Knjige

Vesna Parun, pesnikinja mediteranskog obilja boja, zvukova, slika i ekstatičnih ugođaja, nakon kraće stvaralačke krize menja poetski rukopis i u melankoličnoj zbirci Ukleti dažd (1969) ostvaruje svoje kreativne vrhunce pronalazeći inspiraciju u prostorima metafizičkoga i arhetipskoga

Na klupi do nas mlada majka s četvorogodišnjom curicom. Djevojčica tepa gumenoj bebi u naručju i češlja je sporim potezima. Žena miluje tetovažu na listu lijeve noge. Danko me tiho pita šta mislim zašto je istetovirala jednouhog kunića?

Trajni prijatelj/ među prstima/ Rušilac džinova/ Nešto što postaje/ ogromno u cipeli

Holden je depresivan, usamljen, nesnađen, tužan i izgubljen u najmanju ruku. Ako polazim od te perspektive, knjiga posjeduje jedan poprilično sjetan ton. Čudno je da sam u nekim trenucima stvorila iznimnu empatiju prema njemu i ljudima koji ga okružuju, a s druge mi je strane nerijetko išao na živce zbog svoje pretjerane inercije, konfuzije želja i pobuda, naglih promjena raspoloženja i opisa drugih ljudi (potonje sam mu najviše zamjerala)

Na kraju je moj otac uspeo da natera hromog i zaista potpuno ludog Krajnera da isplazi jezik. Dok je on ispisivao recept, ja sam otkrio nešto neobično: na sva četiri zida sobe, u kojoj je, zbog nedostatka prostora, oboje Krajnerove dece bilo primorano da živi na užasan način, visio je niz većih bakroreza, verovatno, mislio sam, vlasništvo kneza, koji su predstavljali velikane muzike

Dva tela, licem u lice,/ ponekad su korenje/ u noći spleteno./ Dva tela, licem u lice,/ ponekad su noževi

Proučavanje Lucićevog dela moglo bi da bude celoživotni posao za jedan omanji književni institut, da živimo u nekom drugačijem svetu koji drži do onog najvrednijeg što ima. U ovakvom svetu, neizmerno inspirativnom za satiričnu obradu i prilično nepodnošljivom za življenje, ostaje nam da čitamo poeziju Predraga Lucića. Što može da ima i neka blagotvorna i čudotovorna dejstva. Dok čitanje traje, dok se smejemo i divimo njegovim pesmama, ili u sebi ponavljamo stihovi koji su nam se spontano urezali u sećanje – bićemo slobodni, daleko od domašaja neizlečive stvarnosti o kojoj je Lucić pisao (Tomislav Marković)

Naša ulica videla je i bolje dane,/ Okna su porazbijana tu i tamo,/ Gde smo za letnjih noći/ Slušali kako se parovi svađaju,/ Ili ih gledali kako plešu uz radio

Prva knjiga kratke proze pančevačkog pesnika Željka Jankovića, objavljena trinaest godina nakon što je njegov pesnički debi Karl Ginter u dvostrukoj ekspoziciji ovenčan Brankovom nagradom. Ovo je knjiga za istinske ljubitelje književnosti, rafinirana, stilski savršena, ispunjena stotinama referenci iz visoke ali i popularne kulure, duhovita i uzbudljiva, bez pravog pandana u današnjoj srpskoj literaturi

U jednom pismu prijateljici Jesenjin piše sledeće: „Život je jedna glupa šala. Ničeg svetog i vrednog nema u njemu, život je neprekidan haos raskalašnosti. Zašto da živim među takvim gadovima, da im rasipam svete bisere svoje nežne duše? Sam sam, i nikoga na svetu nema ko bi mi sa istom čežnjom duše pošao u susret. Ubiću se, baciću se kroz prozor na ovaj mrtvi i hladni pločnik…“ (Igor Maksimović)

Tamarisi sele iz mog dvora/ sa sobom odvode maslinu/ nastanit će se, kažu, pod tvojim prozorom/ vjetar će kao gudalo njihovim granjem/ zasvirati jednu melodiju

Željko Janković (Pančevo, 1983) objavio je zbirku poezije Karl Ginter u dvostrukoj ekspoziciji (Šumadijske metafore, 2010; Brankova nagrada, nagrada Aladin Lukač)