Liora Levi: Žene i mladi donose promenu

„Cinema Sabaya“ sadrži gotovo sve navedene aspekte, budući da na jednom mestu okuplja devet žena različitog porekla, godišta, socijalnog statusa koje spaja ljubav prema filmu i želja da se oprobaju u režiji. Na filmskoj radionici svaka putem kamere priča svoju životnu priču, ali kroz interakciju sa drugim ženama i rediteljkom koja ih podučava dobija šansu da nešto u toj priči i promeni. Svaka od njih, bilo da je Jevrejka ili Arapkinja, biva suočena sa sopstvenim uverenjima i predrasudama. U zavisnosti od toga kako se izgovara, reč „sabaya“ može označavati i zarobljenika i grupu žena. Termin u filmu ima ovo drugo značenje, ali ni borba za slobodu nije isključena.

Za XXZ magazin govorila je Liora Levi, jedna od glumica u filmu i gošća ovogodišnjeg palićkog festivala. Otkrila nam je koliko ima fiktivnog, a koliko dokumentarnog u filmu, koje se sve perspektive ukrštaju i sukobljavaju, te koliko film oslikava današnju situaciju u Izraelu.

*Kada sam pogledala  film „Cinema Sabaya“, bila sam oduševljena, dirnuta. Zaista mi je prijalo to gledalačko iskustvo. Kako je bilo u Vašem slučaju, budući da niste glumica po profesiji i da Vam je ovo prvi film?

Bilo je vrlo uzbudljivo i drugačije od onoga što radim, ali ispunila sam svoj san iz detinjstva. Kad sam bila dete, zaista sam želela da budem glumica, ali kad sam odrasla više nisam imala tu želju i pomislila sam – pametnija sam ja od toga. Međutim, upoznala sam Ayelet, poznatu izraelsku rediteljku, i dok smo vozile kajak, pitala sam je šta je po profesiji. Odgovorila je da je rediteljka, a ja sam rekla da bih silno želela da igram u nekom filmu. Godinu dana kasnije mi se javila i rekla da postoji šansa da budem u filmu i povezala me s rediteljkom filma „Cinema Sabaya“ Orit Fouks Rotem. Orit je došla na moj brod, svidela sam joj se, rekla je da mogu da budem u filmu i to je bilo ostvarenje sna. Dete u meni se toliko radovalo! Bilo je vrlo iznenađujuće, uzbudljivo, mnogo toga sam naučila tokom dve-tri nedelje. Sada i sve ostale filmove posmatram na drugačiji način, zato što sam videla kao izgleda čitav proces iza kamere.

*Govorili ste o ostvarenju sna. Žene u filmu takođe imaju svoje snove i svaka je pozvana da prilikom predstavljanja kaže svoju najveću neostvarenu želju. Kako je taj segment postao deo filma?

To je bila rediteljkina ideja. Film je zasnovan na našim snovima – neki od njih su stvarni, neki su fikcija. Moj san u filmu je letenje. Svako bi želeo da leti, ali moj stvarni san je da idem u kosmos ili da plovim i tako obiđem celi svet, što ću i učiniti iduće godine. Devojka koja u filmu kaže da bi želela da kupi kuću, zaista to i želi, to jeste njen san. Međutim, devojka koja kaže da bi volela da vozi – ona već ima vozačku dozvolu. Ali, u njenoj kulturi, kao i u mnogim zemljama sveta, ne podržava se ženska nezavisnost, muževi im ne daju ni da voze.

*Vožnja je u ovom slučaju simbol borbe za nezavisnost, na neki način. Ali, Vi konkretno ispunjavate svoje snove i drago mi je da je tako. Neposredno pre projekcije filma izjavili ste da nije u pitanju dokumentarac, ali da ćemo videti da ima dosta dokumentarnog u sebi. Na primer, Vi imate brod, lik koji igrate takođe ima brod i živi na brodu. U kojoj meri su se preplitale realnost i fikcija? Da li život podražava umetnost ili je obrnuto?

U filmu je 60-70 posto mog života. Moj lik nije glavni, on podržava druge likove ili ih podstiče na akciju... Ja sam se poslednja pridružila timu u kojem je već bilo sedam žena, ali rediteljka je htela još nekog interesantnog i našla je mene. Rekla je da sam dobra takva kakva jesam, možda se pribojavala da nisam dovoljno talentovana.

*Ne bih rekla.                                                                          

Da, rekla mi je to posle i ona i mnogo ljudi na setu. Lepo je dobijati komplimente. Inače, ja predajem programiranje...

*Dakle, stvarno jeste pametni!

Hvala! I moji učenici su gledali film i rekli da sam dobra i da ću ubuduće snimiti mnogo filmova. Nadam se da hoću.

*Koliko ste improvizovali u filmu?

Ima mnogo improvizacije, svaku scenu bismo prvo snimili prema scenariju, a onda bismo prilikom svakog sledećeg pokušaja improvizovali. Imali smo opis, objašnjenje šta bi u kom trenutku određeni lik trebalo da uradi ili kaže, ali ono što bismo konkretno rekli i uradili, ili kako bismo reagovali jedni na druge, to je sve proizašlo iz improvizacije. Ne bih da ovo bude spoiler, ali povodom scene između Suad i mene, kada Suad kreće na mene, rediteljka mi je rekla da se ponašam kao zli autoritarni muškarac, a njoj je rekla da reaguje onako kako se oseća u datom trenutku. Tu scenu smo snimili iz prve. Orit je pitala kamermanku da li je to uspela da snimi i rekla je da je to - to. Plašila se da može doći do nasilja.

*Stvarno sam iznenađena. Mada, na neki način i nisam jer čitav film i deluje zaista sirovo i autentično. Kao da prisustvujemo glumačkoj radionici, odnosno najpre rediteljskoj radionici jer se film time i bavi. Gledamo mnogo filmova unutar jednog. Prepliću se sudbine i životne priče žena koje dolaze iz različitih sredina, kultura i naizgled nemaju mnogo dodirnih tačaka, ali se ispostavlja da među njima ipak ima dosta sličnosti. Za mene je zato jedna od glavnih tema filma promena kroz povezivanje s drugim ljudima. Kako ste se povezale iza kamere? Da li je bilo kao u filmu?

Nije bilo baš kao u filmu. Tu ipak gluma dobija primat. Iza kamere nije uvek vladala harmonija. Neke žene su mi se jako svidele, s nekima sam se povezala, s nekima ne, i tu ne igra nikakvu ulogu njihovo poreklo, nije bitno da li su Arapkinje ili Jevrejke. S mnogim arapskim ženama sam jako dobra prijateljica. Starija žena, u filmu se zove Awatef, mi je jako draga, fenomenalna je, postale smo jako bliske. Izuzetno je talentovana, strpljiva, pametna... Suad takođe – možda je htela da me ubije u filmu, ali u pravom životu smo postale jako dobre prijateljice. Ali, na primer, s Jevrejkom koja je igrala Eti se nisam povezala, što je u redu, to je život. Takođe, nekada bismo raspravljale o politici i dobro je što većina toga nije završila u filmu. Nešto jeste, ali zaista se previše filmova bavi politikom. U redu je, shvatili smo! Ali smo dosta o tome razgovarale. Mnogo sam naučila o životu arapskih žena u Izraelu, o tome šta one misle, osećaju, kako vide život. Moja iskustvo kao Jevrejke u Izraelu je drugačije. Pored toga, mnogo je žena bilo u ekipi i iza kamere – asistentkinja rediteljke, kamermanka... Mislim da je to dobro.

*Da li je promena u Izraelu na vidiku? U filmu svedočimo tome da umetnost ima moć da promeni nečiji život, pogled na svet, da ispuni snove čak... Iako mi se čini da rediteljka nije želela da naglašava politička pitanja, ona su neizbežna.

Tako je, ljudi tu žive i možda po zakonu imaju ista prava, ali u praksi to nije tako. Ako bi se za neku poziciju biralo između mene i Arapkinje, izabrali bi mene, uprkos tome što je ona možda talentovanija od mene, to je tako. Glupo je, ali to je istina. Svoje učenike arapskog porekla podstičem da se uključe u društvo, prijavljuju za poslove, to mi je jako važno jer znam da će jevrejski učenici imati više šanse da se snađu. Svet je globalno selo, polako postaje jedno. Mladi ne žele da ratuju, arapska i jevrejska dece žele isto – da putuju, lete, uče... Na nama, Jevrejima u Izraelu, je da učinimo nešto, zato što smo preuzeli Palestince. Na nama je da se pobrinemo za mir, za to da oni imaju svoju zemlju, da ih oslobodimo. Tako da se nadam promeni i vidim je jer nove generacije odrastaju uz internet, vide i uče dosta toga. Ja kao dete sam znala samo ono što bi me roditelji ili škola naučili. Danas se svet menja. Čak ni oni koji odrastaju u religioznim porodicama ne mogu da ignorišu spoljni svet. Ljudi su svuda isti. S druge strane, stanje u svetu je užasno, pogledajte samo šta radi Putin... Ipak, verujem da mladi mogu promeniti svet.

*Kako se jedan konflikt reši ili primiri, drugi se pojavi... Ovakva vrsta filma kao što je vaš bila bi interesantna i u balkanskoj verziji. Bilo bi dobro da spojimo hrvatske, srpske, bošnjačke, albanske žene na jednoj filmskoj radionici... Imaju li žene snage da promene svet?

Mislim da žene treba da vladaju svetom! Žene se bore rečima, analiziraju, razgovaraju, iniciraju dijalog. Baš kao u filmu. U Izraelu je sve više žena na odgovornim pozicijama, ali i u vojsci. Znate da u Izraelu svako mora da odsluži vojni rok.

*Ja ne bih mogla, ja se plašim.

Kada sam ja bila u vojsci, bila sam sekretarica, kuvala sam kafe...

*Dobro, to bih mogla.

Ali moja nećaka je bila borkinja u vojsci. Sada žene mogu da budu šta god požele. U Izraelu imamo dosta moći, strasti... Postoji deo Izraela koji je okrenut religiji, ali većina nas nije religiozna i žene se nepokolebljivo bore za svoja prava. Verujem da će žene i mladi doneti promenu. Uspećemo na kraju.

*Na kraju ćemo svi ostvariti svoje snove, baš kao u filmu!

Tako je! Ja imam 54 godine, nisam udata, nemam decu, osnažena sam, volim svoj život, radim šta želim. Moja poruka povodom filma je da bi svako trebalo da radi i bude ono što hoće. Bavite se onim što vas interesuje, ne slušajte šta vam društvo nameće, možete da uradite sve što vam prija, ne morate biti supruge i majke ako to ne želite. Mnoge žene u Izraelu danas ne žele da budu majke i to je u redu. Dobre ste takve kakve jeste.

*Treba da se borimo za sebe i jedna za drugu.

Tako je!