Kuća je više od četiri zida (2)
Ligh 19 S

Photo: Milan Živanović/XXZ

Dom je tamo gde sam ja

Dom je, po široko prihvaćenom shvatanju, mesto unutar koga se uspostavlja “osećaj ontološke sigurnosti – poverenje koje imamo u kontinuitet našeg identiteta i sveta oko nas” (Giddens, 1990, nav. po: Noble, 2004: 247). On je bezbedan prostor za izvođenje svakodnevnih rutinskih aktivnosti od kojih su sačinjeni naši materijalni i simbolički svetovi, i kao takav predstavlja pozornicu na kojoj se “odigrava” naš životni projekat. U načelu, dom je mesto u kome bi društveni nadzor i kontrola trebalo da budu svedeni na najmanju meru, što omogućava osećaj autonomije i sigurnu osnovu za izgradnju identiteta (Noble, 2004: 247), i ovo predstavlja prilično univerzalnu činjenicu. U slučaju gejeva i lezbejki (kao i u slučaju drugih manjinskih seksualnih identifikacija), veza između doma, osećaja sigurnosti i slobode ispoljavanja sopstva je dodatno izoštrena zbog činjenice da do skoro nije bilo moguće, niti prihvatljivo (a na mnogim mestima je i dalje tako), ispoljavati svoj homoseksualni identitet u javnosti.

Velika društvena stigma koja otvoreno preti, a u povoljnijim okolnostima latetno lebdi, nad onima koji odstupaju od heteronormativnog poretka, doprinosi povlačenju i skrivenosti najvećeg broja LGBTQ osoba, njihovoj relativnoj nevidljivosti u javnosti u odnosu na zastupljenost u populaciji. Rezultat rasprostranjenog iskustva neprihvatanja, institucionalne opresije i individualnog nasilja proizvodi potrebu da se formulišu i upotrebljavaju različite strategije i taktike otkrivanja i prikrivanja identiteta, u zavisnosti od prilike, okruženja i situacija. Pošto uglavnom imaju različite strategije otkrivanja/ prikrivanja (otvoreni izlazak, “out” za određene ljude, u različitim kontekstima i situacijama, “biseksualnost”, “dupli život”) dom ostaje pretpostavljeno mesto “slobode”, “autentičnosti”, performativnosti “istinskog” selfa; prostor u kome mogu da budu “ono što jesu”, “verni sebi”, bez bojazni da će to predstavljati problem bilo njima, bilo bliskim osobama (rodbini, prijateljima). Time domaći prostor dodatno dobija na značaju kao mesto ispoljavanja i življenja sopstvene različitosti povezane sa seksualnim opredeljenjem.

Najpoznatiji istraživački projekat koji se bavi pitanjem odnosa domaćeg prostora i gej identiteta je doktorsko istraživanje Endrua Gorman-Mareja (Andrey Gorman-Murray) “Činiti da dob bude kvir: domestifikovanje devijantnog: geografije seksualnosti i doma u Australiji” (“Queering Home: Domesticating Deviance: Geographies of Sexuality and Home in Australia”). Autor u okviru ovog široko postavljenog istraživanja izučava kako australijski gejevi i lezbejke traže, nalaze, prave i koriste dom na načine koji se opiru heteronormativnom i afirmišu seksualnu različitost. U okviru ovog projekta, Gorman- Marej je objavio nekoliko radova posvećenih posebnim aspektima ove široke teme. U tekstu “Gej i lezbejski parovi kod kuće: rad na identitetu u domaćem prostoru” (“Gay and Lesbian Couples at Home: Identity Work in Domestic Space”) (2008)4, on ispituje načine na koje gej i lezbejski parovi koriste prostor doma/kohabitaciju da bi učvrstili/ oblikovali/artikulisali svoju partnersku vezu. Gorman-Marej ovo ispituje kroz četiri aspekta kreiranja doma: kontrolu privatnosti, pribavljanje predmeta, aranžiranje predmeta i održavanje individualnih unutar deljenog identiteta, postavljajući pitanje kako naši identiteti postaju materijalizovani unutar doma? On pokazuje kako aspekti uređenja doma, kao što su palete boja, značajni predmeti koji izražavaju lični, porodični i kolektivni identitet (nameštaj, fotografije, ukrasi), kao i zajednički dobavljeni predmeti koji učestvuju u stvaranju doma, zapravo doprinose i izgradnji odnosa između osoba koje taj dom stvaraju.

Gorman-Marej dokumentuje kako se u procesu stvaranja doma proizvodi zajednički, deljeni identitet para, kroz kombinovanje “mojih” i “tvojih” predmeta i kako zajednički izbor i kupovina “naših” stvari doprinose jačanju osećaja zajednice i para (Gorman- Murray, 2008: 152). Kroz ovakvo, kako Gorman Marej tvrdi, suprotstavljanje heteronormativnim konstrukcijama doma, australijski gejevi i lezbejke stvaraju mogućnost da se osećaju dobro u svom mikrookruženju, pošto u svakodnevici “legitimizuju i pozitivno ističu seksualnu različitost” (Gorman- Murray, 2007, nav. prema: Felsenthal, 2009, 245).

Na drugom mestu, analizirajući programe koji se bave životnim stilom, posvećene domaćem prostoru (kupovini, renoviranju, preoblikovanju, stilizovanju itd. doma) Gorman-Marej želi da pokaže kako je učešće gej para u televizijskom rijaliti programu omogućilo da se dovede u pitanje “dominantno razumevanje doma kao heteroseksualizovanog porodičnog prostora” (Gorman-Murray, 2006: 228). Autor tvrdi da je odnos gej para prema domu u TV šou specifičan, jer se prema domu ne odnose kao prema “poprištu” uobičajenih porodičnih aktivnosti, već smatraju da je sam dom proizvod tih aktivnosti (Gorman-Murray, 2006: 238). Oni prevazilaze heteronormativne “zadatosti” organizacije i upotrebe prostora, cementirane ideologijom tradicionalne, heteronormativne porodičnosti i pokazuju da je moguće realizovati alternativne koncepcije doma, što uključuje različite odnose i životne aranžmane. “Porodični domovi nisu statične lokacije”, tvrdi Gorman-Marej, “već se neprestano proizvode i obnavljaju kroz fleksibilne prakse kućevnosti, koje uključuju promenljive odnose između ukućana” (Blunt and Dowling, 2006, nav. po: Gorman-Murrey, isto).

Zabeleženo je i nekoliko priloga koji tematizuju prakse uređenja domaćeg prostora kod lezbejki i transrodnih osoba i njihovu povezanost s identitetom. Kim Felsental (Felsenthal) u tekstu “Stvaranje ženskog kraljevstva: pogled na kuću za transseksualne osobe” (“Creating the Queendom: A Lens on Transy House”)6 analizira prostorne taktike transrodnih žena, kroz koje one nastoje da svoj transfeminini identitet slobodno ispolje, bez straha od mogućih negativnih reakcija ili tumačenja koje su naučile da dobijaju u većinskom okruženju. Tekst pokazuje na koji način transrodne žene koje dele zajednički prostor manipulišu fizičkim okruženjem kako bi izrazile i osnažile svoje individualne i kolektivne identitete (Felsenthal, 2009: 244). Familijarni, sigurni prostor prikazuje se kao nužna pretpostavka konsolidacije identiteta transrodnih osoba, kao mesto na kome mogu uspostaviti kontrolu nad sobom i svojim neposrednim okruženjem (isto: 245). Kim Felsental naglašava važnost doma za transrodne osobe, jer se u njegovom okviru s lakoćom odvija prekoračivanje društvenih granica i različite vrste interakcija koje bi u širem društvu bilo znatno teže realizovati. Ona konstatuje da se u slučaju ovog zajedničkog prostora Trans kuće, dom konstruiše kao “multifunkcionalna platforma za rad, druženje, planiranje političkog delovanja, povezivanje i umrežavanje, standardne domaće aktivnosti (jelo, odmor, spavanje) i osamljivanje”, i na taj način podržava i osnažuje različite aspekte selfa (zaposleni, prijatelj, aktivista i sl.) (Felsenthal, 2009: 245).

Dok je u analizi K. Felsental reč o transrodnim femininim osobama, za koje su jasne i čvrste granice doma kao sigurnog prostora od velike važnosti u procesu konsolidacije selfa, i gde je za sve stanovnice ovog prostora neobično važno da njihov novi rodni identitet bude nedvosmisleno potvrđen i u načinu uređenja i dekorisanja njihovog privatnog prostora, tekst Liz Milvard i Sare Pakvin (Liz Millward, Sarah Paquin) o domaćem prostoru lezbejskih parova u jednom malom mestu u Ontariju u Kanadi pokazuje bitnost koju određeni socijalni, politički i kulturni kontekst imaju za načine upisivanja seksualnog identiteta u prostor. Budući da je reč o malom mestu, u kome je teško obezbediti anonimnost karakterističnu za veće urbane sredine, pokazuje se da lezbejke koje žive zajedno uređuju i dekorišu svoj dom pažljivo vodeći računa da ne povrede osećanja i moralne skrupule svojih bližnjih – rođaka i prijatelja koje u njega primaju. Otuda u njihovim kućama nema mnogo predmeta koji bi se mogli prepoznati i dekodirati kao nedvosmisleno “gej”, i koji bi upućivali na njihovu seksualnu orijentaciju, a i one postojeće privremeno sklanjaju kada primaju goste, naročito decu rođaka. To nam pokazuje da materijalizacija gej i lezbejskog identiteta u domaćem prostoru nije obavezno jasno naglašena i eksplicitna, i da se u različitim kontekstima i prilikama kombinuju taktike njegovog otkrivanja i prikrivanja.

Ovaj zaključak je mnogo bliži situaciji koju smo tokom istraživanja zatekli na domaćem terenu, u Srbiji, gde se pokazalo da se u promišljanjima o ideji doma i praksama njegove proizvodnje gej i lezbejska seksualna orijentacija javljaju samo kao jedan od aspekata složenog ličnog identiteta, i da je u procesima zamišljanja i proizvođenja doma najčešće kombinovana sa profesijom, obrazovanjem i porodičnom istorijom (koja nije obavezno istorija porodične represije i potiskivanja homoseksualnosti). Ovaj zaključak važi kako za one gejeve i lezbejke koji se nisu “autovali”, tako i za one koji su delimično “autovani” i koji žive sami ili u paru uz prećutno saznanje okoline. Među onima s kojima sam razgovarala nije bilo gej aktivista, niti gej javnih ličnosti, kod kojih je veza između homoseksualnog identiteta i konstruisanja domaćeg prostora možda mnogo eksplicitnija, zahvaljujući njihovoj eksponiranosti i tome što to pripada njihovoj javnoj personi; ali oni ionako predstavljaju samo manji deo, vrh ledenog brega, celokupne gej populacije.

(NASTAVIĆE SE)

*Delovi teksta preuzeti iz knjige "Među nama"

Oceni 5