Prvi zvuci s one strane sveta

GLAVNI UREDNIK NEKADAŠNJEG „VREMENA ZABAVE“, PETAR LUKOVIĆ, O RUBRICI SOUND & VISION: Ideja da u okviru urbanog, uglavnom muzičkog magazina koji je izlazio u najstrašnjim vremenima ratova devedesetih godina, ponudim prostor da o muzici pišu oni koji s muzikom nemaju nikakav profesionalni odnos – proganjala me je sve dok nisam privoleo i ubedio Vesnu Pešić, Stojana Cerovića ili Aleksu Đilasa da napišu svoje priče o izazovima zvuka pod naslovom „Sound & Vision“. Magazin XXZ, 22 godine kasnije, obnoviće sećanja na ove zaboravljene radove.

OVAKO JE PISALA VESNA PEŠIĆ ZA „VREME ZABAVE“:

Moja generacija je više volela da čita knjige nego da sluša muziku. Jednostavan razlog za to je bilo siromaštvo. Retko ko je imao gramofon, a ploče koje bismo slušali nije bilo u prodaji. Tako je literatura pružala veći izbor nego muzika. Zato i priča o tome šta sam ja slušala u mladosti verovatno liči na mnoge druge, tipične priče. Tada se slušala muzika koja je zapravo mogla da se čuje. „Zapadna“ muzika (pretežno džez, tzv. muzika za igru i francuske šansone) mogla se čuti već tokom pedesetih godina na radiju, zatim na klizalištu, u bioskopu (prvo „prosvetljenje“ stekli smo kultnim filmom „Bal na vodi“ u kome je svirao Hari Džejms), u barovima, na igrankma i na žurkama, ukoliko je domaćin raspolagao gramofonom ili magnetofonom.

Pod uslovima – šta može da se čuje to se i sluša – moja generacija nije stvarala identitet preko muzike, to se desilo mnogo mlađima od mene. Ja i moji prijatelji bili ničiji „obožavaoci“, pre bi se moglo reći da smo bili „obožavaoci“ svega i svačega. Sve što nisu bili „narodnjaci“, „kozaračko kolo“ i opereta, a stizalo je u Beograd, sve smo to voleli i slušali. Sklonost ka muzičkom gemištu i neizgrađeni ukus za muziku (nismo bili „sladokusci“), ne znači da nismo pravili razliku u kvalitetu između Luis Armstronga i Pola Enke, između Bili Holidej i Peta Buna. Prosto nije bilo toliko važno istitcati te razlike.

U drugoj polovini pedesetih počeli su i prvi koncerti koji su, ne treba ni naglašavati, bili velika senzacija. Sećam se da sam imala peh da na koncert Dizija Gilespija, u leto 1956.godine, odem sa temperaturom 39. Nisam mogla da preživim da ostanem kod kuće. Nešto kasnije, ne mogu da propustim koncert Luisa Armstronga isto koliko i Iva Montana, koji je zavodio u braon pantalonama i braon košulji u Kolarcu. Kada sam kasnije gledala Iva u „Vešticama iz Salema“ sa Milen de Monžo, smatrala sam da je on užasno seksi. U stvari, nikada nisam promenila mišljenje. Kada je gostovao u Beogradu pričalo se da je u njega bila na smrt zaljubljena Edit Piaf. On ju je, navodno, napustio kada je postao slavan uz njenu pomoć. I Edit Piaf sam „obožavala“ isto koliko i neizbežne Pleterse.

Ela Fitcdžerald, Mahalija Džekson i Bili Holidej su imale status „više klase“. U toj konfuziji nisam primetila da se pojavila nova zvezda, potpuno novog tipa – Elvis! Slušali smo ga, igrali rok u Omladinskom pozorištu „Ivo Lola Ribar“ (već samo mesto događanja govori samo po sebi), ali nismo bili „fanovi“, jer nismo znali kako se to radi. To se ovde naučilo tek sa Bitlsima. Krajem pedesetih sam čula Klifa Ričarda, koji je već tada i kasnije bio velika zvezda u Engleskoj.

Volela se i domaća muzika, džez i „zabvna“. Odlazilo se u klub „Orfeum“, gde su nastupali tada početnici, a kasnije slavni pevači, kao na primer Radmila Karaklajić. Od naših sam volela Džimija Stanića koji je pravio najbolje obrade američkog džeza. Kad sam već kod „naših“, moram da priznam da se u to vreme mnogo pevalo po kafanam u sopstvenom aranžmanu, naročito starogradske pesme. Šampion kafanskog pevanja je bio Zoran Radmilović. Čekali smo da „mu dođe“. Nije vredelo nikakvo nagovaranje da peva.

Početkom šezdesetih su grunuli Bitlsi. Oni su za mene najbolja grupa svih vremena. Svaka čast Stounsima, ali ja na prvo mesto stavljam Bitlse. Pošteno bi bilo reći da dalje od njih nisam dogurala. Tačno je da sam kasnije volela Džoan Baez, Boba Dilena (iz akustičnog perioda), Lionarda Koena, Bafi Sent-Mari, Dženis Džoplin kad peva izvorni crnački bluz. Zapravo sam se zadržala, praktično do danas, an akustičnoj i melodičnoj muzici. Tu se ništa nije moglo popraviti ako su prvi zvuci s one strane sveta bili havajske gitare, truba Harija Džejmsa, Sačmo i redom, kako je šta pristizalo...

Imala sam šansu da proverim da su to neke granice koje se teško prelaze. Kasnije sam imala prilike da kompletno odslušam Džimija Hendriksa, grupe Jefferson Airplane, Grateful Dead i druge, koje je po ceo dan slušao moj sin. On bi me terao da ih slušam, verujući da nij a neću moći da im odolim. Ali, nisu mi se sviđali, meni je to bilo dosadno. Jedino Pink Floyd, ponešto...

Kupovala sam sve doskora majice sa mrtvačkom glavom po američkim budžacima: nije mi bilo teško da mom sinu tražim te stvari i donosim ploče koje uveliko nisu više u modi. Kad danas slušam muziku, što je retko, to je opet na istu, onu mladalačku vodenicu: Areta Frenklin, Roberta Flek i, što da ne priznam, izgrebane ploče Dina Martina.

* Tekst je objavljen u mesečniku „Vremenu zabave“ juna 1995, a Vesna Pešić je potpisana kao predsednica Građanskog saveza Srbije