Ptica u kavezu, čovek u ormaru

Retko koja kvir osoba nije bar jednom u životu bila prinuđena da odglumi heteroseksualnu verziju sebe – na porodičnom okupljanju, u školi, na razgovoru za posao, u vojsci, na plaži, u prodavnici, drugim rečima – u svim prostorima koji pripadaju onima koji su prigrlili homofobiju. Da bi se udovoljilo većinskoj publici, uloga je morala da bude besprekorna. Problem je u tome što maska nije napravljena da se nosi dugo, pa telo nakon nekog vremena počne svom silom da je odbacuje kao strano tkivo.

The Birdcage iz 1996. godine taj problem razume i pristupa mu bez zadrške. U pitanju je rimejk filma La Cage aux Folles iz 1978. godine, a radnja se iz Pariza seli na Floridu, u noćni klub i dom Armanda (Robin Williams) i Alberta (Nathan Lane). Gej par koji usred neprijateljskog sveta živi bez skrivanja i danas je retka pojava, a pre 26 godina je bio prava revolucija.

Reditelj Mike Nichols je priču adaptirao s velikom pažnjom, a usput se vešto poigrao „tradicionalnim porodičnim vrednostima“. Iako su Armand i Albert upravo to – porodica, nedostaju im osnovna ljudska prava, na primer ono da budu roditelji. Kada im Armandov, a zapravo zajednički, sin Val (Dan Futterman) saopšti da planira da se oženi ćerkom konzervativnog političara, postavlja se pitanje šta su sve spremni da učine da bi heteroseksualne goste ubedili da su, baš kao i oni, obična ljudska bića. Odgovor je isti kao i danas – u obavezi su da se pretvore u strejt par, konvencionalno domaćinstvo u kojem su uloge podeljene po rodovima, a život po unapred zacrtanim fazama.

Zbog toga se film povremeno oslanja na stereotipe – scene u kojima drag kraljice pokušavaju da stan urede tako da iz njega izbace sve faluse i druge detalje koji bodu oči su prave umetničke minijature, te se odlično hvataju u koštac s nerazumevanjem koje vlada između dve grupe – zaključak da heteroseksualci vole preparirane životinjske glave i džinovska raspeća je urnebesan, što bi se reklo – „it’s funny ’cause it’s true“.

I danas je neverovatno koliko je The Birdcage bio progresivan za vreme u kojem se pojavio, a opet bezazlen – svet se valjda ne plaši smešnih homoseksualaca. Zbog te bezazlenosti je često bio prvi trenutak da su kvir osobe ugledale junake slične sebi na malom ekranu, jer se slobodno prikazivao na televiziji, čak i domaćoj.

Filmovi sa drag kraljicama su do tog trenutka mogli da se nabroje na prste – Some Like it Hot (1959), Tootsie (1982), The Adventures of Priscilla, Queen of the Desert (1994), To Wong Foo, Thanks for Everything! Julie Newmar (1995), pa i Špijun na štiklama (1988), zato da ne. The Birdcage je ove junakinje uveo u mejnstrim, uprkos tome što je epidemija HIV-a, u paketu s homofobijom i nasiljem, homoseksualnu manjinu gurnula još daje na marginu. Te 1996. godine se dogodilo i to da je tadašnji američki predsednik Bill Clinton potpisao Defense of Marriage Act (DOMA), čime je san o pravima istopolnih zajednica vratio decenijama u prošlost. Zbog toga je ovaj film u tom trenutku bio važan, a uprkos tome što nije baš dobro ostario bitan je i danas.

Williams i Lane su ubedljivi kao partneri koji brinu i štite jedan drugog, što na kraju ublažava sva opšta mesta. Udruženim snagama će na kraju pobediti zakon većine, u prvi mah s maskama, ali konačno i bez njih. I ne samo to – roditelji neveste će se u finalu naći u njihovoj koži, presvučeni u haljine, našminkani, a to je samo po sebi pobeda.

Ovaj film stoji negde u sredini, između underground kvir naslova koji nisu došli do mejnstrima, i modernih LGBTIQ+ filmova koji usled napora da udovolje svima često budu sterilni i aseksualni (samo uporedite Call Me by Your Name i The Birdcage). Iako je prošlo 26 godina, The Bird Cage i dalje uliva nadu– istina je da su prava LGBTIQ+ građana u nekim delovima sveta poslednjih decenija napredovala, ali zadnjih godina je sve više onih koji skreću udesno, pa The Birdcage opet čista fantazija (upravo je Florida nedavno donela zakon koji liči na onu staru rusku zabranu homoseksualne propagande, a o zemljama u kojima je seks s osobama istog pola još uvek krivično delo da i ne govorimo). Zbog toga je smejanje s kvir junacima neka vrsta leka, preventivna mera protiv neprijateljskih sila.