Pandemija: Relaksacijom do eskalacije
Bloss 01 S

Photo: Vincent van Gogh, Almond Blossom (1890)

Proleće je, a ja živim na Zemlji

Neka neko počne da paniči

Proleće je, a ja živim na Zemlji. Planeti čiji se stanovnici zatvaraju u kuće i distanciraju jedni od drugih pred najezdom najsmešnijeg virusa u istoriji. Udar virusa sa Facebooka pretrpeli su Kina, Južna Koreja, Tajvan, Singapur, Tajland, Vijetnam, a epicentar se premestio u Evropu, pre svega Italiju i Španiju, dok mi ostali još čekamo ofanzivu.

Proći će kad dođe lepo vreme, rekli su, neće biti više od petnaestoro obolelih, ako i bude; neće na decu i mlade, blago njima! Te deca ne mogu da se zaraze, te mogu al' ne mogu da prenose, sad mogu i jedno i drugo, ali će se osećati fenomenalno. Sve što odskače od pukih predviđanja biće tek izuzetak koji potvrđuje pravilo. Smrtno je opasno samo za starije, ali pošto mi nismo stari kao Italijani (šok i neverica, nas celog života uče da smo stari i da nas ubi bela kuga), neka se pripreme i oni nešto mlađi od najstarijih. Sve je vrlo logično, razumljivo i jasno. Sasvim se uklapa, sve dok se ne pojavi neki izuzetak (a pojavljuje se svakodnevno).

Pošteni stručnjaci priznaju da se još ništa sa sigurnošću ne može tvrditi, da znaju da ništa ne znaju. Angažovani su i ovi žovijalni da relaksiraju situaciju i ubede nas da to nije ništa strašno. Njima je uspelo. Toliko se situacija relaksirala da su do pre dva dana kafići, parkovi i tržni centri bili puni. Još i rodbina iz inostranstva došla i donela original nutelu! Toliko se ovaj naš vazda napaćeni i zabrinuti narod opustio da mu ni policijski čas ne može ništa. U pet do osam iz kafića pravac kući, pa u osam na terasu da se aplaudira zdravstvenim radnicima. Valja karmu odobrovoljiti pre hospitalizacije.

Tek smo u ovim smešnim vremenima shvatili koliko među nama ima onih koji sebe smatraju jakim, zdravim i mladim. Fascinantno! Toliko je onih koji misle da neće na njih, da se pitam ko su svi oni ljudi koji su do pre mesec dana otvarali bolovanja.

Ali, tako je svuda u svetu, teše me. Svi su ispali debili, svi kasne. Krasne li utehe! Kinezi su na početku ućutkivali doktora koji je upozoravao na novi virus; mi ne možemo da ućutkamo ovog koji viče da nije ništa strašno; Tramp jedva čeka Uskrs i prelepe, prepune crkve; naši vernici više od Boga veruju u čistu kašičicu za sve; Amerika i SPC ne smeju da stanu! Pojedini Italijani se i dalje šetkaju jer neće na njih kad nije do sad. Frizeri idu po kućama, u Nemačkoj i Americi se prave coronaparties, ali BITNO JE DA NEMA PANIKE. Ja se izvinjavam, ali ako bi neko mogao racionalno i kontrolisano da ispaniči, što ne uključuje hoardovanje toalet papira, budući naraštaji bi mu možda bili zahvalni.

Kažu da posle ove pandemije više nikad ništa neće biti isto. To je možda najbolja vest koju smo mogli da čujemo. Ništa više i ne treba da bude isto, svi kolektivno smo „u kazni“ i treba da se preispitamo, svako u svojoj sobi, šta smo to uradili i da obećamo da nećemo više nikad. No, već sad znamo da ćemo se brže-bolje vratiti na staro i da nikakvu pouku nećemo izvući. Ipak smo mi čovečanstvo, ovisnik-povratnik, najgora vrsta. Zna to mudrac Gandor, koji nikad nije imao lepo mišljenje o čovečanstvu. Ali, bitno je da nam je smešno!

Sandra Dančetović

Bolje horor nego istinita priča

U filmu 28 Days Later... glavni junak se posle četiri nedelje probudi iz kome, i otkrije da na ulicama nema nikoga osim zombija. Vrlo brzo počne uspešno da se brani i da žive mrtvace ubija kao da se godinama bavio samo tom veštinom. Posle nedelju dana izolacije jedva kašiku mogu da podignem, možda bi trebalo da potražim neki tutorijal o tome kako se braniti i odbraniti oklagijom?

I dok oklagija bez brašna postaje potencijalno ubojito oružje, građani se adaptiraju na bivstvovanje u svoja četiri zida. Život je postao čudniji od naučne fantastike, što zna svako ko se u poslednjih nekoliko dana zagrcnuo u prodavnici. Upravo me to tera da utehu potražim u filmovima iz ovog žanra, što nije uvek zgodno.

Na listi se pored 28 Days Later... našao i Contagion, u kojem viralna epidemija pogodi Minesotu, a nakon što Beth Emhoff, koju igra Gwneth Paltrow, smrtonosnu zarazu donese iz Hongkonga. Simptomi se prvo protumače kao umor od putovanja, a to tumačenje se pokaže kao fatalno, budući da se zbog nedostatka predostrožnosti virus brzo raširi, i ceo grad gurne u rasulo i paranoju.

Outbreak, sa druge strane, krivicu svaljuje na jednog majmuna koji u Sjedinjene Američke Države (a gde drugo) donese virus. Bolest se brzo pretvara u trku sa vremenom, dok vojska pokušava da zaustavi širenje i zaštiti lokalno stanovništvo. A tu je i Morgan Freeman.

Nakon toga je na red došao i Blindness, priča o gradu koji je pogođen virusom koji izaziva slepilo. Oni koji dobiju virus završe u mentalnoj ustanovi, dok se oni zdraviji okreću šopingu, i paničnoj jurnjavi za hranom i toalet papirom.

Film 93 Days zasnovan je na istinitim događajima, budući da prati epidemiju Ebole iz 2014. godine. Radnja prati nekoliko doktora u Nigeriji koji žrtvuju sve kako bi spasili živote svojih pacijenata.

Prekinut zdravim razumom prestao sam da tragam za novim naslovima, budući da bih u suprotnom postao bolje dezinfikovan od hirurga u operacionim salama. Rešio sam da se vratim dobrim starim hororima sa duhovima, demonima, i drugim neprirodnim silama, budući da mi je ovih prirodnih više nego dovoljno. Onda me na YouTube-u sačekala Variola vera, onaj divni film koji priča o vremenu kad su velike boginje zapretile bivšoj nam Jugoslaviji. Tako mi i treba kad utehu tražim na filmu.

Milan Živanović

Oceni 5