Moralna osuda teža od bolesti

Od osamdesetih godina prošlog veka jedan od glavnih činilaca u odnosu prema ljudima koji žive sa HIV-om jeste i stigmatizacija. Jasno je da se bilo koja društvena zajednica boji bolesti, a ako bolest sa sobom ponese i određene (važno je napomenuti: izmišljene) razloge za moralnu osudu onoga koji boluje, onda to prestaje da bude samo strah od smrti, te postaje nešto mnogo ozbiljnije. O tim strahovima, te o bremenu koje nam društvo dodatno otežava, razgovarali smo sa dr sci med Milom Paunić.

*Kada smo počeli da radimo na projektu ispričali ste mi anegdotu u kojoj jedan gej par dobija vest da je jedan od njih HIV pozitivan. Da li biste mogli da je ponovite za naše čitaoce?

- Naravno. To je priča koja svaku iole normalnu osobu  "dodirne" jako. To je ta razlika ... duboko usađen strah od ljudi  (čak i od mene) ...da. To je tako snažno. Tužno. Dopire do  duše. Pravi veliku grudvu u grlu. Guši ...   to treba doživeti.

Dakle...  ne znam da li je važan ovaj uvod....  da hetero par, kada jedno od dvoje ljudi koji se vole dobije pozitivan rezultat, najsnažnije se zagrli, plače kao jedno i ostaju dugo dugo zajedno zagrljeni. Čvrsto se drže za ruke...   toliko puta sam to doživela ....  uvek izađem ... dam im vremena da "odtuguju prvu tugu..."… a onda se opet vratim u prostoriju ....  oni se jednako snažno drže za ruke, ni trenutka se ne razdvajaju; sa četiri  ruke brišu suze....  ne primećuju da sam ušla dok ne počnem da govorim... A onda je došao dan kada se jedan jako simpatičan gej par našao u takvoj situaciji. Brinula sam kako će sve proći jer, iako mi je Toni tokom pretest savetovanja rekao da su Ivan i on već dugo zajedno i da žele zajedno da dobiju rezultate - i šta god da bude... oni su iskrena podrška jedan drugom.... nekako sam imala utisak da Ivanu nije previše ugodno da priča tako otvoreno o njihovoj vezi.  Samo dva puta su nam se sreli pogledi tokom razgovora...a  razmenili smo dosta (doduše kratkih) rečenica. Gledao je u moje ruke... u upute koji stoje na malom stolu između nas. Prelazim na trenutak kada su Toni i Ivan došli po rezultate... insistirali su da uđu zajedno.  Ivanov rezultat je bio pozitivan. Rekla sam to teško i tiho.  Ivan je potonuo u fotelju i stopio se sa njenom bledom bojom, Toni je gledao u Ivana,  uhvatio ga je jedva primetno za ruku; drugom rukom  nekako nespretno za rame ... želeo je da ga zagrli... ali Ivan se skroz odmakao.... ako su se i držali za ruke to je bio samo jedan tren.

Ivan je pokrio lice. Toni je ustao, čučnuo pored Ivana. Samo to. Jako se približio, ali ga nije dodirivao. Shvatila sam da je bolje da izađem, da još nije vreme da pričamo i da je bolje da ih ostavim same. Rekla sam da ću ih ostaviti malo same i izašla. Verovala sam da će to pomoći da se opuste i podele tugu. I jeste bilo tako,  naravno ....  Čula sam "glasove  tuge". Mogla sam da shvatim i osetim da im je bilo jako potrebno da ostanu sami;  ali kada sam posle 7-8  minuta kucnula i ušla, Ivan i Toni su se iz čvrstog zagrljaja, priljubljenih obraza (tako snažno obraz uz obraz) iz "jednog bića" pocepali. I, kao vrelom vodom opareni, kao u nečemu "lošem" uhvaćeni ... razdvojili se i seli tako daleko,  potpuno odvojeni. Pa zar su se mene "uplašili"? Mene? Ne ...nadam se da nije to strah od mene...  nije to strah od nekoga .... to je negde DUBOKO ukorenjena nelagodnost ... instinkt... prokletstvo konzervativne sredine ....  da se (čak ni preda mnom) ta,  tako nasušna nežnost za ovaj trenutak, ne sme pokazati. Želela sam da ih zagrlim. Obojicu. I  da im kažem da se ne razdvajaju....da se zagrle, da se drže za ruke....  da je ovo mesto gde ne treba da se plaše svojih osećanja, svoje tuge i ljubavi; da se ne brinu... da se ne plaše..... da se ne plaše mene.

*Da li se ta blokada u intimnosti često događa kada par dobije rezultate?

- Najčešće ne. Iako mi je generalno teže da radim "sa parovima" (pravila VCCT-ija kažu da je uvek bolje da klijenti uđu odvojeno ... jedan za drugim)   i  tu postoji jako mnogo razloga ZA! Međutim praksa je malo drugačija. Teško je to objasniti klijentima ...  ili odvajati ih kada već uđu ....  a kada par insistira ...  nemam dileme ...  apsolutno prihvatim da uđu zajedno. A kada par baš  insistira da se konsultuju zajedno to je (najčešće) par koji je u dužem periodu  zajedno ili (još češće) u stabilnijoj vezi.

*Da li se blokada po pravilu događa samo gej parovima?

- Do sada isključivo gej parovima, ali možda zbog toga što mnogo više imamo takvih situacija u istopolnom vezama. Jako je malo ovakvih situacija bilo kada su u pitanju bili hetero parovi.

*Mislite da se hetero parovi bolje snalaze u takvim situacijama?

- Nedovoljno je bilo takvih situacija (primera) da bih mogla da dam neki pouzdaniji odgovor.

*Da li mislite da je par u kome su jedan ili oba partnera HIV pozitivni dodatno stigmatizovan?

- Mislim da jeste; iako mnogo zavisi od okruženja i postojanja, tj. nepostojanja, podrške. Može se dogoditi da  par gde su oboje (češće obojica) pogođeni HIV-om bude i "herojski" u svom okruženju. To se dešava, ali   na žalost, veoma kratko. I nekako, u stvarnosti  je to anemično, tanko; kratkotrajno, "na mišiće" .... Realnost je da su to krhke, ranjive veze, sa puno straha, napetosti i frustracija. Koliko god se upirali i ubeđivali (se) da nije tako, slikali i bojili u ružičasto, nikada nećemo moći da "prebojimo stvarnost". Ponekad čitam lepe (čitajte poželjne) tekstove koji pokušavaju da nas ubede da je ovakvo mišljenje zabluda. To je potpuno pogrešno. Veoma je važno preneti sve onako kako zaista jeste; bez ulepšavanja.

*Mislite li da je takvim parovima teže da gledaju u budućnost?

- Naravno. Poređenja radi .... Kada vaš partner npr. ima povišen holesterol ili šećer u krvi, vrlo ste uznemireni, nespokojni i veoma vam je stalo da mu pomognete da popravi to stanje što pre. Pa kako onda da ne brinete beskrajno za njegovo zdravlje kada ima virus koji vrlo dobro ume da "poseje"  polje neizvesnosti za budućnost?

*Ko je za to kriv?

- Ne znam na šta tačno mislite. Može biti više krivaca, ali bolestan čovek nikada i nizašta nije kriv. HIV donosi brdo briga i (do)nosi ogromnu odgovornost. Odgovornost za HIV je podeljena  (u 98% slučajeva) i to nikako ne treba zaboraviti. Teško je nositi breme koje natovari HIV (posebno u zaostalim, konzervativnim sredinama) ali je vazno da se ono zaista MOŽE nositi!

*Kažete da je to breme teže poneti u konzervativnim sredinama. Upravo sam na to i mislio: da li je samo bolest ta koja otežava gledanje u budućnost, ili i društvo tu igra važnu ulogu?

- Apsolutno. Kada bi se težina HIV infekcije merila procentualnim učešćem težine same bolesti i učešćem drugih društvenih faktora, verujem da bi se za različite sredine mogle upotrebiti (praviti ) različite formule. U Njujorku bi npr. kod mladića starog 29 godina težina HIV infekcije bila proporcionalna kliničkoj slici (KS) i obrnuto proporcionalna uspešnosti terapije (UT), a u "težini HIV bolesti" faktor stigmatizacije bio bi zanemariv (FS).  Dakle  ako bismo pravili formulu ona bi izgledala ovako:   HIV (29g) = KS/UT + FS,   a budući da su FS =0 mogli bismo svesti formulu na  HIV (29g) = KS/UT + 0, odnosno HIV (29g) = KS/UT. U konzervativnim sredinama taj isti mladić  imao bi HIV infekciju  koja bi imala medicinsku dimenziju kao u Njujorku, s tim što bi "težina HIV bolesti" bila duplo uvećana faktorima stigmatizacije specifičnim za zaostale i konzervativne sredine ("moralisanje," osuđivanje, žigosanje, stigma, koji su teški koliko i KS).  Dakle, u nerazvijenim sredinama  opterećenost strahom, stigmom, žigosanjem često je jednaka koliko i medicinska težina bolesti, a ponekad i više. Formula bi tako za onog istog momka od 29 godina u nekoj konzervativnoj sredini izgledala ovako:  HIV (29g) = KS/UT + FS;  budući da su FS = KS,  dobijamo da je HIV (29g) = KS/UT + KS.

*A kako im vi u tom trenutku pomažete da povrate nadu?

- Potpuno otvorenim i iskrenim razgovorom. Bez ikakvog okolišanja, uvijanja, bežanja, bez ulepšavanja ili prećutkivanja. Realno, istinito, iskreno. Nikad, ali nikad ne smete lagati pacijenta. Istina vas čini slobodnim. I nema čistijeg i lepšeg osećaja od istine koja izgradi neverovatno poverenje! Kada najteži period prođe, pacijenti rado dođu da zajedno popijemo kafu. I tada se najlepše ispričamo. Pričamo o svemu. I o teškim momentima. I o lepim; I o budućnosti. I o nadanjima. To su tako "filigranski" momenti ... sitnice koje jako mnogo mogu da znače. Uz to pacijenti kažu da im beskrajno prija ta moja "skoro zastrašujuća" upornost i neverovatan optimizam koji  lebdi negde u vazduhu. I jako vole moje saradnice, posebno jednu izuzetno vedru mladu savetnicu, tako neposrednu, nasmejanu, punu života. Kažu nam pacijenti da su srećni sto je kod nas "sve to tako - infektivno"  i  što se u savetovalištu zaraze upravo tim optimizmom (smeh).

*Razgovor sa dr sci med Milom Paunić objavljen je u februaru 2016. godine u e-novinama