Promene

„Ti stvarno misliš da ako promeniš nešto da se zaista suštinski i promenilo?”, pitam Manitua.

On ćuti. Zadržava jednu suzu da ne sklizne sa obraza u zaborav. Pomislim kako je bezvezno pitanje koje sam postavila. Pomislim da je bolje da nisam ni pomislila. Pa moramo da menjamo, da se menjamo, da, kako se to sada popularno kaže, rastemo. Onda pomislim da je dobro sada ubaciti neki opis prirode. Kao ono „dan je mirisao na…”, „nebo se natuštilo pa sve po našim sećanjima na juče udara batinom da istera svoje”, „visi vrabac na grani pokisao do koske”, kao… Pa odustanem. Sve mi najednom izgleda kao da smo pokušali da zajedno nacrtamo jednu priču, beskrajnu priču, pa nam je ponestalo boje. A neradni je dan pa ne možemo se opskrbiti. Moramo da čekamo da radnje prorade. I kad ti ono „nešto” proradi kao nešto? Kad zavrneš rukave jedne sedmice i počneš da oreš dane? Prelistavaš mesece? Ucrtavaš godine u predeo nadlaktice?

Sve to, pa se vratim na pitanje promena. Manitu ćuti. Odabrao je danas da bude tako. Zamukao. Promenio se, pomislim. Ili sam se ja promenila. Ili je opsena otišla u čošak onog početka i traži odvrtač da me odvrne. Ili se, jednostavno, promena promenila. Trudila se da se otrgne, al' joj se nije dalo. Morala je. Da li se stvarno ne može okom sagledati, pa mora da se uključi i srce? A tek kad dotle dodje, onda sam nagrabusila. Uvek me sjebe.

Manitu i dalje ćuti. Suze više na obrazu nema. Vratila se u oko.

„Povlačim pitanje”, kažem ja, „vreme će pokazati da li su promene suština napretka ili su samo veliko moranje u svetu gde je sve što može da se pipne izvojevalo bitku. Pobedilo da bi nas batinom razuma pokorilo. Pa sad sve idemo i gledamo negde u zemlju tražeći tačku oslonca. A pogled nam se muti i zakači se očas o grumen zemlje. I pomisliš kako je nemoguće sve što je bilo, koliko do juče, moguće”.

A Manitu i dalje čuti.

*Iz Manitu, ljubavi moja, prenosimo s portala Radio Gornji grad