Kad se gusenica pretvori u boga

Dok gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić građanima poručuje da na skupštini neće biti zastave duginih boja i da u subotu neće prošetati sa onima koji ga plaćaju, bilo bi dobro da se podsetimo šta ovakve poruke znače. Svaki put kad neki političar, ili bilo koja javna ličnost, izgovori nešto slično, opravdava i podržava svaki nasilni čin usmeren prema LGBTIQ+ stanovnicima i stanovnicama ovog grada. Recimo onaj koji su u maju 2022. godine počinili beogradski policajci - napali su mladića zato što su „pomislili da je gej“.

Šapić je u obraćanju medijima rekao: „Odgovor je ne, nisam promenio stav, nećemo kačiti zastavu i neću šetati i to je to“. Osim što nije to to – beogradska Parada ponosa je protest koji podseća da je čitava jedna grupa ugrožena, da trpi nasilje, da nasilnici prolaze nekažnjeno. Logično je da se gradonačelnik čiji građani stradaju pozabavi ovim problemom kao profesionalac, a ne kao privatno lice s predrasudama.

Dovoljno je da se podsetimo napada u parku Manjež koji se dogodio u februaru 2023, te ubistva Noe Milivojev, pa da nam bude jasno da bi oni koji o ljudskim pravima govore javno trebalo da paze šta pričaju. Nasilja nam ne manjka – jedan od strašnijih slučajeva je i onaj koji je jednog mladića zadesio u maju 2022. godine, u javnom toaletu kod palate Albanija. Iako nije učinio nikakav prekršaj, dvojica policajaca iz opštine Stari grad su ga kaznili uvredama, batinama i pretnjama smrću. Zašto? Zato što su pretpostavili da je gej.

Priča je još pre više od godinu dana šokirala deo javnosti, ali se od tada na nju zaboravilo. Red je da se podsetimo šta je žrtva još tada rekla novinarima N1:

„Ono što su prvo rekli bilo je ‘Jebem ti mamu pedersku’“

„Nakon toga, posle svake njihove izgovorene rečenice usledilo je po nekoliko šamara“

„Tu su bile pretnje ‘iskopaću ti oči’”

Dan uoči Parade ponosa koja je zakazana za 9. septembar i dalje nismo sigurni da možemo da verujemo onima koje plaćamo da nas štite. Tužilaštvu svedočenje žrtve policijskog napada nije bilo dovoljno, pa je krivičnu prijavu odbacilo, navodeći da krivičnog dela koje bi bilo gonjeno po službenoj dužnosti nema. Napadnuti mladić tvrdi da njegove povrede nikada nisu veštačene.

Erich Fromm piše da „može izgledati kontradiktorna tvrdnja da je sadist pokorna osoba, no to ne samo da nije kontradikcija — to je, dinamički govoreći — nužnost. Neka osoba je sadist jer se oseća nemoćnom, neživom i bespomoćnom. Ona taj nedostatak pokušava kompenzovati moći nad drugima, transformisanjem gusenice kakvom se oseća, u boga“. Zbog takvih komšija, rođaka, sugrađana, političara , policajaca i ostalih javnih službenika Parada ponosa je nužnost, protest.