Eva Mulvad: Mnogi od nas slobodu izbora uzimaju zdravo za gotovo

Ovaj emotivni dokumentarac biće prikazan na 13. izdanju Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs u okviru programa Naslovna strana. Tim povodom, razgovarali smo sa rediteljkom filma.

*Kako ste došli na ideju da snimite ovaj dokumentarac?

Moj kolega i koreditelj Morten Ranmar je započeo projekat i nakon godinu dana snimanja došao je u našu kancelariju da nam predloži saradnju. Pokazao mi je snimke i mene je obuzela neposrednost ove porodice i njihova veština da budu tako prirodni i emotivni pred kamerama. Dečak Mani je takođe bio jedan od razloga zbog kog sam pristupila projektu – deca doprinose vizuelnoj predstavi vremena - dok smo tokom sedam godina snimali Manija materijal je pokazao da vreme prolazi.

*Podeljena sumišljenja o izbeglicama u Evropi. Neki ljudi ihpodržavaju I razumeju, dok drugi smatraju da nihov ulazak u zemlje treba da bude zabranjen. Kako vi vidite ovaj problem u Evropi?

Mislim da je to veoma složen problem i u praktičnom i u filozofskom smislu. Primiti izbeglice predstavlja pravi izazov: košta mnogo I zahteva toleranciju I solidarnost zemalja koje prihvataju azilante, a zahteva i sistem kojiće na brz, pošten I transparentan način odlučiti ko ima pravo na zaštitu. Međutim, ono što mi vidimo u Evropi zapravo nisu političari koji se trude da reše ove kompleksne probleme; ne vidimo nacionalne lidere koji se ujedinjuju da pronađu najbolji način da dodele sredstva ljudima kojis u u nevolji. Mi vidimo političare koji koriste izbeglice da bi pobedili u kampanji i bili reizabrani. Dokle god političari ne preuzimaju odgovornost da nađu rešenje za jedan od najbitnijih problema našeg vremena, ljudi su ostavljeni bez pomoći i mogućnosti da nastave sa svojim životom.

*Koliko vam je rad na ovoj dramatičnoj priči promenio percepciju prema vašem i životima drugih ljudi koji žive u područjima gde ne postoje tako restriktivni režimi, kao što je kazna za preljubu?

Za mene je „Dete ljubavi“ prvenstveno ljubavna priča i smatram da je veoma dirljivo to što sam bila oko ovih ljudi i što sam videla kako se bore da u teškim okolnostima zadrže i sačuvaju svoju vezu. Oni su doneli  jako tešku odluku da napuste svoju zemlju da bi mogli da žive zajedno. Mnogi od nas slobodu izbora uzimaju zdravo za gotovo. Ne razmišljamo o tome da mi danas gradimo živote na pravima za koje su se ljudi borili da ih ostvare. Možda se mi i ne borimo dovoljno da održimo naše ljubavne priče u životu.

*Vaš film govori i o čekanju da nam sudbinu odredi sistem čiji smo deo, ali takođe, i o dvoje ljudi koji žele da kreiraju sopstvenu sudbinu tako što će napustiti svoju zemlju inspirisani ljubavlju. Međutim, nije svako spreman za preduzimanje takohrabrog koraka. Šta određuje sudbinu jače – ljubav kaouniverzalna vrednost ili zakon?

Mi možemo pratiti naša srca i u određenom obimu kontrolisati sopstvenu sudbinu, kao što čini par iz filma. Oni ne dobijaju sve o čemu su sanjali, ali dobijaju jedno drugo. Međutim, nije lako biti deo veoma složenog sistema koji određuje tvoje mogućnosti. Porodica je napustila Iran kako bi stvorila stabilnu budućnost za svoje dete, a to nisu bili u mogućnosti da obezbede. Za porodicu je svakodnevna frustracija taj život u limbu. Mislim da ozbiljno treba da sagledamo vrstu zakona o pristupu prema izbeglicama koji smo kreirali kao međunarodna zajednica putem Visokog komesarijata OUN i na nacionalnom nivou. Sistem kakav imamo danas nije transparentan, nije u stanju da se suoči sa problemimom i to uništava ljude, umesto da ih spašava. Moje iskustvo kaže da zakonu u ovoj oblasti ne treba verovati i da je srce jedina stvar koja je pod našom kontrolom.

*Pratili ste ovu porodicu sedam godina. Kako je to zapravo izgledalo?

Oni su nas pozvali da dođemo kod njih. Bili su otvoreni i voljni da podele sa nama svoj emotivni život. Bilo je nas troje reditelja i lokalni turski fotograf koji je snimao. Pratili smo deo sa papirologijom u slučaju porodičnog azila, ali nikad nismo znali kada treba da odemo i snimamo, tako da smo dosta dugo bili na stend-baju. Porodica je takođe samovoljno snimila neke bitne momente kada bi se nešto tako važno desilo, a da mi u tom trenutku nismo bili tu. Volela sam da snimam u Turskoj. Komšiluk i porodica iz filma su bili vrlo srdačni i gostoprimljivi. Tokom nekoliko godina boravka tamo dobro smo upoznali mali grad u kojem oni lepo žive.

*Šta je po vašem mišljenju najveća snaga ovog filma? Da li je i u kojoj meri ovaj film uspeo da promeni nešto u životima glavnih likova?

Najveća snaga za gledaoce je ta intimnost koju film stvara sa glavnim likovima: upoznajete ih, osećate ih i nadate se najboljem za njih. Na trenutak ti živiš njihov život i posmatraš svet iz njihove perspektive. Nadam se da će ovaj ljudski pristup pitanju izbeglica uspeti da stvori empatiju i navede publiku da razmotre kako bi njima bilo da su na mestu ove porodice. Film nije praktično njima ništa doneo; oni su i dalje u istoj situaciji kao što možemo videti na kraju filma.

*Kako su ljudi reagovali na film? Šta je njima bilo najzanimljivije?

Primetila sam da se publika povezala sa porodicom – da ih oseti i da se nada. Bili su veoma emotivni nakon projekcija. Bilo je takođe interesantno videti kako deca imigranata reaguju; neki od njih su rekli da nakon filma razumeju bolje svoje roditelje i njihove odluke.

*Kako se situacija sa virusom covid – 19 odrazila na vaše stvaralaštvo i rad?

Baš je trebalo da započnem novi projekat kada se sve zatvorilo, tako da sam morala da preispitam taj projekat jer je podrazumevao neka putovanja. Sada radim na nečemu što ima veze sa periodom post-korone u turizmu. Stvarnost se menja, pa i mi treba da budemo fleksibilni kao i pripovedači.

*Kojim filmovima planirate da se bavite u bliskoj budućnosti?

Radim na tri-četiri projekta, ali nisam sigurna šta će na kraju ispasti od toga jer njihovo finansiranje i razvijanje u pravom smeru nisu pod mojom kontrolom. Dokumentarni posao je veoma čudan i mnogo faktora utiče na to kakav će film biti. Takođe razmatram da radim nešto veoma značajno, ali još nisam otkrila šta je to.