Predrag Čudić u Krokodilovom Centru za savremenu književnost
Predrag Čudić

Photo: Media centar

Promocija knjige "Malograđanski ep/Matr'jalisti"

Nova knjiga Predraga Čudića zapravo obuhvata dve knjige – spev "Malograđanski ep" i dramu u stihu "Matr'jalisti". O Čudićevoj drami ovako veli Bora Ćosić:

Pisac odličnog romana Ljudske slabosti pojavljuje se sada u pozorištu. On ovamo dovodi svoj uvrnuti personal koji i ne bi izgledao toliko nezdrav, nakrivo nasađen, blesav, da se ne izražava jezikom rimovanih nepodopština, Stih na sceni uvek daje do znanja o nekoj osobnoj temperaturi, ovaj tim više jer je verglaški, uličnosviračke prirode. Ako se ljudi izražavaju rimovano, a pri tome ne učestvuju u nekoj operi, svakako da za to imaju dovoljno šašavog razloga. Ovde je taj u nemogućim okolnostima i u ludačkim situacijama koje se vaspostavljaju od samog početka. Nadrealizam kod Čudića nije, međutim, onoliko nevino lud koliko je to kod Mak Seneta. Umesto lupanja daskama i sudaranja automobilima, umesto gađanja tortama i propadanja kroz plafon, ovde se odvija suludost tzv. normalnog života, uobičajene situacije, uhodanog društvenog scenarija. Upravo u toj prividnoj normalnosti Čudić prolazi kroz dragocenu veselu korozivnost. Baš tako što je sve kao pravo, što su sve osobe one koje i mi znamo, a što je sve između njih u toj meri zamućeno ukrivljeno. Tim putem krećemo se u pravcu velikih i zanimljivih rasprsnuća. Katastrofa ostaje najznačajniji rezultat pozorišnog dejstva, naročito onog u komediji.

O pesmi „Sumrak na Bulevaru revolucije“ koja se nalazi u "Malograđanskom epu" Tomislav Marković piše:

„Sumrak na Bulevaru revolucije“ podseća nas na ono što nikad nismo znali jer nam je um zagađen stereotipnim predstavama o poeziji – na činjenicu da je Čudić i urban pesnik. Ne samo u ovoj pesmi, ali ovde u prvi plan dolazi opevanje urbanih prostora. Samo što to nisu uobičajeni toposi tzv. urbane poezije, Čudićevo oko je osetljivo na nešto što ne spada u rabljene pesničke drangulije, a pesničko srce mu zaigra na prizore koje je poezija prezrela i okrenula glavu od njih, zapušivši nos obema rukama i štipaljkom:

Mala dvorišta s bordurom od soba,

Klozeti u dnu, zajedničke česme,

Prljava deca, deca novog doba

I smrad što pesnik pomenuti ne sme.

 

O, tu je, znači, izvor svega živog,

Tu gde se živi u gužvi, u tmici,

Tu gde na svakom uglu piju pivo

Ko bubašvabe skupljeni radnici!

 

Jer ako pesnik čak po cenu srama

Radoznalcima otpočne da slika

Taj vonj, Apolon iz pesničkog hrama

Izbaciće ga i on više nikad

 

Ne može biti svetinja za masu

I stradaće ko smrtni stvor što strada

Čistunac neki mesto na Parnasu

Zauzeće mu zbog nelirskog smrada.

Za smradove ima mesta koliko hoćeš na pesničkoj sceni, ali u poeziji – ni za lek. A ako se pesnik okuraži pa se ipak uputi u te urbane prostore koji su „predsoblja smrti“, čeka ga teška sudbina jer će se nad njim zgaditi „čistunci koji od lepote žive“ (puni poverenja u lepotu sveta, nezainteresovani za delove grada gde se lepota krije u rugobi). Pesnici koji su sa lepotom sveta na per tu obično žive na Dedinju i Neimaru, okruženi cvećem i zelenilom, dočim se naš lirski junak, bulevarski pesnik, uputio iz Malog Mokrog Luga prema Arhitektonskom fakultetu, na randevu sa voljenom. A usput mu za oko zapadaju prizori na koje nije mogao da naleti u domaćoj poeziji, uprkos neumornom čitanju. Te se poduhvata nezahvalnog posla da uprkos estetici i propisu o lepom, lepo zaseni bedom. Na tom putovanju gradom naići će na neočekivane slike, što samo čekaju pesnika kojem oči služe za gledanje da ih pokupi i spakuje u magacin pesničkih slika (srpski: pesmu):

Poznati doktor na kanti za smeće

Napisao je titulu i ime –

Da drugi neko smeće ne podmeće,

On svoje đubre ne deli ni s kime!

O autoru, njim samim
Rođen sam 1943. 4. avgusta u Risanskoj br. 4, u Berzi rada, u nastojničkom stanu, nedaleko od Palate pravde koja je u mom književnom životu takođe bila bitna adresa i simbol, kako pravde tako i nepravde. Moj otac je govorio da sam projektovan u Zagrebu, a realizovan u Beogradu. Zvali su me Berzino dete. Inače, za mlade generacije: Berza rada za vreme rata slala je gastarbajtere u Nemačku, isto kao i godinama potom, samo pod malo drugačijim okolnostima. Dakle, to nije nikakav Brozov i Brantov patent. Započeo sam gimnaziju „Stevan Sremac“ u Senti, odmah pored rodne kuće Stevana Sremca, a završio istu pod imenom, iznenada blagopočivšeg na državnim poslovima, Moše Pijade. Diplomirao sam Opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom u suton šezdesetosmaških, lipanjskih gibanja. Lutao trbuhom za kruhom od nemila do nedraga, od honorarca na dečjem radio programu do ambasadora. Najveći deo beskrajnog radnog veka proveo u Biblioteci grada Beograda, video svojim očima desetine hiljada nepotrebnih knjiga. Nažalost, nisam kao kolega bibliotekar, slabovidi Borhes, stvorio maestralnu sublimaciju svega viđenog. Naprotiv, dodao sam tom beskrajnom broju petnaestak knjiga poezije, proze, poezije za decu. Preživeo u dva maha sudar sa Pravdom zbog verbalnog delikta. Još uvek, na sreću, živim u blizini Palate, ali na pristojnoj distanci. Živim i čekam verujući u njenu pravednu sporost, jer kažu da rukopisi ne gore. Ali, ko zna, ovo je Savamala, a ja se još, ponekad, osećam kao Berzino dete.

Oceni 5