Interview

Oktobar 1984: "Veliki deo savremene poezije ne razumem i ne pada mi na pamet da za to sebe okrivljujem! To je poezija uskih zatvorenih krugova, dezerterska, daleko od ljudi i njihovih pravih problema, dosadna, prazna, bez duha, prosta... "

Ključnom u ovom predmetu smatram činjenicu da je prvostepeno presuđeno i to da su presude Haškog tribunala sastavni deo našeg pravnog sistema. Niko dosad nije vodio ovakav spor, a krivična odgovornost u ovom našem zasnovana je na presudi “kosovskoj petorci” (Šainović i drugi)

Film "Tereza37" reditelja Danila Šerbedžije izabran je za hrvatskog kandidata za američku filmsku nagradu Oskar u kategoriji najboljeg međunarodnog dugometražnog filma. O filmu smo razgovarali s Lanom Barić koja je napisala scenario i odigrala glavnu ulogu

Kada je muzika u pitanju, tumačenje kvir motiva može da se posmatra s dve tačke – ili se u neku pesmu kvir značenje učitava, ili ti motivi zaista postoje. Dugo smo u tuđe stihove umetali sebe, tražili se tamo gde nas nije bilo – o ljubavi između osoba istog pola se nije govorilo, a ono o čemu se ćuti ne nalazi se ni u pesmama. Srećom, stigla su neka druga vremena

Reći ću nešto što ne bi trebalo jer niko ne bi povjerovao, ali uspijeh mi ne pričinjava zadovoljstvo. Drago mi je što mogu živjeti od onoga što napišem, pa se moram nositi sa popularnom i kritičkom stranom uspijeha. Ali kao čovjek, bio sam mnogo srećniji dok nisam bio poznat, mnogo srećniji. Sada ne mogu otići u Latinsku Ameriku ili Španiju, a da me ne prepoznaju na svakih deset metara i zatraže autograme, zagrljaje. To je veoma dirljivo jer se radi o čitaocima koji su pretežno veoma mladi. Srećan sam što vole ono što radim, ali je prilično stresno za mene kada je u pitanju privatnost. Ne mogu otići na plažu u Evropi; za pet minuta pojavi se fotograf. Izgledam tako da je nemoguće maskirati se; da sam niži mogao bih se obrijati i staviti naočare za sunce, ali sa svojom visinom i dugim rukama prepoznaju me izdaleka

Govori se o beloj kugi, o srpskom narodu koji nestaje, izdajama, spasenju, sve kolektivistički jer nam je takav kulturni model, oduvek. Spasenje je, međutim, uvek individualno. Smrt dolazi samo po vas i sa vama nestaje ceo svet. Nacionalisti su nezrele, korumpirane jedinke, oni umiru u krdu, mnoštvu, jer i nemaju ličnost, slobodu koja je odgovornost, ne priznaju da neko može da misli svojom glavom jer prvi oni to ne umeju. Lažna smrt dolazi posle lažnog života. To je najstrašnije što mogu poželeti sebi, činjenicu da nisam ni živeo svoj život, nego sam se vodio nekakvim šemama i unapred datim obrascima. Niče je pisao o “samo svojoj smrti” kao o uzvišenom cilju. Književnost je najbolji način da se stekne uvid u svet, sopstveno mišljenje i osećanje, izgradi slobodna ličnost koja će kasnije delovati svojim primerom na druge. Svu komplikovanost i finoću, protivurečnost sveta i života ona pokušava da fiksira estetski

Sakrament je kada nevidljivo učiniš vidljivim. Iskreno, kada vidim dvoje ljudi koji su zajedno 50 godina i još uvijek se šale, obožavam to, jer oni ti daju nadu u čovječanstvo. To je sakrament. Sakramentalni dio je ta predanost koju oni imaju jedno za drugo, a ne seksualna podudarnost zbog koje imaju djecu, što je također dobro, ali nije to sve. To je zapravo moj argument za sakrament braka između homoseksualnih osoba. Jer, poznajem puno parova čija me ljubav dirnula, i homoseksualnih i heteroseksualnih

Serija “Podrugljivci” je prva web serija za mlade u BiH u kojoj se kroz perspektivu mladog čovjeka govorio o ratnoj prošlosti i traumama iz djetinjstva. Anes Osmić je autor i scenarista serije, a Nejra Latić Hulusić je producentica i rediteljica serije. Za njih je ovo važan umjetnički projekat jer daje mladima današnjice priliku da u likovima prepoznaju sebe, svoje iskustvo te im daje motivaciju i snage da nastave dalje na hrabrom putu zacjeljenja kako ličnih tako i kolektivnih rana. Koliko je bilo izazovno snimati seriju i kako je tekla saradnja s mladim glumcima i glumicama, ispričao je autor Anes Osmić

Književna zadruga je platforma koju su pokrenuli “ono troje s Bookstana” - Vanja Šunjić, Arman Fatić i Adnan Bajrović. Osim velikog prijateljstva, povezala ih je i ljubav prema književnosti, pisanju i stvaranju. Svjesni koliko je mladim autorima i autoricama izdavanje prve knjige u BiH mukotrpan i dugotrajan proces, odlučili su da djeluju konkretno i objave svoje rukopise samoinicijativno. Kako je nastala Književna zadruga, s kojim izazovima su se suretali i kada će izaći njihove knjige (“Srce je u obliku trougla”, “Sarajevski san” i “Meddah i fildžan”), čitajte u intervjuu sa Vanjom Šunjić i Armanom Fatićem

Trudio sam se oduvek da kažem ono što je bilo upereno protiv bilo kakvih konvencija. Borio sam se protiv toga da ljudi budu maloumni i malodušni. Nastojao sam da ono što se dogodilo, bude opisano na umetnički način, ali ne kao optužba, već kao svedočenje o faktima koje ljudi dobro poznaju, o kojima pričaju u krčmi ili kod kuće, ali krišom. Ne treba govoriti krišom, već naglas, na trgu, da bi to čula javnost. A moj način opštenja sa ljudima je pisanje; ja nisam nikakav govornik, moglo bi se čak reći da sam loš govornik. Ja sam samo pisac, i uvek sam se trudio da tu glasnost unesem u svoju literaturu

Da, i ja sam videla srodnost s njima. Kao i s američkim bitničkim piscima kao na primer Keruakom. Ali postoji suštinska razlika kada pišeš iz ženske perspektive. Kada je žena bitnik, onda joj svaki čas naprave dete, često abortira, ima menstruaciju i hrani decu za koju zapravo nije u stanju da se brine, ili u svakom slučaju mora mnogo, baš mnogo da se napregne da bi preuzela odgovornost za njih, decu mislim, a s tim se muški bitnički pisci, najblaže rečeno, uopšte nisu baktali

Nikada nisam shvatio šta je filmska umetnost. Mnogi, koji su išli u Institut za film, već su znali šta je to. Za mene je bila zagonetka. I više od toga, kada sam završio filmski institut, uopšte nisam znao šta je film — nisam ga osećao. Nisam u njemu video svoj poziv

Na moje koncerte dolaze i prabake i bake i mame i unuci i ja volim reći da je mene stvorilo vrijeme i usmena predaja. Ljudi su prije rata iz Evrope znali zvati turističku zajednicu u Dubrovniku da provjere kad ja sviram na skalinama da tome prilagode svoje godišnje odmore. Isto kao što se jedna Amerikanka u mene zaljubila, a njezin muž je bio veliki producent i dobar saksofonist i da mu žena ne bi bježala svake godine, on je meni organizirao koncert u Carnegie Hallu. Isto tako u Parizu 1974. gledam otvaranje Opera Housea i mislim: „Majko moja, šta bih dao da mogu ovdje zapjevati…” Ko da me dragi Bog čuo, godinu dana poslije Tereza i ja dobivamo poziv da nastupamo po Australiji, ne po klubovima za migrante, nego po koncertnim dvoranama od kojih je jedna bila i Sidney Opera House

Jednom zgodom su me upitali na jednom francuskom radiju imam li stvarno savjet za novodolazeće emigrante. Imam, odgovorio sam - postanite što je moguće brže kršćani i bijelci! Tri su vrste ljudi, napisao je Aristotel, živi, mrtvi i oni koji su na moru. Jedno od ključnih pitanja sljedećih godina na Zapadu i u Europi uopće bit će naš odnos prema drugom, prema drukčijem, prema strancu. I tu rastemo ili padamo. Zajedno. I mi i oni

Nenad Rizvanović (Osijek, 1968) je pisac, kritičar i urednik. Uređivao je više dnevnih novina, časopisa i biblioteka, vodio književne tribine i festivale. Autor je knjiga „Trg Lava Mirskog“, „Dan i još jedan“, „Zemlja pleše“, „Sat pjevanja“, „Valceri iz Translajtanije“ i „Longplej“, koja je nedavno izašla u izdavačkoj kući Buybook