvetlili prozori na petom i šestom spratu.

Očekivao je sirene, očekivao je da će se svakog trena pred ulazom parkirati kola hitne pomoći, policije; ako ništa drugo, očekivao je da će nazreti nekakvo kretanje budnih, ali nije se događalo ništa. Desetak minuta kasnije, njegovo iščekivanje je konačno nagrađeno: žena s četvrtog sprata, koju je ponekad sretao napolju, širom je rastvorila prozor i zadržala se kraj njega taman toliko da, recimo, duboko udahne. Ali to je bilo sve.

Činilo mu se da već celi sat iz svog mraka osmatra tuđa svetla. Zabavljale su ga pretpostavke: šta li tamo preko sada rade sna lišeni ljudi, saveznici u pripitomljavanju tame? Uporedo s tim mislima, pomaljala se još jedna, osvežavajuća i oslobađajuća, radosna: šta ako i ja upalim svetlo?

Zadugo potom, osvetljena vertikala i još jedan usamljeni pravougaonik preko puta, prkosili su zimskoj noći, u potpunoj tišini.

*Priča je nagrađena na konkursu Vranac priče 2011. godine

Oceni 5