Kratka priča
Errt 03 S

Photo: Paul Peter

Prva straža

„Šta se ljutiš! To ti je kao u ratu“, kaže Francuz, „Svi imaju nadimke. Ja sam Francuz, on ti je Čiča, ovaj je Beli, Uču znaš. Nema zbližavanja. Nema pipanja!“

Prasnu u smeh. Uča se potom izdvoji. Izgubi se u mraku.

„Na tuširanje!“, vikne dežurni i svi se raziđu.

Kad uđem u kupaonicu, odvoje se u skupove golog mesa. Više prostora za mene. Više tople vode. Po zidovima raste nešto zelenkasto. Možda lišajevi. Kažu da uspevaju tamo gde je čist vazduh. Udahnem duboko.

„Noge!“, vikne neko iz vodene pare, „Traže te gore!“

„Noge gore!“, dobaci neko s druge strane prostorije.

Krenem k izlazu. Oni koji su ostali – šapuću. Vidim jedino stopala. Poskakuju, odvajaju se od vlažnih pločica, kao ptice kad ih nešto iznenadi. Istrljam se peškirom, najviše leđa – vlažna pozadina je osetljiva na hladnoću. Navučem pantalone, cokule. Košulju ostavim raskopčanu, preko nje prebacim jaknu. Vunena kragna šmirgla obraze.

Hladno je. Vetar nosi miris kuvanog kupusa. Stopala mi se meškolje u cipelama jedan broj veće. Pokušavaju da se uklope u kalup tuđih čukljeva.  Puška!, pomislim. Vratim se natrag. Nađem je tamo gde sam je ostavio. Požurim ka stražari.

Zadimljena prostorija osvetljena je slikama s ekrana. Iz poluotvorenih usta debeljuškastog vodnika puši se topli vazduh. Pilji u kokosove palme. U pozadini se čuje propeler helikoptera. Ovo je kraj, moj lepi prijatelju, ovo je kraj, peva glas s ekrana. Zatim eksplozija. Vodnik se trzne. Nakašljem se.

„Noge! Tu si“, kaže, a da me ne pogleda.

„Jesam, gospodine vodniče“, odgovaram.

„Dobro, dobro. Sami smo, opusti se“.

U tom trenutku u sobu uđe još jedan vojnik.

„Stigla vam je hrana, gospodine vodniče!“

„Šta se dereš!“, odgovara vodnik, „ Daj ovamo!“

Mladić u tesnoj uniformi raspoređuje kutije po stolu – lazanja, pene sa sirom, dve s kolačima i salata.

„Ovako ja ratujem“, kaže vodnik više za sebe, onda se okrene k vojniku, „Slobodan si!“

Pogleda me. „Ajde ti gore!“, kaže dok mu se žice od vrućeg sira razvlače s usana.

Kišu prvo osetiš na licu. Od sitnih kapi prave se one prave, krupne. Klize dole, niz vrat sve do grudi. Penjem se uz brdo. Vetar me tera da žmurim. Noge mi se štrecaju u blatu. Okliznem se. Cev puške se zabije u gnjecavu zemlju.

„Kurac ćeš to da očistiš!“, viče vodnik odozdo.

Ne brinem za pušku. Kad stignem do vrha, ubrzam. Zaustavim se pošto dođem do stražarne kućice. Uđem unutra. Čučnem i zapalim cigaretu. Ugasim je, krenem dalje. Uz stazu su magacini. Francuz se kune da su prazni. „Čuvamo duhove“, kaže. Poslednja u redu je napuštena zgrada s kancelarijama. Dovoljno je daleko da se skloniš da te niko ne vidi, a opet blizu da možeš da čuješ kad dolazi smena. Vrata jezivo škripe.

Unutra je hladno, ali nema vetra. Kresnem upaljač. Slaba svetlost obasja prazan hodnik. Dođem do poslednjih vrata s leve strane. Uđem. Sto i dve stolice čekaju. Sednem. Pustim upaljač da se ohladi. Onda opet kresnem.

„Gasi to!“

Uču prvo osetiš u kolenima. Zatim u stomaku. Pošto nestane svetlosti, uđe u sobu. Priđe, desnom šakom mi pokrije lice. Prsti mu mirišu na duvan i ribu iz konzerve. Isprva mi se gadilo. Sad se uvijam, kao mačka kad čuje zvuk otvaranja konzerve s hranom.

Odgurne me. Spustim mu ruku na bok. Odgurne me opet. Ponovi to pet puta – kao tajno rukovanje. Onda kaže „Radi šta hoćeš“. I ja radim. Ali sad ne mogu. Nikako da ugrejem dlanove. Spustim se sa stolice i sednem kraj njegovih nogu. Dodirnem butinu i pustim da mi dlan sklizne do skočnog zgloba. Ne otima se. Zatim se malo odmaknem.

„Reci“, kažem.

On ćuti.

„Samo jednom“, uporan sam.

Ništa.

„Molim te“.

Krene k vratima. Onda stane.

„Tadija“.

Oceni 5