Prvi album Lokica: Čovečanstvo će ga večno pamtiti

UVODNIK “DŽUBOKSA” BROJ 107 OD 31. JANUARA 1981: Najzad su nam molitve uslišene: Lokica i Lokice snimile su i izdale svoj prvi album. Ovaj izvanredno važni kulturni događaj dostojnom kosmičkom recenzijom obeležio je naš vrli sex-saradnik Petar Luković. Ne propustite priliku da saznate sve o ploči koja će još stolećima biti kamen-temeljac (i kamen-međaš) domaće popularne muzike.

LOKICA I LOKICE – Ja sam dinamit (RTB)

Značaj debitantskog albuma Lokice Stefanović i njenih Lokica na domaću i uopšte svetsku produkciju, u mnogome premašuje uticaj koji su Beatles izvršili pločom “Sgt. Pepper'S Lonely Hearts Club Band”. Dok je pomenuti LP pre četrnaest godina tek odškrinuo vrata Nove muzike, pokazujući da je rock svojevrsna umetnost duha, Lokica i njene Lokice su te koje su uspele da na svom prvom - na žalost za sada i jedinom albumu – sažmu sva rockerska iskustva u proteklih nekoliko decenija i naprave LP koji danas, 1981. godine, s pravom može da konkuriše za titulu albuma veka ili barem polu-veka. Ovakve ploče su dragulji koje ljubomorno čuvam, bogatstvo koje govori o raskošnom kulturnom duhu našeg podneblja, rariteti koji su plod genijalnosti pod najvišom presijom inspiracije. Sve stvoreno na muzičkom planu poslednjih godina pada u zasenak pred navalom blistavih ideja, pred bujicom autentičnih, lucidnih stavova i perfektnom vokalnom i instrumentalnom izvedbom.

Klasična muzika nema tu dubinu koja može da uzburka emocionalnu kupku čarobnosti i lepote. Rock muzika je suviše plitka da se poredi s delom Lokice i njenih Lokica, koje su, ponavljam, danas verovatno sam vrh muzičke avangarde kod nas i u u svetu. Sama odluka da L. i L. snime ploču bila je istorijska. Pokazuje to da se muzička budućnost ne može olako predvideti i pitam se: šta bi bilo da su ostale verne svom drugom, isto tako visoko umetničkom poslu? Naravno, svet bi bio siromašniji za jedno bogatstvo koje nije mogućno opisati rečima, ali je slučaj ovde umešao svoje prste i civilizaciju usmerio na pravi kolosek progresa, pravde i socijalne jednakosti.

Album “Ja sam dinamit” nije mogućno posmatrati kao zbir delova, pesama bez svojstvene uzročno-posledične veze. Suštinu i vrednost ploče mogućno je shvatiti kroz mnogodimenzionalnu analizu, kroz sušastvenu korespodenciju sa svetom i višeznačnost poruka koje otkrivaju i definišu moderno urbano življenje i XX vek uopšte.

Sam omot predstavlja onu osnovu bez koje je nemogućno razumeti univerzalnost čiste avangarde i njenu dijalektičku progresivnost. Pošto se omot otvara, umetnice su imale više prostora da predstave grupu kao simbol zajedništva ili kao popis individualnih jedinki. Tu dilemu koja je mnoge generacije dovodila do ruba propasti i natrag, Lokica i njene Lokice (koje su ovde bile i dizajneri) rešili su maestralno! Dok je na prvoj strani sama Lokica Stefanović, na unutrašnje dve su ostale Lokice, čime se tačno razgraničava uticaj Vođe od Plemena. Sama uloga Vođe nosi sa sobom istorijsku odgovornost, pa je i logično što su umetnice posegnule za hijerarhijskim rešenjem čiji je efekat mnogoznačan i u svojoj ambivalentnosti nosi idealan kompromis između Prošlosti i Sadašnjosti. Na zadnjoj strani omota albuma, grupa je ponovo zajedno čime se eliminiše svaka pristrasnost i demokratija dovodi u stanje ravnoteže. Uopšte, blistava rešenja opojno i racionalno dominiraju – kombinacija bogate mašte i funkcionalnog životnog stava pokazala je sve svoje prednosti!

Konzervativnim muzičko-društvenim snagama može da zasmeta element erotike koja se tek naslućuje iz uniformi umetnica koje su, treba imati na umu, na svom radnom mestu baš tako odevene. Ali, kostim i njegovo skrivanje ili otkrivanje tela najjače je oružje u borbi protiv moralisanja i zastarelih tendencija koje su prevaziđene progresivnim socijalnim tokovima. Mala kvadratna površina pomenutih kostima ovde nema za cilj da izazove vulgarnu erekciju, niti je to mogućno na osnovu ovih prijatnih, koloričnih, životnih, prirodnih fotosa. Otkrivanje tela ovde je iskonski Protest protiv ustoličenih, zaostalih konvencija, autentični mundanizam (latinski: mundus) – duhovog sveta. Sepedonični ostaci društva mogu samo da vrisnu u očaju, ne shvatajući ingeniozni potez umetnica koje su otkrivajući sebe, otkrile i truležne stavove najmračnijih snaga reakcije.

Naslov albuma “Ja sam dinamit” originalna je kaptacio benevolencije (captatio benevolentiae): retorska fraza kojom govornik, na početku svog izlaganja, moli slušaoce za blagonaklonost. Međutim, ničeg frivolnog i milostivog nema u rečima “I'm Dynamite” jer su one već po svojoj nominalističkoj strukturi toliko jake da je slušalac trenutno pod vlašću izlagaoca:samim tim, fraza “Ja sam dinamit” postaje instant-sofizam čiju genioznost nije lako otkriti.

“Ja sam dinamit” idiom je Savremenosti. Svet nije upoznao umetnike koji su u stanju da u tri reči sažmu svu problematiku postojanja, življenja i nestajanja, svu frustraciju Čovekovog ega i alter-ga – sve to kroz čaroban odnos tri divne, prave reči. Ja sam dinamit. Upravo sjajno! Bedni i nemoćni kritičari i protivnici ovog čarobnog kvinteta u podršku svojim argumentima prizivaju činjenicu da Lokica i njene Lokice nisu kompozitori i tekstopisci na svojoj ploči. Tačno!

Ali, istovremeno, to je dokaz njihove širine, njihove komunikativnosti s drugim stvaraocima. To je Vrhunska realizacija ideje Zajedništva u koju su inkorporirani i drugi iskustveni karakteri čija je aplikacija za budućnost glatko prihvaćena. Treba imati u vidu da su Lokica i Lokice onaj odlučujući filter kroz čije rešeto sve prolazi: sama dimenzija Odabira mnogo je značajnija od samog autorstva! Imajući tou vidu, značaj Lokica dobija u prestižu, očemu je nepotrebno diskutovati!

Posle ovog uvoda koji je bio neophodan kako biste shvatili suštinu i filozofiju umetnica, dolazi ono najznačajnije – numere čije su društvene i muzičke implikacije od svetskog značaja!

Album “Ja sam dinamit” otvara baš istoimena pesma i na tom primeru vidite koliko je avangardna uloga Lokica u našoj stvarnosti. Lokice su mogle da naslovnu pesmu stave na B stranu ili čak na kraj A strane, ali, ne! One su naslovnu pesmu stavile prvu! Kakav dar! Kakva lucidnost!

Tekst Željka Pavičića, celinski po sklopu, pun simbolike i unutrašnjeg sagorevanja, govori o večnim dilemama ljudskog roda: “Nežan si za požar što iz mene žari/ Oprosti ali nikad nećeš biti moj”.

Korišćenje simbola večnih elemenata - kao što su Vatra - čija je posledica požar - ili Dinamit, čija je posledica razaranje u paramparčad, kod Pavičića dobija novi smisao. Kad Lokica peva “Nežan si za požar” to više nije konstatacija ili besmisleno nabrajanje karakterne vatre: to je izuzetno literarno rešenje čije konsekvence ne sluti ni pisac! Poruka “oprosti, ali nikad nećeš biti moj” govori o čovečnosti i humanosti, jer žena ne želi da zavlači muškarca. Ona mu otvoreno, ljudski kaže da je kraj, što on prihvata ćutke, sa razumevanjem. Psihološka strana ovog stiha može se porediti s najlucidnijim delima klasike! Taj osećaj otvorenosti i suočavanja s realnošću sreo sam kod Tolstoja (na par mesta), ali bez emocionalne dubine Željka Pavičića. Lokicin glas - hladan i leden – ovde je ona prava stvar koja diže temperaturu! To akcentiranje “Ja sam dinamit” svojom čulnošću i serioznom čovekoljubivošću ne ostavlja hladnim nijednog ženomrsca. Ponoviću: efektno, blistavo Lokicino pevanje na nivou je pevačice koja se rađa jednom u veku, koja svojom blistavom tehnikom i sugestivnošću hipnotički deluje na slušaoca! Oh, zašto, zašto Lokica nije počela ranije da peva? To joj svet ne može i neće oprostiti, jer je taj isti svet uskratila neviđene lepote!

Na strani A još nekoliko numera svojom univerzalnom prisutnošću osvaja slušaoca, pripremajući mu najveće iskustvo stoleća: “Disco Lady” sofisticirano i duhovito govori o urbanim frustracijama u diskoteci, dok pesma čiji je uticaj nepredvidiv na svetski živalj nosi naslov “Šta sam mogla drugo”.

“I šta sam mogla drugo/ bez tebe ne bih mogla dugo/ i šta sam mogla sama/ i šta sam mogla tako sama/ da opet lutam, lutam ulicama “

Čista teozofija! Eklatantno saznanje božanske mudrosti putem neposrednog duhovnog opažanja! Nadčulni svet otkriva svoju tajnu teoremom rezignacije “i šta sam mogla tako sama”, gde individualac (kao kod Kafke) stoji suočen s Prostorom, ne znajući ko mu je pravi neprijatelj. Dok je Kafka bio prilično nevešt usvojoj konstrukciji, pesnikinja Marina Tucaković ovde je prionula na dubinsko posmatranje ljudske psihe u epicentru univerzuma. Toliko lepote i čistote praistorije u samo jednom stihu!

“Luda noć” nastavlja da dobija poene za briljantnu opservaciju Dobra i Zla, Mraka i Svetla, iskonskih simbola Životai Smrti. Uostalom, prosudite sami: “Duga, duga, duga/ duga, duga, duga/ LUDA NOĆ”.

Insistiranje na reči “duga” u literarnom kontekstu suplementarnih komponenti racionalnog, stvara dojam Beskonačnosti. “Duga noć” suprostavlja se Ludilu kroz simbol “Luda noć”, posle niza kratkih, verbalnih “dugih” duela. Lokica i Lokice svojim glasovima samo protežiraju ovakvu mračnu, klaustrofobičnu atmosferu koja se samo delimično može porediti s grupom Talking Heads. Vašarski disco ritam, ogoljen u svojoj mučnoj varijanti, ovde je svojevrsna ironija na ludu i dugu noć Besmisla. Lokice to shvataju i uspevaju da pesmi udahnu malo optimizma koji pobeđuje Zlo i označava Konačni Trijumf Čoveka nad paklom. Poezija poseduje moć da nas izjednačava sa sobom samom; i tu shvatamo Rafaelovu izreku koju su Lokice razradile do najminimalističkijih detalja – shvatiti, znači postati ravan onome što se shvata! Ipak, na primeru uzbudljive poeme “On i ja” možda je najbolje uočiti filozofiju asocijacije u više ravni ljudskog delovanja: “On je on, a ja sam ja/ i možda,oboje u pravu/ grešimo po malo,istinu ko zna“.

Mikel Difren je jednom rekao da “reči nose izraz” i to je ono što je u ovoj božanskoj pesmi glavno. Izraz! Izazovna metaforična forma – “on je on, a ja sam ja” - oslobađa veze koje vezuju reči i iz tog kidanja lanaca, oslobađanja ropstva, rađa se Izraz Svetosti. “On je on”: koliko istine u tri reči, koliko nade u ovoj ukrštenoj rimi! Fetišizacija asocijacije toliko je jaka i bujna u svojoj raskalašnosti siline i dinamike, da je mogućno da su “oboje u pravu”, čime se stvara baza za pitanje “istinu ko zna”. Poetsko obitavanje u svetu ne znači razrešavati i osećati prvobitnu situaciju koju navika i potreba izazivaju, već je neophodno iskazivanje istih uz Osnovno osećanje za Svet i njegovu dušu! Po prvi put u svetskoj književnosti ova dilema je okončana uz pomoć rada Lokica koje su se odlučile i Izabrale pesmu, načinivši tako korak bez presedana.

Pevački, muzički i tekstualno, uz kompletan koncept “Nove umetnosti” Lokica i Lokice uspele su da sruše barijere između zastarele modernosti i prevaziđene prošlosti. Iskustveno bitisanje u modernom svetu dalo mu je onu snagu koja je neophodna za stvaranje remek-dela, zanegaciju “lake” i “prijatne” umetnosti. Uživanje u ovoj ploči je mogućno jer, zapravo, nedostaje privid takvog uživanja! Zrelina instrumentarija, velike izražajne i perceptivne mogućnosti kompozitora (Đorđe Novković, Sanja Ilić i Dejan Petković), avangardni aranžmani Slobodana Markovića (čija tehnika, poput Pogorelića, zapanjuje i oduševljava), uzvišeni tekstovi (M. Tucaković, Ž. Pavičić i V. Milovanović), te idejnost Lokica kao predvodnika “Nove umetnosti” – čine od albuma delo koje se pojavljuje jednom u stogodina i koje danas, rame uz rame, možeda stane zajedno s delima Beatlesa ili Wagnera.

Ako je “smisao pesme - sama pesma” (kao što tvrdi O. Paz u svom eseju “Sens etnon-sens de l'image”, 1961), onda su “smisao Lokica - same Lokice”. Dakle, svet se iskazuje poezijom, a umetnici igrom, što označava Veličanstvenost trenutka istorije i naše kulture, koju su Lokice večno zadužile.

Album “Ja sam dinamit” nema premca u duhovnom poimanju stvarnosti. Kupiti ga, znači otvoriti nove, svetle Horizonte budućnosti, radosti i optimizma. Drugim rečima, ni Andy Warhol se ovog dela ne bi postideo!

*Recenezija albuma “Ja sam dinamit” objavljena je u “Džuboksu” br. 107, od 31. januara 1981. godine