Dosije XXZ

Nekoliko mjeseci nakon proglašenja Kraljevine SHS dotadašnje „plemenske“ sokolske organizacije ujedinjuju se u Sokolski savez Srba, Hrvata i Slovenaca čiji zadatak postaje: „stvaranje fizički zdrave, krepke, moralno i intelektualno razvijene omladine, nacionalnom sviješću prožete, duhom slavenske solidarnosti nadahnute i velikim i općim idealima čovječanstva zadojene omladine koja će čuvati tekovine tadašnje generacije – ujedinjenje i nezavisnost“, a pod sloganom „Jedan narod, jedna država, jedno sokolstvo“

Čini mi se da sam shvatio da naziv grupe ima veze sa Dead Kennedys, što se i eksplicitno čulo iz muzike. Međutim, pored vanredno duhovitih tekstova, nisam shvatao da su Dead Milkmen najveća svetska muzička sprdačina ikad izmišljena. Sećam se da sam se odmah zaljubio u pesmu živopisnog naziva Life Is Shit, što zbog epske melodije i isto takve lirike: "Life is shit, the world is shit and this is life as we know it..." uključujući i mantrični stih: "Yes, I do believe this is true, would you like to go sniff some glue". Naravno, apsolutni hit sa sve melanholičnom violinom bio je Born To Love Volcanos, čiju seksualnu aluziju nisam primetio sve do početka devedesetih

Kakav je to bio sistem u kome se od dece očekivalo da šalju plamene pozdrave predsedniku? Kakva je mogla da bude budućnost takve zemlje, takvog sistema? I, da li je to zaista jedina slika te zemlje? Ili su postojale različite paradigme koje su u “zemlji socijalizma sa ljudskim likom” nesmetano funkcionisale jedna kraj druge? Kako se sećamo svog detinjstva, zemlje u kojoj smo odrastali? Kakva je ta zemlja (zaista) bila? I, šta ona znači danas, ako uopšte možemo da mislimo o zemlji van ideja o teritoriji i naciji? Od ovih pitanja započinje rad na projektu Plameni pozdravi, sa jasnom svešću da on ni na jedno od njih ne može da da potpun, još manje za sve zadovoljavajući odgovor. Ekskluzivno za naš portal, sa dozvolom autorke Ane Adamović, prenosimo najzanimljivije delove projekta “Plameni pozdravi”

Teško da mogu da vam opišem taj udar. Počinje s gitarskim uvodom koji imitira zvuk policijske sirene, zatim dolazi bas koji u koncentričnim krugovima melje sve pred sobom, pa bubnjevi koji se uzdižu kao svetionik za zvučna prostranstva u koja uleće crni vokal i počinje da peva o nemirima. "Šta je ovo, jebote?", pitam. "To su Basement 5." Ploču je Đile snimio od Manze, a Koja ima dub verziju

Eh, kako bih voleo da je moja neskupljačka priroda bila daskupljačka. Imao bih sad kolekciju šibica, kolekciju maraka (nemačkih), imao bih svoje lične antologije od kojih bih sad pustio jednu da me dorazneži. Mislim, ono, raznežio sam se kad sam se setio svih ovih pesama. Nažalost, nemam ih. Ni "best ofove" nisam uspeo da sakupim. Daš da presnimi ovaj, daš da presnimi onaj i - nemaš. A pazi sad ovo! Ipak imam jednu ploču koja nije za prodaju!

Rusty Kershow, koji u pojedinim numerama svira violinu i slide-gitaru, imao je zadatak da nešto napiše za unutrašnji omot ploče: "I can't read or write very well, so I don't quite understand why anyone would want me to write liner notes. Except for what I saw and heard... But what the Hell I give you my word, there is good music in this album". Kao da sam ja rekao!

Kakav je to bio sistem u kome se od dece očekivalo da šalju plamene pozdrave predsedniku? Kakva je mogla da bude budućnost takve zemlje, takvog sistema? I, da li je to zaista jedina slika te zemlje? Ili su postojale različite paradigme koje su u “zemlji socijalizma sa ljudskim likom” nesmetano funkcionisale jedna kraj druge? Kako se sećamo svog detinjstva, zemlje u kojoj smo odrastali? Kakva je ta zemlja (zaista) bila? I, šta ona znači danas, ako uopšte možemo da mislimo o zemlji van ideja o teritoriji i naciji? Od ovih pitanja započinje rad na projektu Plameni pozdravi, sa jasnom svešću da on ni na jedno od njih ne može da da potpun, još manje za sve zadovoljavajući odgovor. Ekskluzivno za naš portal, sa dozvolom autorke Ane Adamović, prenosimo najzanimljivije delove projekta “Plameni pozdravi”

Album Patti Smith stavila sam na nisku policu s knjigama kao jednu od sobnih dekoracija. I muzičari na poleđini omota izgledali su divno, kao anđeli Leonarda da Vinčija, izgledali su kao devojke, a Patti Smith kao dečko. I slike na omotu i onu u magazinu „Time" snimio je Mapplethorpe, pojma nisam imala ko je taj. U dve stvari su svirali Tom Verlaine iz Television, odnosno Allen Lanier iz Blue Oyster Cult, a producent je bio John Cale. Nisam znala ni ko su ta trojica

Indeksi su bili jedna krajnje traumatska pojava, utoliko što su Jugoslovenima, utonulim u slatkasti vonj dovoljnosti polupismenosti, doneli šarm obrazovanosti. Za razliku od Bijelog dugmeta, prepuštenog sitno-račundžijskoj okrenutosti narodskom i neposrednom, užitku u primitivnom

Kakav je to bio sistem u kome se od dece očekivalo da šalju plamene pozdrave predsedniku? Kakva je mogla da bude budućnost takve zemlje, takvog sistema? I, da li je to zaista jedina slika te zemlje? Ili su postojale različite paradigme koje su u “zemlji socijalizma sa ljudskim likom” nesmetano funkcionisale jedna kraj druge? Kako se sećamo svog detinjstva, zemlje u kojoj smo odrastali? Kakva je ta zemlja (zaista) bila? I, šta ona znači danas, ako uopšte možemo da mislimo o zemlji van ideja o teritoriji i naciji? Od ovih pitanja započinje rad na projektu Plameni pozdravi, sa jasnom svešću da on ni na jedno od njih ne može da da potpun, još manje za sve zadovoljavajući odgovor. Ekskluzivno za naš portal, sa dozvolom autorke Ane Adamović, prenosimo najzanimljivije delove projekta “Plameni pozdravi”

lan Curtis je bio dokaz da postoji i nešto izvan puke zabave ili odglumljenog gneva, i da su njegovi lični demoni dovoljan razlog za grčevite, epileptične pokrete na sceni, ako ne računamo napor da se na scenu uopšte pristane. U tom trenutku bilo je važno znati da negde u svojoj sobi sedi neko kome više nije do smeha i ko sa strepnjom iščekuje sledeći nalet

Ovaj dupli živi album sniman je kad treba i gde treba: 7, 8. i 9. jula 1976, u Fabulous Fox Theatru u Atlanti, gradu koji ih je najviše voleo. To se čuje iz sale, kao što se sa bine čuje da iza Lynyrd Skynyrd, kao i uvek, visi zastava konfederacije i da je svima na bini (Keith Richardsov najbolji drug) Jack Daniels vrlo blizak prijatelj. Svirka je do maksimuma prašnjava, natopljena znojem, istovremeno opuštena i sagorevajuća

Bilo je verovatno boljih punk bendova od Vibratorsa, bilo je sigurno i značajnijih ploča od albuma “Pure Mania”, ali nikad jedan album nije napravio efektnije kopču između dve epohe, jedne koja je definitivno završena, i jedne koja nezadrživo nastupa, pa ako hoćete traje i danas. Uz malo dobre volje i gledanja kroz prste zbog vremenske distance, mirne duše bi se debitantski album Vibratorsa mogao nazvati i „The Best Of Punk, Rhythm & Blues, Glam, Noise and Brit Pop“

Kakav je to bio sistem u kome se od dece očekivalo da šalju plamene pozdrave predsedniku? Kakva je mogla da bude budućnost takve zemlje, takvog sistema? I, da li je to zaista jedina slika te zemlje? Ili su postojale različite paradigme koje su u “zemlji socijalizma sa ljudskim likom” nesmetano funkcionisale jedna kraj druge? Kako se sećamo svog detinjstva, zemlje u kojoj smo odrastali? Kakva je ta zemlja (zaista) bila? I, šta ona znači danas, ako uopšte možemo da mislimo o zemlji van ideja o teritoriji i naciji? Od ovih pitanja započinje rad na projektu Plameni pozdravi, sa jasnom svešću da on ni na jedno od njih ne može da da potpun, još manje za sve zadovoljavajući odgovor. Ekskluzivno za naš portal, sa dozvolom autorke Ane Adamović, prenosimo najzanimljivije delove projekta “Plameni pozdravi”

Modern Lovers bili su jedinstveni, originalni, totalno drukčiji od svih, jedini koji su tih sezona umeli da razluče šta je Večnost, a šta Cash; nisu se obogatili - jasno je, Richman je u međuvremenu poludeo, ali je Modern Lovers album koji dokazuje tezu da rock'n'roll nije baziran na savršenim idejama; ovo je LP/CD koji je sirovo poželjan, grub do bola i natrag, svakodnevno-emocionalno poremećen, ukratko – savršen zauvek