Made in Serbia 1995.

INSTANT KARMA – Dan za danom (Komuna – PGP RTS)

Na bookletu ovog CD izdanja (strana 2) doslovno piše: „Muzika šezdesetih, odsvirana na način devedesetih, predstavlja kožu u kojoj se Karma oseća najbolje i najprijatnije. Za očekivati je da će, slušajući ovu ploču, taj osećaj podeliti mnogi“.

Nakon preslušavanja „kože u kojoj se Karma oseća najprijatnije“, za očekivati je da taj osećaj neće podeliti niko, jer niti je ovo muzika šezdesetih, niti je odsvirana na način devedesetih; reč je, u stvari, o otužnoj mešavini zabavno-muzičkih zabluda čije je ishodište mentalnim deterdžentom ispran i isprazan pop-zvuk, nevešto protkan lažnim yeah-yeah harmonijama i napadno izveštačenim refrenima čiju impotenciju nije mogućno izmeriti dosad poznatim medicinskim metodama.

Opšte mrtvilo koje vlada na ploči dovedeno je do nezapamćenog savršenstva; sve je na ovom albumu mlako, kilavo, slabo; bubnjar, recimo, sve po vlastitom instrumentu udara kao po jajima, plašeći se da zanmahne palicama, valjda da mu ruke ne otpadnu; solo deonice kao da su preuzete sa seoskih priredbi s početka šezdesetih godina negde u ruralnim delovima Srbije – toliko metiljavosti i nemoći odavno se nije čulo na samo jednoj ploči; zatim, basista koji se jedva primećuje – a onda kad se primećuje, bolje da se ne primećuje.

I najveći krivac za sve: Aleksandar Janković, autor tzv. pesama i pevač, koji je u obe uloge direktno skandalozan, do neprijatnosti i natrag; njegove tzv. pesme od prvog do poslednjeg tona lišene su bilo kakvog uzbuđenja – sve je nesrećnom Jankoviću ravno do Kosova: ravno pevanje, ravni aranžmani i do odvratnosti ravna i šuplja produkcija koje bi se postideo svaki mali turbo-folk privrednik.

Ako sam dobro razumeo ideju Instant Karme, ovaj CD je trebao da ustoliči pop-zvuk, a ne da ga uništi; na žalost, od pop-sounda na albumu nije ama baš ništa nije ostalo, ako se ne računaju pasaži u kojima su, što direktno, što indirektno, korišćeni zaštitni znaci splitskih Đavola, koji su, valjda, bili i ostali jedina Jankovićeva inspiracija. Kad nema Đavola, ostaje gola Instant Karma u raspoloženju koje bi se moglo opisati tragičnom transverzalom: Piloti – Vampiri – Bajone.

Već sad je jasno: najgori domaći album godine. Ubedljivo.

P.S. Da Instant Karma i njeni mentori umeju da budu ekstremno duhoviti, dokazuje (opet) citat sa strane 2: „U izdanju Komune i PGP RTS pojavljuje se četvrti album Instant Karme 'Dan za danom' sa jedanaest pesama koje čine pravi odgovor na ono što trese Britaniju (čitaj: Oasis)“.

Kad bi samo Oasis znali ko im u Srbiji instantno radi o glavi...

VARIOUS ARTISTS - Dance Collection (Radio Košava)

Krug se, konačno, zatvorio, sve je jasno, više nema tajni, znamo o čemu se radi; kompilacijski CD u izdanju Radio-Košave (glavni urednik: Marija Milosevic, kćer Mirjane i Slobodana Miloševića) sa 15 pesama zvanih hitovi napokon finalizuje šta nam se u poslednjih godinu dana događalo na turbo-techno-folk-disco nivou, iz krajnje najprostijeg razloga što je reč o kolekciji koja pretenduje da bude summa summarum svega onoga što se po Beogradu i  Srbiji smatra kurentnom i, je li, vrlo umetničkom robom. Lagani povratak i prošlost govori o dve stvari: prvo, da su svojevremeno (hrvatski) E.T. postavili neviđeno visoki standard pesmom Tek je 12 sati, i u blagi očaj bacili stotine (ovdašnjih) kompilatora koji bi lično da budu gđica Vanna (vidi, recimo, track broj 4: Leontina i Neću samo tebe volim) i, drugo, da srpski techno-sound bez frke može da opstane kao peta ili sto pedeset peta kopija tipova koji se zovu Captain Hollywod Project ili Haddaway ili 2 Unlimited ili Snap ili...bilo šta što u svom opisu  ima više od 100 udaraca glavom u minutu (BPM).

Odnosno: ovo što se ovde predstavlja kao Made In Serbia 1995 - a što je zbir electro-dance situacije u trenutku kad je s kulturom najlepše - malo ozbiljnije govori o parčetu generacije koja je lobotomiju prihvatila kao obaveznu pedagošku terapiju; nekim osmim rečima, bavimo se uzorcima tzv. mladalačkih restlova kojima je turbo-folk mnogo bliži nego rock'n'roll (o rave-trance-pokretu i zviždaljkama u "Industriji" da ne govorimo), čime u političkoj utakmici dolazimo do pomenutog  uzorka kojem programirani srpski techno-zvuk samo daje iluziju da je on (uzorak) drukčiji od Branke Sovrlić i Mire Škorić, mada je rezultat isti, čak, ponekad, u korist gđe Škorić/gđe Sovrlić, koje se bar ne foliraju svojim lažnim dance-techno-opsesijama, već, veselo, kako i treba, grabe za harmonikom prošaranom zvukom kompjutera u ciglo 104 udarca lobanjom u minutu ili godini, svejedno.

U takvom kontekstu, krajnja blasfemija tipa Idemo na Mars (Giogani), čiji video-spot u prvom planu, poučno, ima kontejnere za đubre & priču o "kurvi zelenoj" (tzv. intergalaktični seks izmedu Srbina i vanzemljaca slabijeg pola); ili, tzv. pesma Nova generacija (Black & White) u kojoj se lamentira da "nova generacija" ima "snagu, volju i um" - čak je probavljiviji deo albuma koji mehaničkim lupanjem istovetnog ritma insistira na pranju mozga kao operaciji primerenoj svakom normalnom domaćinstvu; daleko su opasniji oni koji o sebi misle vrlo ozbiljno (Beat Street, N.S.G. Flash, Maja ili Rebus), naivno verujući da je nekoliko elektronskih mašina uvezenih bez carine, a preko Bugarske, dovoljno da se Srbija proglasi leglom plesne civilizacije.

Ukratko i nadugačko: album Dance Collection je dragoceni istorijski dokument o izvesnom stanju potrošačke svesti u Srbiji tokom 1995 - na, zanimljivo, identičnom nivou cerebralne patologije koja se već duže vreme oblikuje u Hrvatskoj, nekad bratskoj SFRJ republici iz prethodne & bivše & pokojne Jugoslavije. Jesu li Hrvati, još jednom, zajebali Srbe i preneli im disco-techno virus, ili je u pitanju bratska patnja zvana furtutma za Evropom/Europom, koja, nas, ex-Jugoslovene, ne jebe iz sasvim (ne)muzičkih razloga - pitanja su na koja, i da hoće, ne mogu da odgovore May Day, Funky G., Krug ili Hanny iz pozadine podržana grupom Moby Dick. Njihovo je da plešu, da otkinu bejbi, da uhvate ritam, da provedu noć u ludom tempu, da zagrle voljenu, da tempo bude lud a ti mu budi drug, da se devojčice predaju dečacima u zvucima bržim od 134 udarca u minutu, da noć postane dan a dan postane noć, da plešemo dok ne pocrkamo... jer mir i techno nemaju alternative. Ili je to samo srpski dance-san od 20 DEM koji nam govori zašto dizelaši vodom zalivaju televizor? Da im se ne osuši TV "Palma"... i Radio-Košava ne dehidrira.

Punih 62 minuta muzike - u koju se slilo sve što se sliti moglo: od zamuckivanja koje glumi repovanje, semplovanja grupe Valentino, kombinacija s turbomlaznim ludilom ofucanih narodnjaka do tekstova u kojima se ne zna ko pije ali se odlično zna ko plaća - završna su faza totalnog ispiranja nacionalnog mozga u njegovom ukupnom kolektivitetu. Rečju: vrlo zgodno za plesne zombije i ostale žive mrtvace diljem Balkana.

PS: Pitanje - otkud na ploči već zaboravljeni Srđan Jul sa, kao, novim miksom stare (i, podrazumeva se, retko glupe) pesme Koketa? Odgovor: zato što je u pitanju jedini muzičar čije je prezime politički zgodno za techno-komunizam. U vrlo pravilnom ritmu bratstva i jedinstva koje valja čuvati kao zenicu oka svog - reče Tito i nastavi da pleše...

*Objavljeno u magazinu „Vreme zabave“, broj 19, jun 1995.

(NASTAVIĆE SE)