Ivica bez Marice
Vindo 01 S

Photo: huariqeje

Prozori su od marmelade

Stane nasred dvorišta. Gleda levo, gleda desno. Tamo gde je nekad bio letnjikovac, magla je legla preko ruševina. Kao da je njena kuća, a opet nije. Srce joj snažno bije u grudima. „Majka!“, vikne odjednom. Iz okolnog žbunja digne se jato ptica. Graktanje se razlegne poljem, kao da su te crne strvine poslednji živi stvorovi na svetu.

Od snage koju je ranije osećala ostala je samo uspomena. Pogleda k zemlji. Vidi da joj se crna suknja vuče po blatu. Sagne se, uhvati za jedan kraj i zadigne je do kolena. Koža je zrelija nego što pamti, mreška se kao kajmak na zagorelom mleku. Pokrije noge da je ne gleda. Hladno joj je i gladna je. „Majka!“, vikne opet. Ništa. Vrati se u kuću.

U predsoblju je mračno. Na zidu s leve strane vidi ogledalo. Gurne ruku u džep i izvuče kutiju šibica. Kresne jednu, blaga svetlost obasja staklenu površinu. Ispred sebe ugleda staricu. Štrecne se. Krene unazad, baba isto. Crna košulja pripijena joj je uz telo, rukavi čvrsto zakopčani oko ručnih zglobova. A prsti! Crveni do dlanova. Nokti dugački, neobično šiljati. Vidi da se i stara uplašila, malo joj lakne. Usne su joj tanke, nepravilne, kao da je često zarivala vilice u vrelo, pečeno meso, pa su se oštetile i tako ostale. A oči! Slične kao njene – zelene, samo svetlije, skoro prozirne.

„Šta ćeš ti ovde?“, vikne najednom, baba isto.

„Ne znam, mora da sam zaspala u šumi. Ne sećam se“, odgovori. Učini joj se da starkelja nešto mrmlja.

Odmakne se, starice nestane. Odnekud iz sobe poleti nešto k ulaznim vratima. „Iš!“, prodere se. Ptica napravi još dva kruga po predsoblju, pa odleti kroz vrata na drugom kraju hodnika. Krene za njom. Uđe u prostranu sobu. Neko vreme se ne čuje ništa. Stoji naspram živine koja se ugnezdila na ljuljašci što je visila s plafona – debela grana pričvršćena na dva lanca. Mora da ima bar pet kila, pomisli.

Na stolu stoji otvorena tegla. Podigne je i pomiriše. Marmelada od šljiva. Pogleda u prozor – stakla su musava, plavičasta. Zagrebe noktom, lizne – marmelada. Kako neobično, pomisli. Kao kroz san sklapaju joj se slike. Musavi prozor joj se muva po glavi, kao kad reč dođe na vrh jezika, ali ni makac dalje.

Začuje se lupnjava negde iz dubine kuće. Eto je baba, pomisli. Oprezno krene u pravcu odakle je dopirao zvuk. Ptica protrese perje i nastavi da drema. Ona nastavi dalje, uđe u predsoblje, pa u kuhinju. U centru prostorije je masivni radni deo, na njemu šerpe, lonci, pored veliki kotao. Iznad obešeni noževi, satare i jedna mala sekira. Preko puta ložište, vatra se skoro ugasila. Čini joj se da prostorija miriše na kvasac i mokraću. Pune ruke posla za sanitarnu inspekciju, pomisli.

Kad dođe na kraj sobe, ugleda kavez, ne onaj za ptice – teži, masivniji, poput zatvorske ćelije. Pomakne se malo nazad. Čeka da zalaje neko krupno pseto. Umesto toga, ugleda nogu – belasa se u polutami. Koji je ovo đavo, pomisli i priđe bliže. Noga nestane u mraku koji je po ćoškovima bio gušći. Primakne se još malo. Vidi dva razrogačena oka. Preplaši se, krene unazad, saplete se o metlu i padne.

„Ko je to? Šta ćeš tu?“, pita, dok pokušava da ustane.

Tišina.

„Čuješ šta te pitam? Čiji si ti?“

Opet ništa.

„Nisam sama ovde. Tu sam s nekom neurotičnom babom, da znaš!“

I dalje tišina. Onda ugleda lampu na polici pored kaveza. Dohvati je, skine staklo, uzme šibicu iz džepa. Po sobi se razlegne prigušena svetlost.

Sad je bolje mogla da vidi mladića koji se zgrčio u uglu metalne konstrukcije. Zdrav, tako joj se bar činilo, ugojen. Malo prljav, ali ništa što s malo vode ne može da se reši. O čemu ja razmišljam, pomisli i zatrese glavom kao da pokušava da misao izbaci kroz uvo.

„Ej, ti!“, vikne ponovo „Je l znaš ko sam ja?“

„Z-z-nam“, promuca mladić nakon kraćeg oklevanja.

„Ko?“, upita i lice joj se ozari.

„Vasila“, odgovori mladić.

 Vasila, ponovi ona u sebi, Vaska.

„A odakle me znaš?“

„Znamo se iz sela. Pusti me, molim te, čekaju me kod kuće“, zavapi posle kraćeg premišljanja.

„Odmah“, reče Vasila i dohvati ključ s radnog dela. Onda se zaustavi. „Čekaj! A kako da znam da nisi opasan? Ne bi te neko tek tako zaključao!“

 Mladić se još više zbunio..

„Nisam, kunem se. Videla si kakva je baba. Opasna!“.

Vasila se zamisli. Stara joj je stvarno izgledala kao da joj nisu sve na broju.

„Da obećaš da ćeš da me povedeš sa sobom“.

„Obećavam“, odgovori mladić i primače se vratima.

Vasila gurnu ključ u katanac, otključa i otvori vrata.

„Ej“, poče čim se uspravila, „Mnogo sam ti pomogla, jelda da jesam?“

Mladić izađe iz kaveza. Glava mu se podiže skoro do plafona.

„Porastao sam, jelda da jesam, Vasila?“

Vasila zausti da nešto kaže, ali je mladić bio brži – dohvati nož koji mu je bio najbliži, otkači ga i hitro joj ga zari u grudi, odmah ispod ključne kosti. Ona razrogači oči, ali joj bi lakše – crna krv se prelivala preko oštrice, a bol i bes, sve što vradžbinama nije mogla da otera, topilo se kao na vrelom ulju. I glava joj se bistrila. Pogleda ga u oči.

„Neka, Ivice, ako si“.

Oceni 5