Festival autorskog filma
Film Pero FAF

Photo: Pirnat Novak/Društvo slovenskih režiserjev in režiserk

Film „Pero“: Preosetljivost na surovost sveta

Premda bliska, slovenačka kinematografija je, kao i mnogi aspekti tamošnje (popularne) kulture, zapostavljena kod nas, što zbog jezičke „barijere“, što zbog iluzija o centru sveta ili bar lidera u regionu koje ovde vladaju. Slovenci pak gledaju svoja posla, snimaju interesantne filmove, a jedan takav biće prikazan na aktuelnom Festivalu autorskog filma.

Ostvarenje Damjana Kozolea pod nazivom Pero posvećeno je poznatom slovenačkom glumcu Petru Musevskom, koji je pre tri i po godine preminuo od suicida. Boreći se čitavog života sa depresijom, a paralelno uveseljavajući sve oko sebe, ipak nije bio tipičan primer komičara tužnog srca. O svojim problemima je govorio otvoreno, lečio se i trudio, nije se bojao da pokaže ranjivost i nesigurnost, što ga je i činilo odličnim glumcem. Međutim, nekad nije dovoljno postupiti kako treba i potražiti pomoć. Čak i kad znamo sve odgovore i rešenja, postoje nepredviđene okolnosti koje sve okrenu naglavačke. To je bio slučaj sa pandemijom, koja je samo produbila i još više izložila probleme mentalnog zdravlja s kojima se ljudi bore.

Kozole je rad na ovom filmu započeo još 2019, u želji da sa Musevskim govori o problemima, strahovima, depresiji i tako doprinese isceljenju. Na kraju je film postao oda prijatelju, formalno i žanrovski neobičan sklop koji čak i onoga ko ništa ne zna o slovenačkoj kinematografiji drži prikovanim za sedište.

U prvom delu filma prisustvujemo svojevrsnoj psihodramskoj radionici koju reditelj Tomi Janežič drži glumcima. Svako od njih imao je prilike da sarađuje sa Musevskim, druži se, razgovara, svako od njih je imao odnos koji sada pokušava da preispita i odgovori na to proganjajuće pitanje – da li je mogao da uradi nešto. Neki od njih se i identifikuju sa Petrovim problemima, povezuju s njegovim osećanjima i stanjem. O samoubistvu i smrti se govori otvoreno, ali empatično. Možda ne politički korektno, ali s puno ljubavi i saosećanja, a bez tabloidizacije. To zaista mogu samo pravi prijatelji i oni kojima je suštinski stalo do čoveka. Zato sve ono što naizgled prelazi granicu deluje isceljujuće, naročito scena igranja uloga u kojoj jedna od glumica igra Peru u poslednjim trenucima, dok drugi zauzimaju poziciju koju osećaju da treba u tok trenutku. Neki se nalaze iza, čuvajući mu leđa, drugi se boje da priđu, neki pružaju ruke da ga spase, ali svi zajedno formiraju obruč oko njega, u nadi da će bar tako uspeti da izmene realnost. U tome je isceljujuća moć takvih seansi, i za učesnike i za gledaoce. Iako svi znaju da se vreme ne može vratiti, na ovaj način bolje razumeju svog prijatelja i svrsishodnije se nose s tugom.

Nakon tog emocionalnog udara, već u drugom delu prisustvujemo jedinstvenom metafikcionalnom delu filma,  kojem učesnici pokušavaju da rekonstruišu situaciju koja se stvarno desila, s tim da Petra igra njegov kolega. Petar odbija ulogu serijskog ubice zato što se dosad obistinilo sve što je igrao. Svaka uloga je na bizaran način postala deo njegovog života i to nam u trećem delu i pokazuje zanimljiva montažna sekvenca sačinjena od inserata iz njegovih filmova. Mnoge je radio sa Kozoleom, gotovo sve, a za gledaoce odavde će posebno biti potresne scene iz filma Kruh in mleko Jana Cvitkovića, u kojem je s Musevskim igrala Sonja Savić. Dve legendarne i tragične figure čiji je jedini „greh“ bila preosetljivost na surovost sveta u istom kadru.

U četvrtom delu Kozole daje hroniku poslednjih dana Musevskog, samog početka pandemije i razornog zemljotresa u Zagrebu, kada se činilo da lošim vestima i strahu nikada neće doći kraj. Međutim, poslednji kadrovi svedoče o tome na koji način prijatelji i saradnici žele da pamte Petra – kao uspešnog glumca koji je uvek ostajao svoj, duhovit, jednostavan i drag. Ne beže pak ni od njegove tuge i bola, prikazujući nam snimak iz 2013. u kojem Musevski govori o depresiji. To je jedan od najboljih, sveobuhvatnih i pronicljivih uvida ne samo u sopstveni problem, već i probleme sveta. Nekad mu se činilo da ljudi van psihijatrije više pripadaju tamo nego oni koji su unutra, koji su došli da se leče. I to je sasvim tačno. Treba imati snage i hrabrosti pogledati u sopstveno crnilo. To crnilo on opisuje kao spuštene roletne u mozgu. Potrebna je ogromna snaga da se podignu, a kada se to konačno desi, ono nekadašnje crnilo deluje nerealno i nemoguće. Sve dok opet ne nastupi.

Pero je i posveta jednom čoveku, legendi, prijatelju, i sveobuhvatna priča o osobi koja oseća svetsku bol, koja pati i isuviše je mekana i nežna za isti taj svet. Ovo je film za svakoga, bilo da poznaje lik i delo Musevskog ili ne, jer govori o čoveku, o ljudima, dobroti i nemoći, koja je svima zajednička.

Ukoliko ste u Beogradu, uputite se u MTS dvoranu i danas od 19 časova u sali 6 pogledajte ovaj film. Nećete zažaliti, a biće katarzično.

Oceni 5