Prorok

Pun duhovne ja lutah žeđi

Pustinjom što je mračna bila

I serafim se sa šest krila

Ukaza meni na razmeđi.

On prstom lakim kao san

Zenica mojih kosnu dan,

Vidovitost mi prenu zene

K'o u orlice preplašene.

Moga se uha kosnu on

I ispuni ga šum i zvon;

Treptanje čuh u nebu sila,

I anđeoskih krila let,

Nemani morskih skriven svet

I klijanje pod zemljom žila.

On priniče uz moje usne,

I jezika mi grehe gnusne,

Svu brbljivost i podlost smrvi.

I tada žalac mudre zmije

U obamrla usta mi je

Rinuo rukom punom krvi.

I zario u grudi mač

I ustreptalo srce trgo,

I žišku plamenu uz plač

U otvorene grudi vrgo,

Ko trup u pustinji sam pao

I Boga glas je mene zvao:

''Proroče ustaj, gledaj, vnmlji,

Ispunjen mojom voljom budi,

I hodeći po moru, zemlji,

Rečima žeži srca ljudi.''

*Preveo s ruskog Milorad Pavić