Prva ljubav poslednji put

Beznačajna ukoliko zauvek ostane tajna, ta ljubav. Valjda zbog toga to najčešće i nije moguće – izbija iz betona, zeleni se u asfaltiranoj svakodnevici, curi u obliku stiha, pesme ili filma. Posebno ako je u manjini, ako se većini čini da je drugačija, strana, vanzemaljska. A nije. Istina je da je nastala iz nagona za produženjem vrste, ali odavno nije samo to – otprilike otkad je čovek dobio moć apstraktnog mišljenja. Iako smo napredovali (a jesmo), mnogi su i dalje šokirani činjenicom da i muškarci vole druge muškarce, žene druge žene, da su LGBTIQ+ osobe ljudi kao i svi drugi – podložni romantičnim besmislicama koje smo izmislili da bi život konačno imao smisla.

Reditelj Goran Stolevski se posle čudovišta iz filma You Won't Be Alone (2022) uhvatio u koštac s drugim utvarama, uglavnom ljubavnim. Of an Age je već klasik, tačnije kvir klasik – važna priča koja poznatu temu osvežava, oživljava, prilazi joj s leđa i grli je tako da se ova oseća bezbedno. To ne znači da je sve slatko, jer uglavnom nije. Možda su reditelji prestali da tamane homoseksualce, da ih prinose kao žrtvu šoku i neverici, ali to ne znači da ovi mogu lako da budu srećni – i kad smrt izostane tu su druge posledice viševekovne opresije, mržnje i homofobije. Živ i zdrav, gej muškarac neretko ostaje sam sa sobom, da se seća prvih iskustava koje može, ali ne mora, da naziva ljubavnim.

O prvim ljubavima se uglavnom govori kao o nekakvim mitskim bićima koja se kriju po prašumama ljudske psihe. Uprkos tome što su postale fantazija, uglavnom su obične. Za LGBTIQ+ osobe su često i neprijatne, takoreći i nisu ljubavi. Retki su oni koji su imali sreće da ih neko zaista vidi i oseti tad, u to osetljivo vreme.

Oni koji su odrastali devedesetih i početkom dvehiljaditih su rasli na prekretnici, kao šiblje pored puta kojim jure besni kamioni natovareni mržnjom. Između apsolutne tajnovitosti i polaganog izlaženja iz ormara stvorile su se nove generacije. Iako su građani počinjali da budu moderniji, bez interneta nije bilo lako – svaki je homoseksualac pre online ere bar jednom pomislio da je jedini na svetu. Of an Age se bavi baš tim razdobljem – najveći deo filma je smešten u jedan dan 1999. godine. Severni Melburn liči na selo, telefonske govornice i dalje rade, rođaci su homofobični (to se u mnogim delovima sveta nije promenilo do danas). Baš tad, tog letnjeg jutra jedan će muškarac sresti drugog muškarca.

Naš glavni junak Kol (Elias Anton) pleše u garaži. Sprema se za takmičenje koje je zakazano kasnije tog dana. Njegova najbolja prijateljica i plesna partnerka Ebony (Hattie Hook) se budi na plaži, bosa i bez dinara. Poziva ga u pomoć, pa ispočetka sve liči na dramu o odrastanju, priču s letnjeg raspusta. Pošto Kol ne može sam da stigne do udaljene obale, u pomoć im priskače njen stariji brat Adam (Thom Green). Svratio je da se pozdravi I da produži dalje u život, preciznije u Južnu Ameriku. Nije ni sanjao da će za tih nekoliko sati promeniti jedan, moguće i dva života.

Automobili se obično kreću, osim kad su pokvareni. Služe da se s tačke A stigne na tačku B, da se napreduje, ide ka cilju. Možda su se baš zato Kol i Adam našli u jednom takvom vozilu. Kako se točkovi okreću, tako se kotrljaju i rečenice, a svaka im reč govori da su bliski iako se jedva poznaju. Pričaju o književnosti, muzici, filmu, komuniciraju kao svi oni koji su se sreli sasvim slučajno, da bi se nakon toga zauvek promenili. Razgovaraju i o devojkama, bar Kol tako misli. Kad Adam otkrije da je bivša o kojoj govori zapravo bivši, njegov mlađi sagovornik se na trenutak povlači.

Sila je ipak toliko jaka, da to kratko traje. Pogled luta po onom drugom, liže mišiće, uvlači se među butine. U mraku neznanja, usred života međ’ homofobičnim rođacima, ta samovolja očiju ume da bude strašna. Ali Adam nije samo meso, već učitelj, mentor, onaj koji je sve to već prošao. Kol po prvi put doživljava da ga neko stvarno vidi, da je neko došao negde samo zbog njega. Adam to već zna, pa zbog toga i razume. Prve su ljubavi nezaboravne onda i samo onda kad smo osećali da nas neko čuje, vidi, oseća. I ne samo prve – svaka je sledeća ljubav jača, ali onda kad postoje ovi momenti.

Sve se dešava brzo, jer naši junaci nemaju mnogo vremena na raspolaganju. Baš kao i u filmu Weekend (2011) čitav je svet smešten u jedno veče. To naravno ne umanjuje osećaj potrebe za drugim – čovek za samo jedan trenutak može da izmisli ceo novi svet. Kad u tome nije sam, taj svet postaje toliko stvaran, da skoro može da ga dohvati. Kol i Adam su deo jedne takve maštarije, koja je toliko jednostavna da deluje sasvim uverljivo.

Jednostavna je zbog toga što nijedan od junaka ne razmišlja ko bi onaj drugi mogao da postane posle, kad prvi nalet ljubavi prođe – sve što imaju je dan u kojem su se sreli, jedan automobil i mesto na kojem se to dogodilo. Kao što to obično biva s iznenadnim ljubavima, rastanak dolazi brzo. I bolan je, jer ništa ne boli više nego odvajanje od savršenstva. Kao nebeska bića koja su se na Zemlju strovalila iz nekog raja, Kol i Adam se opraštaju svesni da nište više nije isto.

Film se završava jedanaest godina kasnije – Kol putuje na venčanje. Ebony se udaje, a to znači samo jedno – i Adam se vraća. Kao omamljen, Kol ide k njima. Nije zaboravio ništa, jer decenija je sitnica naspram obećane večnosti. A ljubav je baš to – obećanje da će život trajati večno. Kao ludi, ljubavnici idu okolo uvereni da niko pre njih nije osećao ono što oni sad nose u sebi i da im zato ostatak sveta ništa ne može.

Kad se ta semenka zatrpa u grudi i ostavi tu, vrlo često nema prostora za druge. Posebno nema mesta za one koji su stvarni – niko nikada neće moći da nadmaši bića s kojima smo proveli samo jedan dan, ubeđeni da smo srodne duše. „Sad upoznajem druge muškarce“, kaže Kol Adamu, „Ali niko od njih ne zna ovo što osećam“. Istina je da smo u eri dejting aplikacija ostali napušteni – želja za brzim zadovoljstvom je postala jača od želje za zajedničkim doručkom. Oni koji nisu u toku su kao prokleti – čekaju nekog Adama, slepi za sve druge. „Obećaj mi da ćeš upoznati nekog“, kaže mu Adam na kraju. Jer on već jeste.