Kultura - Tema

Počela je da misli o studentu, o njegovoj ljubavi, ali su joj se misli u glavi nekako topile i ona je mislila o svemu: o mami, o ulici, o pisaljci, o klaviru… S radošču je mislila kako je sve divno, lijepo, a radost joj je govorila da to još nije sve, da će kroz neko vrijeme biti još ljepše. Skoro će proljeće, otići će s mamom u Gorbike, doći će na odsustvo Gorni, šetaće se s njom po vrtu i udvarati joj se. Doći će i Gruzdjev. S njime će igrati kroket i kuglati se, a on će joj pričati smiješne i čudne stvari. Odjednom je zaželjela vrt, mrak, čisto nebo, zvijezde

Kratke priče u kojima se od nekoliko rečenica napravi čitav svet, posebna su veština – oni koji to umeju, pravi su gospodari reči…

Probudio ga je bučan, metalni zvuk koji je gotovo sasvim bio zaboravio. Trgao se u tami šupe i otvorio svoja dva prvobitna oka - treće je i dalje bilo tek raspuknuti čir na n jegovom temenu, opkoljen smežuranom kožom umesto kapaka. To novo, treće oko mogao je da otvara jedino sa izuzetnim naporom, i to samo da bi zbunjujuće usložio percepciju i izgubio orijentaciju. Pretpostavljao je da njegov um još ne može da se privikne na tu novinu. Zato je treće oko zanemario, i pridigao se do razvaljenog prozora šupe u kojoj je zaspao još za videla

Na zidu je sjedio moj otac. Bio je obučen u teški, sivi krombi kaput, ali to mi nije izgledalo nimalo neobično, jer takvog ga pamtim kad sam ga zadnji put vidio na nogama. Pušio je cigaretu utaknutu u čibuk u obliku lulice. To mi jeste bilo čudno, jer znam da je taj crni čibuk izgubio jedne davne godine, dok je još bio živ, na plaži u Bristu

Bukowski staje na stranu običnog, malog čoveka prikazujući ga na „ulicama strave i agonije“ kao simpatičnog gubitnika, nekoga siromašnog u materijalnom, ali izuzetno bogatog u duhovnom smislu... na margini ostavljenoj za sve one misleće i neprilagođene pojedince koji su na vreme shvatili čudesna pravila igre gde se svaki rad isplati – ali samo za privilegovane pojedince u čije se džepove i bankovne račune preliva sva zarada i profit, dok svima ostalima preostaje uglavnom ništa... (Tanja i Dragan Uzelac )

U potrazi za poslom i sigurnošću često zaboravimo da živimo. A vremena uvek nedostaje. Da se podsetimo šta o tome piše profesor András Juhász

Bilo je već četiri sata iza ponoći. Nekoliko pijanih gostiju je pokušavalo da pleše. Mladi konobar je stajao za šankom i gledao u njega. Kolja je pokušavao da uzvrati pogled, ali bi mu brzo ponestalo hrabrosti. Gledao je u cipele, telefon, praznu čašu. Kada je ponovo podigao glavu mladić mu je dao znak da priđe. Otišao je do šanka

Pretpostavimo da dobar pesnik neočekivano objavi prozno delo. Po pravilu je ta proza mnogo lošija nego što se očekuje. I obrnuto, knjiga stihova dobrog proznog pisca uvek je mnogo bolja nego što se očekuje

Izvijen vrat, kao na persijskim minijaturama, bujne grive i repa. Prav je i čvrst, a načinjen je od dugih krivih linija

Kratke priče u kojima se od nekoliko rečenica napravi čitav svet, posebna su veština – oni koji to umeju, pravi su gospodari reči…

Kad mu je ponestalo vazduha uspravio se i odgurnuo je. Spustio je noge na pod i ostao da sedi. Povratila je snagu i ustremila se k njemu. Navukla mu je haljinu do pola glave, zaglavila se na ušima. Povukla je jače. Onda ga je uhvatila za desnu ruku i provukla je kroz rukav, potom i levu. Upalila je svetlo

“Sve najnužnije namirnice biće ubuduće na raspolaganju svima,to jest, deliće se na male i jednake delove svim gradjanima koji budu mogli dokazati svoju lojalnu pripadnost novom društvenom uređenju"