"Gracious Night" (2020)
Gracious Night

Photo: poff.ee

Prvi pravi korona-film

Gracious Night / Yö armahtaa

2020.

režija: Mika Kaurismäki

scenario: Mika Kaurismäki, Sami Keski-Vähälä

uloge: Kari Heiskanen, Pertti Sveholm, Timo Torikka, Anu Sinisalo

Iako je njegov mlađi brati Aki globalno poznatiji i veći miljenik selekcijskih odbora i žirija, Mika Kaurismäki ni u kojem slučaju nije nekakav opskuran autor, a još manje neko ko se »šlepuje« na tuđu slavu. U svojoj četrdesetogodišnjoj karijeri ima 30-ak dugometražnih filmova iza sebe, a snimao je u Nemačkoj, Italiji, Švedskoj, Brazilu, Americi (L.A. Without a Map je svojevrsni kultni klasik) i, naravno, u matičnoj Finskoj. Onda zapravo ne treba da čudi da je upravo Mika Kaurismäki jedan od najzvučnijih gostiju ovogodišnjeg Black Nights Film Festivala u Tallinnu gde je njegov najnoviji film Gracious Night prikazan u glavnom programu.

Gracious Night je zapravo jedan svakako jedan od kurioziteta ove nenormalne godine, a potencijalno i jedan od kamena-međaša kojima se dele filmske ere. Razlog tome je, naravno, korona, odnsno »lockdown«: Gracious Night je prvi »pravi« (znači, ne neki garažni amaterski eksploatacijski »trash« ili dokumentarac složen od YouTube klipova, »print-screen« članaka i naracije preko svega toga) korona-film, snimljen za vreme prvog velikog, prolećnog »zaključavanja« na pustim ulicama i u zaista zaključanom baru sa minimalnom ekipom, te prvi punokrvni dugometražni igrani film koji teme pandemije, zatvaranja i njihovih posledica tematizira.

Trojica sredovečnih muškaraca, svaki iz svog razloga, nađu se u formalno zatvorenom, ali zapravo otvorenom baru. Prvi je maj, ali od slavlja nema ni traga ni glasa, a radijske vesti se dele na one o pandemiji i one o bizarnom, još uvek nerazrešenom slučaju ubistva u Vanti, severnom predgrađu Helsinkija. Heiki (Sveholm) je vlasnik bara kojeg pogađa i zatvaranje i kolotečina, pa reši da praznik provede u svom lokalu, pa makar i sam. Risto (Heiskanen) je doktor koji je odradio groznu smenu, čuo loše vesti i očajnički mu treba piće i društvo, pa zato i rešava da okuša sreću u baru gde je pre epidemije bio redovan gost. Juhani (Torikka) je, međutim, misteriozni stranac koji uspeva rečima »obradit« Heikija da ga pusti unutra da napuni svoj mobilni telefon jer upravo čeka vesti o rođenju svog prvog unuka.

Njih trojica sede za stolom, piju rujno vino i razgovaraju, dok iz džuboksa trešti »rautalanka«, unikatni finski muzički žanr nastao kao spoj ranog rocka, popa i countryja. Grupa omladinaca željnih slavlja i normalnosti im u jednom trenutku upada unutra i dobija na poklon po flašu »Corone« svaki. Ristova žena (Sinisalo) se takođe pojavljuje negde pred zoru, sa iskrenom tugom u očima i iskrenom zabrinutošću. Ali, kako to sa barovima obično biva, uglavnom se pričaju priče i otkrivaju tajne iz života koji su bili oštećeni i pre korone. U baru koji se zove Corona i u kojem se toči dotično meksičko pivo...

Takav štos bi kod nekog drugog autora bio izrabljen do besmisla, ali Mika Kaurismäki vrlo dobro zna kako da ga dozira, recimo držeći neonsku reklamu uvek pri rubu kadra, da to prođe kao komad ironije ili apsurdnog humora. Takođe ga se mora pohvaliti za izuzetno elegantan uvod, na gradskim ulicama i uglavnom bez dijaloga, koji u svom kratkom trajanju stoji kao protiv-teža »filmovanom teatru« jednom kada se radnja u potpunosti preseli u bar.

Glumački trio poznat je iz autorovih ranijih filmova, Three Wise Men (2008) i Brothers (2011) gde su takođe igrali u »paket-aranžmanu«, oni se međusobno dobro poznaju i sasvim je očito da im improvizacija kao takva nije strana, budući da su Kaurismäki i ko-scenarista Sami Keski-Vähälä napisali samo kostur od scenarija, dok su se za oblikovanje dijaloga pobrinuli glumci. Njihov razgovor teče prirodno, pa čak i kad zađe na teritoriju prethodno detaljno osmišljene priče ili na teritoriju etičke filozofije.

Ono gde Kaurismäki podbacuje je jedno od osnovnih dramaturških pravila da se otkriće najveće tajne čuva za kraj. Jednom kad tajna »izleti«, a to je negde na polovini filma, teško ju je nadmašiti nečim emocionalno snažnijim kad već za šokantnije otkriće nema mesta. Tajna je, naravno, suštinski povezana sa etičkom komponentom filma koja se bez nje ne može razviti, a etička komponenta neizostavna je u autorovoj humanističkoj misiji isticanja prirodne ljudske potrebe za prijateljstvom, podrškom i osećajem zajednice čak i onda kada država građanima sve to autoritarno brani. I, kako je to obično slučaj, i pored svih »dobrih namera« i »razrađenih planova«, mnogi propadaju kroz rupe u sistemu, čak većina kroz barem jednu od njih, a onda je često jedina opcija nastradati, ali makar po svojim pravilima.

Gracious Night daleko je od savršenog filma i zapravo ga nije teško podvesti pod neke stare i poznate koncepte, ali ne smeju se zaboraviti ni uslovi u kojima je film nastao, od tehničkih do šire socijalnih i psiholoških. Mika Kaurismäki se usudio progovoriti o našoj realnosti, sada i odmah, bez čekanja na rasplet i mogućnost naknadne pameti. Nastupajući sa čisto ljudske pozicije, u tome je uspeo čak i da ponudi nekakvu katarzu.

Oceni 5