Interview

Reč je o praktičnom problemu. Ako ste u kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim i ne možete zatrudneti iz nekih bioloških razloga, ili možda to i ne želite, zbog društvenih ste razloga - šta god se pod tim podrazumevalo - prinuđeni da se borite s normom koja određuje vaš pol. Sredina u kojoj se nalazite bi trebalo da bude prilično zdrava (i politički osvešćena) kako bi vam pomogla da ublažite eventualni osećaj neostvarenosti, gubitka, osiromašenosti ili neprilagođenosti — potrebno je jedno kolektivno nastojanje da bi se promislila ta dominantna norma. Zašto ne postoji mogućnost da žena koja želi da učestvuje u podizanju deteta, ali ne i da prolazi kroz trudnoću, ili ona koja ne želi nijednu od te dve stvari, živi svoj rod bez implicitnog osećaja neostvarenosti ili neprilagođenosti? Kada ljudi postave pitanje: „Nisu li to biološke razlike?", oni u stvari nemaju u vidu materijalnost tela. Ono što oni u stvari pitaju jeste da li je društvena institucija reprodukcije najvažnija odrednica za razmišljanje o rodu ili ne. U tom slučaju reč je o diskurzivnom nametanju norme.

Bio sam talentovani košarkaš, a voleo sam i slikanje. Lako mogu da se ispoljim u drugim vrstama umetnosti, ali to traje samo toliko koliko traje trenutna inspiracija i vrlo je amaterski. Zato se držim onoga što mi najbolje ide i radim na sebi, ne bi li to u budućnosti bilo bolje

Film „120 otkucaja u minuti“ biće prikazan u okviru devetog Merlinka festivala 9. decembra u 21:00 u Velikoj sali Doma omladine Beograda i nakon projekcije biće organizovan razgovor sa režiserom Robinom Campillom.

Jedan od najpopularnijih jugoslovenskih pisaca otvorio je dušu novinarki Duge, koja je krajem 1975. od Branka Ćopića između ostalog saznala: kako je završilo njegovo vojevanje u đačkom bataljonu predratne Jugoslavije, koje su to torbe "hranile" partizansku vojsku, koja ga je poznata književnica predložila za prvu značajniju nagradu, te zašto u svojim delima "beži" od savremenih tema.

Moja braća Srbi nisu svesni razmera tragedije u koju su uvukli i druge i sebe. Otpočeli su dekompoziciju srpske nacije i njeno moralno ubistvo. Srbi su rat izgubili, to je gotovo, ali su izgubili i dušu, izgubili su čast, izgubili su sve, jer posle izgubljene duše i časti ne ostaje ništa više. Sve je potrošeno. I to je rezultat srpskog nacionalizma, te neverovatne ludačke istrajnosti u stvaranju velike Srbije. A unesrećili su susedne narode, o čemu sam već govorio, i u tom ludilu ima i elemenata samoubistva cele moje nacije. Inače, sve su države i nacije i dobijale i gubile ratove, vrlo važno, ali je važno i strašno to što su Srbi u ovom ratu, ponavljam, izgubili i dušu i čast.

Volela bih da imam moć da ukinem laž, licemerje i ugrožavanje drugih ljudi. Da posedujem čarobni štapić kojim bih sve to eliminisala

Prije četrdeset ili pedeset godina, kad sam bio mlad, među seljacima nije bilo ljekara i seljaci su se vrlo dobro osjećali bez njih. Ne, bolest nije zlo; smrt nije zlo. Jedino zlo je kad ljudi čine nepravdu.

Jedino što ne volim u Jugoslaviji je isuviše masna hrana, koja mi ne prija jer imam veoma slabu jetru. Da, ima još nešto - belo vino vam je suviše jako...

Sviram harmoniku grahu, a nekad mu i zapjevam. Kada kuham sviram i pjevam grahu i tako ručak bude puno bolji. Nemam kućnog ljubimca, a pod tušem pjevam svašta, zadnji put „Ja imam šarene oči, novac nikad neće doći“, od Discipline kičme

"Ovaj razgovor je vođen 1. XI (1975), između četiri i šest sati popodne, nekoliko sati pre Pazolinijevog ubistva. Želim da naglasim da ovaj naslov nije bio moja već njegova ideja. Tačnije, na kraju razgovora, kada smo se, kao i ranije, u nekim stvarima našli na suprotnim stranama, pitao sam ga da li bi hteo da sam da neki naslov za intervju. Malo se zamislio, rekao kako to nije važno, promenio temu, da bi nas onda nešto vratilo na motiv koji se često provlačio kroz njegove odgovore. „To je klica, suština svega“, rekao je. „I ne znate ko sve ovog časa razmišlja da vas ubije. Uzmite to kao naslov, ako hoćete. ’Zato što smo svi u opasnosti’.“ (Furio Colombo, l’Unità, 9. V 2005.)

Voljela bih da svi na svijetu postanu najbolja i najljepša verzija sebe te da umru vraćanjem u najsretniji trenutak koji im se u životu dogodio. Veliki sam pacifist, hedonist i filantrop. Moje želje za čovječanstvo nekome su vjerojatno utopističke i idealističke. Ja pak vjerujem da, ako svi krenemo od sebe, možemo stvoriti prekrasan svijet. Tome će čovječanstvo itekako težiti u budućnosti

Vera - to je jedino što zaista postoji u čoveku. Volter je rekao: "Da nema Boga - trebalo bi ga izmisliti" ne zato što on nije verovao, on je u to verovao. Materijalisti daju Volterovim rečima strašni smisao. Vera je jedina stvar koja može spasiti čoveka. To je moje čvrsto uverenje. Inače kako? To je jedina stvar koja u čoveku nesumnjivo postoji. Sve ostalo je fikcija.

Malarme je, u svakom slučaju, ženstven na drugačiji način. Recimo radije da uopšte nema muževnost jednog muškarca. Što se tiče Flobera i Bodlera, moguće je, a čak i vrlo verovatno, da su imali homoseksualne odnose. Za Bodlera je to izvesno, a može se reći daje Flober godinama bio zaljubljen u svog prijatelja Maksima. Dakle, bilo je nečega ženskog i u jednom i u drugom.

Ako sam dozvolio sebi da životnu građu nekih, pre svega devojaka, ali i konkretnih muškaraca, koristim i ponešto izvrćem, pri čemu im se u društvu koje se nezaustavljivo survava mora desiti ponešto loše, minimum korektnosti mi je bio da ubedljivo najgora sudbina iznenadi lika pod imenom i prezimenom Igor Marojević. Zato sam morao da brutalno kaznim tog Igora Marojevića

Očistila bih ostrvo otpada koje u razmjerima Australijskog kontinenta pluta godinama u Atlanskom okeanu; dovela bih do minimuma korišćenje prirodnih resursa planete Zemlje; poslala bih u zatvor svakog doktora koji za spasavanje ljudskih života traži ogromne sume novca; izmislila bih lijek protiv najgore bolesti i nikome ga ne bih naplatila