Prvi maj: Smrt fašizmu, živela Sabrina!

Uranak, proplanak & sweatshop

Kad sam bila mala, nikako nisam mogla da shvatim zašto se na Praznik rada nikad ne radi. Ne mogu da kažem da mi to nije odgovaralo, jer se po pravilu nije radilo ni 2. maja, na rođendan moje majke, koji je, samim tim što je praznični, u našoj familji najozbiljnije shvatan. Tad bismo se svi okupili – nije se radilo, nije bilo škole, nije bilo izgovora da se ne slavi. Ove godine, ipak, slavićemo drugačije i nećemo se okupljati, ali, dok smo svi zdravi, nema razloga za očajavanje.

Tako, naravno, ne misle naše roštiljdžije koje pate za urankom, proplankom i stadom na ražnju, pa je trenutno goruće pitanje da li će 1. maja policijski čas biti na snazi ili pak milostivo ukinut. Nije se ovih par dana vežbalo i friziralo za džabe. Međutim, izgleda da će, između ostalog, ove godine i kiša pokvariti ionako klimave planove i frizure.

„Šta ja ima da slavim ustanak radnika u Čikagu, ja ima da slavim šta ja hoću“, rekla bi Cakana iz „Otvorenih vrata“ (i prošlog teksta), pa za 1. maj iz inata kitila jelku. Iako po mom mišljenju u scenariju za tu epizodu lik Cakane nije u skladu sa samim sobom iz prethodnih epoizoda, to naše večito nametanje određenih datuma i slavlja i s druge strane inaćenje sasvim je pogođeno. Kao što je pogođeno i to da se vremenom opustimo, popustimo i prepustimo prazniku kad god da je. Prihvatili smo i produženi vikend (neki ga nazivaju i Dan državnosti) za Sretenje, zaboravili 29. novembar, a prigrlili 11. kao Dan primirja u Prvom svetskom ratu, pa se čak i ramondom okitili (ili, što bi rekao Sarapa sa Studija B gledajući zbunjeno u pomenuti simbol: „Ja sam OVO stavio... Laku noć.“) Neradan dan je neradan dan.

Baš kao što mi nekad nije bilo jasno zašto je Dan rada neradan, ili kao što mi danas nije jasno zašto je roštilj bitan, malo kome je jasno zašto bismo slavili 1. maj, kad razloga za slavlje uopšte nemamo. I tako tumaramo između cinizma i uranka. Proslavljajući opijanjem i prejedanjem, a ne obeležavanjem, razumevanjem i sećanjem. Radnici koji su se krajem 19. veka pobunili nisu imali ni vremena ni razloga za slavlje. Njihov protest bio je od životnog značaja – kako za njih tako i za nas. Do čuvene podele na tri osmice koja podrazumeva osam sati rada, osam sati sna i osam sati slobodnog vremena došlo je upravo zahvaljući čikaškim radnicima. Ono što se danas podrazumeva, pre samo nešto više od stoleća bilo je san zbog kojeg su se gubili životi.

Danas, u još uvek klasno raslojenom svetu, na jednom kraju planete razmatra se uvođenje šestočasovnog radnog vremena kao optimalnog perioda tokom kojeg se može efektivno raditi, dok se na drugom kraju izrabljuje najranjiviji i najmlađi deo stanovništva u nehumanim uslovima, tokom radnog vremena koje ne poznaje granice, a sve kako bi stanovništvo razvijenih zemalja nekako ispunilo ona dodatna dva sata slobodnog vremena.

Negde između je prekarijat - srećan što ne šije majice u Bangladešu, a nedovoljno bogat da ih reklamira ili s gnušanjem odbija jer su proizvod dečjeg rada i izrabljivanja - taman tolike platežne moći da priušti narečenu majicu, pa čak i telefon iz one fabrike čiji radnici ponekad skaču na sigurnosne mreže. To su oni koji (bi da) izgledaju kao Švedska, a suštinski su Bangladeš, razapeti između „biće bolje“ i „dobro je da nije gore“. To su i svi oni čijim sadržajem se ispunjava onih osam sati slobodnog vremena, od kojih se nešto utroši i na kulturu i razonodu. To su oni koji zbog novonastale situacije ne mogu da obavljaju svoj posao kao nekad, pa sviraju, pevaju, plešu, glume, pišu „od kuće“ i čiji rad nije od vitalnog značaja, pa ga je država u paketu pomoći – zaboravila. To su i svi oni koji se nisu „snašli“, „uvalili“, „zaseli“. Svi oni koji rade na određeno, privremeno, povremeno, sivo, crno, na „dođem ti“. To su svi oni koji, nažalost, zbog bezizlazne situacije u kojoj su zahtevaju da se što pre „počne sa radom“ i „vrati na staro“. To staro nas je dovde i dovelo. Dok se klanjamo NJ.K.V. ekonomiji koju održava prekarijat, ništa bolje ne možemo ni očekivati.

Sandra Dančetović

Petparačke vizije

Keka (tako smo zvali maminu sestru, a ime je nastalo dok još nismo bili dovoljno opremljeni da izgovorimo reč „tetka“), jedna od centralnih figura našeg odrastanja, je od života često pravila neozbiljnu situaciju. „Previše ti to ozbiljno shvataš“ – rečenica je koja je obeležila jedno vreme, ali i svaki mali i veliki događaj.

Jednu je stvar ipak shvatala ozbiljno – 1. maj, ali ne „prase na ražnju“ ozbiljno, već „to je moja slava“ ozbiljno. U drvenoj kućici, koju su sagradili iznad garaže u kojoj se odmarala crvena Lada, se svakog 1. maja okupljala masa, a uz „Mi smo mladi mi smo mladi/ Jedno srce u brigadi/ Sve nas nosi ista reka/ Prva ljubav tu nas čeka“. I dok je sa raspevanih usta letela bala, meni su pažnju privlačile dve stvari – salata od krastavaca i sise Samanthe Foks i Sabrine Salerno.

Na tanjirima koji su se čuvali samo za specijalne prilike ležali su kolutovi krastavca, ali ne oni obični, već izmenjeni geometrijski oblici koji su podsećali na točkove, ili neke malo punije zvezde. Od njih se zelenela prvomajska trpeza, a mirisali su ne na čistu unutrašnjost duguljastog zelenog povrća, već na beli luk. Razlikovali su se i po teksturi – nije to bila ona dobro poznata hrskavost, već se svaki zalogaj otezao u nešto zabavnije – gumenkasti osećaj u kojem su ukusi bili preciznije stopljeni nego u običnim salatama.

Kasnije sam saznao da je drugačiji oblik poticao od brazdi koje je tetka pravila viljuškom pre nego što bi povrće izrezala na kolutove, te da je razlog drugačijoj teksturi bilo to što je salatu spremala noć pre svetkovine – nije volela da ustaje rano.

Pomenuta kućica je bila zamišljena kao neka tvrđava koja čuva privatnost, i individualne ukuse članova porodice, pa je u njoj svoje mesto pronašla i tada popularna Samantha Fox, ali ipomalo zaboravljena Sabrina Salerno. Naime, tih dana me, a sa otprilike četiri godine zakašnjenja, opsedao i spot za pesmu „Boys“, te jednostavni stihovi „Boys, boy-boy-boys/ Boys boysboys, boysboysboys/ Boys boysboys, boysboysboys“ čije će značenje, iako u to vreme engleski nisam govorio, kasnije pojasniti mnogo toga.

Pomenute umetnice se na prvomajskoj svetkovini ipak nisu čule, već su goste posmatrale sa svih okolnih zidova, obnažene i tu postavljene nekoliko godina ranije, već pobledele ili požutele od duvanskog dima. Budući da sam mnogo vremena provodio sa bakom koja je i na najmanji signal nežnosti menjala TV kanal, ova me sloboda prilično interesovala, a najviše zbog toga što je izgledalo da prisutni na te slike uopšte ne obraćaju pažnju.

U duhu rečenice „To je moja slava“ sise su sa svih strana svetlele kao oreoli, postavljene iznad glava onih koji su srkali supu i viljuške zabadali u meso, pa je izgledalo kao da je sve ideja nekog talentovanog ikonopisca koji je zidove oslikao specijalno za ovu priliku, i potpuno prikladno. Kao svetice umetnice su se uznosile, i opet spuštale među narod, a i danas sam siguran da im je neko docrtao krila. Ili su sama izrasla.

Ova petparačka vizija možda i nije najbolja slika Praznika rada, ali ako se uzme u obzir da je u pitanju dan nerada, te fešta obrtanja praseta i uništavanja prirode, možda i jeste. Evo i sad vidim tetku kako drži pesnicu na desnoj slepoočnici, mumla neku zdravicu, i čujem „Smrt fašizmu!“ koje izgovara velika kao zamak.

Milan Živanović