Priproste ljubavne veroispovesti

DRAGOLJUBOV TAXI – Dragoljubov taxi (RTB)

Bez najave, pripreme ili specijalnih treninga (nastupa), iznenada jednog jutra u prodavnicama ploča osvanu album! Sudeći po omotu, mogli ste da pretpostavite da je reč o trubaduru s gitarom ili o nasmejanom one-man bandu kao što je nekad radio Don Partridge. Greška! Dragoljubov taxi alias Dragoljub Crnčević nije ni jedno ni drugo! Gospodin je J. J. Cale prerušen u Mark Knopflera, koji je opet dugo slušao country s primesama lakog blusa iz novijeg Claptonovog perioda. Dakle, sve znate. Muzika koju zovemo ''laid-back'', ''atmosferska zvrčka'', ''country blues'' ili - izmislite nešto prigodno.

Kad smo postavili koordinate, potrebno je da povučemo linije između odrednica i nađemo štos koji svih devet numera povezuje. No, to je lakše reći nego učiniti. Jer, ni glasom (pojavom najmanje), ni usporenom dinamikom, ni melodramatikom, ni tekstovima - koji su smešteni između ulične poezije za 11-godišnjake i priprostih varijanti ljubavnih veroispovesti - Dragoljubov taxi ne uspeva da zabavi, opusti, razonodi, da učini makar šta, osim što u dušu unosi nemir i prazninu. Jedini način da izbegnete torturu je da sve isključite: gramofon, pojačalo, da razbijete kutije - da zamolite prijatelje da vas odvedu daleko od ove petorke, da uplatite aranžman za Portoriko, da zaboravite i taksi i Dragoljuba i album i mučeničku muziku za američke svadbe (Hello Altman!).

P. S. Pre nego što izvršite harikiri, hajde da se poigramo s naslovima. Recimo: O Alma, Hiljadu puta, Pade noć, U kanti za đubre, Iz Pariza a Pored tebe, U tvojoj bašti, Ritam i bluz - sve posvećeno Katerini. 

FADIL TOSKIĆ - Bilo bi ludo (Jugoton)

Saterana u škripac neinventivnošću i stupidnim idejama, domaća zabavna muzika brzo se okrenula novim izvorima i našla sveže ventile kroz koje propušta svoju muzičku paru. Na primeru Zdravka Čolića stvorio se mali razred đaka prvaka, koji poslušno, vredno, disciplinovano i na naučnoj bazi rešavaju pitanja svog budućeg uspeha. Prvo je bio Marjan Miše, pridružio mu se Goran Gerin, a evo, stigao je i Fadil Toskić.

Kao što je red i pravilo, matrica je rađena u Londonu, u saradnji sa ''poznatim engleskim muzičarima'' i tu problema nema: profesionalci su profesionalno i korektno uradili svoj posao, pošteno odsvirali ono što im je dato i to zvuči baš kao što treba - polusnažno, poluenergično, tehnički skladno uobličeno. Doduše, nema nikakvih muzičkih iznenađenja - sve je upakovano u celofan zabavnjačkog pop zvuka, onako kako već godinama rade provereni ''majstori'' Kovač, Korać ili Novković.

Naravno, DMZ (Domaća Zabavna Muzika) ne bi bila ono što jeste, kad ne bi dragoj i naivnoj publici servirala koktel disko zvuka (Bilo bi ludo), ljubavnih šlagvorta i dremljivih balada koje su i za Srebrna krila suviše patetične. Dakle, prva faza rada - matrica - urađena je kako smo očekivali, ali iznenađenje tek predstoji. Pošto je album solistički debi Fadila Tosklća, po bon tonu je trebalo momku dozvoliti da snimi vokale - na kraju krajeva, čovek je pevač, ej, pevač! Ubeđujem sebe da je tako, da je F. Toskić stvarno singer, ali, avaj! Njegov glas nema ni dinamike, ni ubitačnosti, ni emocija, ni želje, ni ubedljivosti, ni snage - u tom glasu ima samo crnih rupa u svemiru, praznine, neodređenosti.

Folirantski ''moderni'' aranžmani samo podcrtavaju slabosti Toskićeve i tamo, gde treba da ga pokriju, oni ga ostavljaju na čistini, što, ruku na srce - zvuči grozomorno. Bilo bi ludo samo je pusta želja! Bilo bi ludo nije ni ludo, još manje pametno. Zato, ove 1980. godine učinite sebi poklon: izbegnite Toskića i njegov solistički album i prepustite ga onima koji se ne zamaraju kvalitetom. U međuvremenu, izračunajte kamatu na uštedenu lovu i shvatićete koliko ste bogati - naročito kad F. T. nije u blizini! 

*Objavljeno u "Džuboksu" br. 80, januara 1980. godine

(NASTAVIĆE SE)