Lukovićeve ex-yu muzičke recenzije: Najbolje od najgoreg (8)
Braca Stefanović

Photo: Braca Stefanović

Protestno šetanje grudi što mirišu na livade

PRSLOOK BAND - Druga strana mora (PGP RTS/ A-Records)

Proverene informacije da su Prslook Band iz Niša - u slučaju albuma Druga strana mora nisu nikakva olakšavajuća okolnost; naprotiv, sve ono što prati ovaj CD (dva izdavača, gomila napadno naglašenih sponzora, mnogobrojne zahvalnice koje su, između ostalih, putem bookleta primili Radio Pink, SOS Kanal i Lee Man) govori da imamo posla s trgovačkom logikom - oni nama pare, mi njima disk, nemoguće da postoji budala koja odbija da primeti da na ploči imamo čak 18 pesama sa preko 72 minuta muzike, value for money - rekli bi ushićeno Englezi, ne oklevaj, kupi dok ima!

Od (preko) 72 minuta muzike, (preko) 70 minuta se ne može slušati pod normalnim mentalnim okolnostima koji podrazumevaju postojanje bilo kakvog ukusa; odnosno, može se disk slušati, ali pod posebnim uslovima - ako isključite pojačalo, razvalite zvučnike, pokvarite CD plejer, naglo ogluvite ili celu instalaciju izvučete iz EPS-mreže. Ako baš morate javno da ispunite patološku potrebu kako biste vaistinu čuli šta se krije iza (retko tupavog) imena Prslook Band, ubrzo ćete shvatiti da imate posla s Trojicom Iz Niša koji su uvereni da im je lažnim SRJ-kontinuitetom glede SFRJ dodeljena muzičko/patriotska dužnost da slede Lik & Delo Dina Dvornika, a to znači da će vas Crna Trojka mučiti srpskim funk-disco temama i pokušavati da vas ubedi kako se Split preselio u Niš i kako se Marjan uliva u Nišavu. Prslook Band ne samo da su jevtini DD imitatori, nego i hotelski ambiciozni da svoje radove prenesu u prave ambijente, kakav je, recimo, lokalni "Grand", savršen za lokalističko iživljavanje nad nesrećnom publikom.

Negde na alter-granici turbo-folka, motelskog funky-zvuka, po tekstovima intelektualno bliski retardiranim narodnjacima ("... Ajmo u sveće da duvamo/ nećemo ništa da kuvamo/ možemo da se muvamo i duvamo/ ajde da punimo godina pet/ nek dođe ceo svet/ da duvamo... Ja znam to volite vas dve više od mene/ a ja nekad poželim da se malo kreveljim/ za nijansu ili dve da se odlepim/ da se promenim s onim ko to zna/ i koji metar odskočim od hladnoga dna... Ja sam vanzemaljac/ drugom krojim sudbinu/ ja sam vanzemaljac/ mrzim svoju rodbinu/ ja sam vanzemaljac/ nikad nisam bio sam/ ja sam pravi znalac/ mogu sve da ti dam...), a opsednuti vokalnom ritmikom Dina Dvornika - Prslook Band su, recimo, niški funky Indijanci; njihov album s tipično besmislenim naslovima pesama (Porno, Mama, Sladoled, Funky Punky, Kaži kad, Ostavljam sve) epohalni je dokaz kanceroznog kič-sindroma u unutrašnjosti Srbije, noćna mora na čijim bi se motivima ispovraćao i sasvim nevini Dino Dvornik kojem se ovom prilikom, u ime Niša & okoline & Srbije uopće, iskreno ispričavam na polnoj zloupotrebi od strane PB (simptomatično zanimljivi inicijali). Strašno, very (Magazin XZ, 1997)    

 

STRAIGHT JACKIN - Jahrastaffaraj (City Records)

Grupa koja je 1997. debitovala spektakularnim albumom Ulaz se otvara češće (Metropolis) na kojem je precizno pristupila obdukciji srpskog režima i u urbanoj rap/reggae formi zakucala poslednji ekser u ovdašnju budućnost (preslušati pesmu s refrenom "Slobodown... Slobodown"), vratila se na TV Pink etiketi (City Records) i nekakvom levičarskom abrakadabra-magijom izgubila ama baš svaki od svojih esencijalnih političkih aduta. Jahrastaffaraj jeste album koji koketira s kritikom opštih mesta, pevač/ tekstopisac J.P. pokušava da progovara jezikom koji je formalno šokantan za druga Željka Mitrovića & drugaricu Milicu Pašić (duet koji vodi TV Pink produkciju), ali Mitrović nema razloga za brigu zbog eventualne kritike svojih partijskih kolega. J.P. je spustio loptu na zemlju, primirio se, sad je sve oko njega marihuana, grass, trava... zezanje, nigde više nema Slobodana, rata, sankcija, gladnih ljudi, depresije, sve je tako mirišljavo cool, pa ako se u celu priču ubace rastafarijanske legende (Jah, Haile Selasije), ništa nije strašno - zar to nisu naši nesvrstani prijatelji koje mesecima obilaze Lilić i Šainović?

Razvodnjeni do balčaka, ograničeni na jevtine reggae forme, pretežno dosadni i isključivo orijentisani da budu background muzika za kafanu u koju svraća publika uoči emisije "A što ne bi moglo" - Straight Jackin uopšte ne liče na bend koji je pre godinu snimio tako sjajan album; jeste, zajebantski zvuči njihova Mitar Mirić himna Tarmirićmi, na trenutke čak sve izgleda duhovito, ali... Straight Jackin su dobrovoljnom kastracijom od strane hirurga iz City Revords kreativno hendikepirani da ponude bilo šta relevatno sem ponavljačkih iskustava o tripu, vutri, urađivanju, gandži i ostalim prirodnim opijatima, u duhu dugoročne julovske brige o mlađim naraštajima.

Umorno repovanje, neinspirativna svirka, očajna produkcija u kojoj je sve što vredi ugušeno i svedeno na prefinjeni ukus DJ Dekija, kancerozni aranžmani... samo su deo projekta koji je savršen za vutra-image kuće City Records, ali smrtonosno poguban za Straight Jackin koji su postali institucionalizovani Beat Street, alibi za JUL/SPS/SRS koaliciju, dokaz da sloboda u nas nema granica i da neko kao J.P. može sasvim urađen da zbori pod cenzorskom palicom Televizije Pink. Tekstovi sastava Straight Jackin (o čijim nadahnutim sadržajima govore naslovi: Još ima gandže, Digni ga, Gan, Trip ili Rege) izgledaju kao da su spremljene za TV rubriku "City" i morone-voditelje: malo jebačkog jezika, malkice kontrolisanog besa, uvek dosta seksa, mnogo džointa, ali sve u okviru levičarskog optimizma bez granica. Drugim rečima, Jafrastaffaraj je muzički put mladih socijalista i mladih julovaca: levo, lepše...Straight Jackin. Jah se saginjati neće! (Magazin XZ, 1997)

 

KONTRABANDA - Laku noć, deco (Go Go Records)

Objavljen krajem ovog aprila (1997) kao CD, ovaj je album sniman još krajem 1994. i tokom 1995. godine; zbog čega se u prodaji pojavio baš sad i zbog čega se u prodaji pojavio uopšte - pitanja su na koja odgovor ne daje prilično ambiciozan booklet s golišavom (toples) devojkom na omotu; glavno je da su tu svi tekstovi (olakšanje za recenzenta), jedna kritičarska pohvala i mnogo zahvalnica - što makar numerološki govori da je u Projekat bilo uključeno puno sveta koji su u njega (Projekat) verovali. Četrnaest pesama (trinaest delo Kontrabande + obrada numere Walk This Way, koju su zajednički snimili Aerosmith i Run DMC) kreiraju nešto što se, recimo, može podvesti pod Rock Atmosferu u kojoj šestočlana Kontrabanda pokušava da pliva vodama Velikih Američkih Bendova, koristeći svaki od poznatih rif-refren-attitude simbola ne bi li od svojih pesama napravila Mega-Doživljaj.

Teoretski, ova želja je ustavno legitimna i valja je poštovati, ali, praktično, bilo bi to kao kad bi u Crepaji želeli da snime Star Wars: sve znaju, imaju scenario, poseduju glumce - ali ne znaju kako. Nešto slično dešava se s Kontrabandom: očigledno je da su slušali mnogo ploča, znaju šta valja, ima stotine pesama za koje im je žao što ih baš oni nisu napisali - ali Kontrabanda se ne zovu Aerosmith, nisu čak ni Patribrejkers (koje imitiraju u pesmi 1001 milibar), a daleko su od Rolling Stonesa koji su im jedan od oficijelnih uzora.

Laku noć, deco samo je bledi reprint rock'n'roll-kopir aparata kojeg su Kontrabanda koristili do besvesti; njihova mešavina r'n'r & rhythm'n'bluesa & new wavea - dobitna je kombinacija samo na papiru; u studiju imamo posla s jeftinim, neprofesionalnim vokalom, stereotipnim tekstovima koji ne idu dalje od pukih simbola iz prvog razreda gimnazije, imamo posla sa ambicioznim i napaljenim gitaristima koji veruju da formula solo=orgazam još uvek važi (ne važi), imamo, konačno, posla s pločom koja je efemernošću materijala već unapred osuđena na propast. Vidljiv je trud da sve ispadne najbolje, ali... (Magazin XZ, 1997)

 

GALIJA - Voleti voleti (PGP RTS)

Yes! Novi album Galije! Nema više patriotizma, mir je zaključen u Dejtonu, uostalom - Niš nikad nije bio u ratu, ne, mi nikad nismo pevali Pravo Slavlje (hrvatski: Pravoslavlje), ne, laž je da smo podržavali SPS, samo smo na trgovima Srbije u vreme nacionalnih praznika održavali koncerte, u Beogradu 20.000 uhapšenih slušalaca, u Nišu 50.000 uhićenih fanova, jeste, milicija nam je obezbeđivala koncerte, ali, to je Naša Narodna Milicija, pa šta ako smo voleli predsednika Miloševića, zar je zločin ljubiti Predsednika Srbije koji je zamrznuti Predsednik Socijalističke partije Srbije?

Shvatili ste, nadam se: Voleti voleti je nova, mirotvorna faza u karijeri Galije, album koji se bavi ljubavlju, petingom, erotikom, seksom, penetracijom i ostalim oblicima ratnih dejstava uperenih protiv nesrećnih žena koje su na nišanu Neše & Družine, rešenih da na jednoj ploči nadoknade ono što su propustili dok su godinama bili u SPS-uniformi. Zato, iz čista mira, Neša otkriva da u Nišu žive predstavnice suprotnog pola, što ga, kao muškarca u ozbiljnim godinama, baca u poetsku frku čije je razrešenje - a šta bi drugo - Bolni Stih: "Kada dođe proleće/ šetaju ulicama osmehe/ šetaju grudi što mirišu na livade/ kada leto ugreje/ šetaju noge i strukove/ otkriju ljupke stomačiće i mladeže" sa sve Bolnijim Refrenom "Sve žene u Niš/ sve žene u Niš/ na radovanje mirišu".

Kad se Niš razgoliti: Neša u ekstaziDobro, recimo da Neša poslednjih decenija zbog mnoštva političkih obaveza nije imao vremena da se bavi tzv. ženama - ali, nadoknadiće on to, vešt je Neša da preko Dire Straits rifova (Jabukovac) upozna neku od onih sa stomačićem i mladežom, možda mu se posreći pa ga devojka povede na sastanak Mladih socijalista, čist seks, pa još virtuelan uz Mark Knoplfler-prebiranja po gitari, sve kao sentiš na dnu Nišave, akustična gitara koja zavija krikom decenijske onanije, tužno je, mogu misliti, biti muškarac u Nišu a patriota u Galiji, zato gitara jeca gently, zna Nenad Milosavljević da Dire Straits ne rade godinama, zašto onda ne nastaviti tamo gde su oni stali, sledimo tradicije narodnoooslobodičakog rata za braću Knoplfer - Jabukovac ili Private Investigation (svejedno), kao da će kupci to primetiti, važno je da se suza stvori i klizne obrazom.      

Ima li - pitate se vi, s maramicom u ruci - Neša sreće, nije li možda sreo neku nesrećnicu s kojom bi u telesnom okruženju podelio fizička uživanja Pravog Slavlja? Preslušavajući pažljivo album, a uprkos lažno optimističkom naslovu Voleti, voleti - Milosavljević baš nije bio te sreće: u pesmi Kaća otvoreno priznaje "Sada je zovem, sada bih je voleo/ a znam da najlepši sam osmeh ubio", u numeri Pismo ide do kraja i kaže: "Mnogo sam žena poželeo/ samo sam tebe sanjao/ svakog te dana čekao/ voleo", u turističkom komadu Kotor otkriva se do nagosti kad ponavlja: "Čarobnjak je bila/ u kosi je krila/ opojne mirise", ali je direktno opak kad u sentimentu Beg poručuje: "Bio sam žedan/ al' ti si poplava", što možda ima (a verovatno nema) veze s pesmom Ko bi drugi čiji celokupan tekst glasi "Sa' ću pušim marihuanu/ da vidim ko će mi zabrani".

Kao amater/ psihonalitičar na "XZ" kauču, a koristeći neka od patoloških (ličnih) iskustava, rekao bih, prijateljski, da je pravi trenutak da drug Milosavljević potraži stručnu pomoć. Žene - i tu je Neša u pravu - umeju da budu kurve, znaju da zajebu stvar, malo su nervozne, drčne, svlače se gole po Kotoru, furaju stomačiće po Nišu, zavode, šapuću kad treba da su glasne, glasne su kad ne treba, imaju predmenstrualni sindrom, traže da budu jednake s partijskim radnicima koji su pomagali Srpstvo kad god su mogli, čak i zahtevaju pravo glasa, hoće da biraju i da budu birane, neke od njih se hvale da su inteligentne, da su inteligentne ne bi se hvalile, navodno imaju lepo telo, ali ništa to nije u poređenju s nama, muškarcima, koji pušimo marihuanu kad nam se prohte, neće valjda sponzor Galije (Ivica Dačić) da nam oduzme to poslednje seksualno/ oralno zadovoljstvo, neće - jer kad Ivica čuje Jabukovac, shvatiće da su Dire Straits promašili svoj život, jebeš život bez Niša & Prslook Benda!

Što će reći, ovo jeste ploča ali i medicinska dijagnoza. Ali, nikad ne treba gubiti nadu. Možda se, recimo, Neša zaljubi u Ivicu i sve krene Maricom. Iz takvog polnog odnosa, jedino, može da se rodi SPS retard... (Magazin XZ, 1997)

 

TRN U OKU - Trn u oku (PGP RTS)

Samo je u domenu parapsihologije potreba izvesnih ljudi da se bave muzikom a ne, recimo, sakupljanjem i reciklažom sekundarnih sirovina, što bi se - na duže, a naročito na kraće staze - pokazalo kao intelektualno superiorna profesija lišena mogućnosti upotrebe moždanih ćelija. Filozofska matrica ovog krajnje nesrećnog kompakt diska već od prvih taktova puca kao tradicionalna srpska katastrofa u muzičkom gulašu sastavljenom od predratnih bosanskih refrena (Merlin, Plavi orkestar, Crvena jabuka, Bijelo dugme) kombinovanih s posleratnim, histerično-veselim dance zvucima iz TV Pink laboratorija.

Negde i nekako, s krajnje konfuznog omota prepunog dirljivih nadimaka (Duca, Mijat, Šule, Koka) mogao sam da ukapiram da su Trn u oku, u stvari, Čarli & Vlada, da je CD sniman u Pančevu, da je autor pesme broj 5 Alen Slavica (Made In Croatia), a da su songovi Moji drugovi i Kao nekada - obrade čoveka koji se ovde piše Kris Isac (engleski: Chris Isaak; srpski: Kris Ajsak), što dovoljno govori o elementarnoj pismenosti dvojca bez kormilara spremnog da seiri o temama glede nesrećnih ljubavi, beharskih adolescencija, ili bar o šeher-stvarima koje nikako ne pripadaju Srpskom Sarajevu. Perverzni falsifikat B&H zvuka ovde nije ni u kakvoj političkoj funkciji; očigledno je da su Vlada & Čarli izbeglice željne slave, očajnički spremni da za Srpsku Muzičku Stvar iskoriste Bosansko Iskustvo, po cenu da se ispovraćamo po njihovim bijelodugmaško-merlinskim tragovima, sve uz Hari Mata Hari jecaje i spektakularno promišljanje („Kad kući idem peške/ U glavi brojim greške/ Samo na tvoje slovo uvek zastanem/ Šutnem po neki kamen ¡l' zgazim prvu baru/ Ako me neko gleda, produžim tad/ 'Ajmo Jovo nanovo/ Kol'ko sam samo puta kada si bila ljuta/ Mislio da sam svemu krivac samo ja..."), čime je ova katastrofa uspešno okončana. (Magazin XZ, 1997)

(Nastaviće se)

 

Oceni 5