Ona prećutkivana ljubav: Imam prava da zaljubljen budem

U 19. i 20. veku, termini „posebno prijateljstvo“, „grčka ljubav“, „ljubav koja se ne usuđuje da kaže svoje ime“, „zabranjena ljubav“, samo su najrasprostranjeniji od brojnih eufemizama za (ostanimo u sferi neposredno neizrečenog) – „ljubav koja se prećutkuje“. Nepoetični termini, koji pretenduju na to da budu naučni – „protivprirodna zajednica“, „antifizički odnosi“, „nenormalne sklonosti“, „izrođenje“, „izopačenje instinkta“, vodili su ka sudskim presudama za postupke kvalifikovane kao „iskvarenost“, „sramni porok“, „napad na dobre običaje“.

Dominik Fernandez u studiji Apolonovi ljubavnici – homoseksualnost u kulturi (Dominique Fernandez, Amants d’Apollon – l’homosexualité dans la culture, 2015), konstatuje da je „veliki lov na homoseksualce, započet u drugoj polovini 19. veka, bio organizovan više od strane medicine, nego policije“. Medicina i psihijatrija odmah su proglasile homoseksualca bolesnikom kome je potreban tretman, idealnim patološkim specimenom za medicinske opite.

Kolin Spenser rezimira istoriju homoseksualnosti od antike do naših dana (Spencer, Homosexuality: A History, 1998) na sledeći način: do 1700. godine, u ljubavima između muškaraca video se „greh protiv Boga“, a zatim se na to počelo gledati kao na „društveni prestup“ protiv kojeg je država pokrenula sudski arsenal: ubuduće je tu bilo reči o medicinskoj i psihološkoj neprilagođenosti koja je ubrzo postala mentalna bolest. Tako je taj prelaz od greha ka ludosti postao proizvod društvenih promena. 

U vreme Francuske revolucije, Ustavotvorna skupština je izglasala zakon kojim se ukidaju svi „izmišljeni zločini“, kao što su čarobnjaštvo, bogohuljenje, svetogrđe, sodomija. Takav liberalni pristup potvrđen je Napoleonovim kodeksom, tj. Građanskim zakonikom od 1804. godine. Time je, i u vreme Treće republike (1870–1940), homoseksualnost ostala u sudsko-pravnom praznom prostoru – „niti osuđena, niti prihvaćena“, kako to primećuje Kado u diplomskom radu Vidljivost, prihvaćenost, heterocentrizam: aktualne predstave o homoseksualnosti na francuskoj televiziji (Cadot, Visibilité, acceptation, hétérocentrisme : les représentations actuelles de l’homosexualité à la télévision française, 2004). Francuska je pravno prednjačila u odnosu na Nemačku i Englesku: Nemačka je usvojila 1871. čuveni paragraf 175 protiv homoseksualnosti, a koji je bio na snazi do 1969. godine, a Engleska tek od 1967. godine ne kažnjava više sudski homoseksualne odnose u privatnosti između odraslih osoba koje dobrovoljno pristaju na te odnose.  

Kako se onda desilo da ljubav između dva muškarca, koja nije bila sudski gonjenja u Francuskoj u vreme Treće republike, postane prestup pod Petom republikom, od 1960. godine? Republikanske vlasti su zadržale zakon iz 1942. izglasan u vreme Višijevskog režima (tzv. Francuska država, južna zona) koji je sarađivao s nacistima koji su držali pod okupacijom severnu zonu Francuske, a prema kojem se homoseksualnost proglašava „protivprirodnom“. Godine 1960, francuski poslanici su izglasali nacrt zakona kojim se ovlašćuje vlada da preuzme sve potrebne mere u borbi  protiv homoseksualnosti kao „društvenog zla“.

Dominik Fernandez optužio je „koncept normalnosti“ koji je nametnut i kojim su se duhovi u 20. veku krivo usmeravali. Velikim mitskim ljubavnim parovima, kakvi su Romeo i Julija, Tristan i Izolda, Fernadez suprtostavlja alternativne: Ahil i Patrokle, Hadrijan i Antinoj, Edvard II i Gaveston. Vekovima, kad bi se reklo ljubav, nije bilo potrebno da se precizira, mislilo se na muškarca i ženu, jer, kako primećuje Fernandez: „Između dva muškarca ili dve žene, radilo se samo o seksu, nikad o osećanju“ – tako je percipirano iz ugla nametnute društvene normalnosti. Književna istorija u Francuskoj uvek je pominjala ljubavni par Alfreda de Misea (Musset) i Žorž Sand (Sand): romantičar Mise se strastveno zaljubio u Sandovu – pišu uticajni književni istoričari Lagard (Lagarde) i Mišar (Michard), ali nam ne kazuju da se pesnik simbolista Pol Verlen (Verlaine) zaljubio strasno u pesnika Artura Remboa (Rimbaud). U studiji ovih francuskih književnih teoretičara, posvećeno je osam neutralnih redova u poglavlju o Rembou i sedam redova u poglavlju o Verlenu, a u kojima se pominje samo „skitalačko putovanje po Engleskoj i Belgiji“ i „pustolovina koja se preokrenula u dramu u Briselu“ – što su neodređenosti kojima se izbegava izreći da su posle burne ljubavne veze u Londonu dva pesnika na povratku kroz Brisel raskinuli vezu, te da je Verlen pucao na Remboa, a onda, nakon što je uhapšen, proveo je dve godine u zatvoru osuđen zbog homoseksualnosti. Odakle to ćutanje? Ono dolazi od heteronormativnosti. 

Tokom pola veka, u Petoj republici (od 1960. godine), umetničko stvaralaštvo – pozorište, roman, film, muzika, odslikava društvena, politička i kulturološka sučeljavanja, uključujući tu i pitanje homoseksualnosti. Stotinak pesama koje se bave „drugačijom ljubavlju“ snimljeno je tokom proteklih pola veka. Tako šansona, kao popularna muzika, preslikava političko mnjenje, društvena i kulturna sučeljavanja koja se tiču one ljubavi što se ne upisuje u heteronormativnost republikanske Francuske. Ako je htela da bude slavljena ili da jadikuje nad svojom sudbinom, ili da sanjari o slobodi da voli, mogla je da peva o tome samo kroz dvosmislene stihove, aluzivne iskaze, maglovite nagoveštanje.

To je slučaj s pesmom koja je pobedila na takmičenju Pesme Evrovizije 1961. godine, Mi, zaljubljeni (Nous les amoureux), u izvođenju Žan-Kloda Paskala (Jean-Claude Pascal) koji je predstavljao Luksemburg. Zaljubljene u pesmi žele da spreče da budu srećni, oni žive vlastiti pakao, oganj ih vreba, ništa ne mogu protiv onih koje imenuju kao glupake i zle ljude, a koji nastoje da im naude, njima, zaljubljenim, koji su – muškarci. Zaljubljeni imaju samo sunce koje sja za njih, i dobrog Boga što im je udelio pravo na sreću i radost da budu zajedno, dok drugi, oni zli i glupi, nastoje da im napakoste. Dvojica zaljubljenih prozivaju one koji ih ugrožavaju, „njih je hiljadu a mi smo dvojica“, da bi se na kraju obratili neposredno neprijateljskom okruženju:

„Vi, koje nikad nije pratio osude glas

Mi zaljubljeni živećemo bez vas,

Jer Nebo je uz zaljubljene nas“

(« Vous qui n’avez jamais été condamnés

Nous, les amoureux, nous allons vivre sans vous

Car le ciel est avec nous, les amoureux »).

Ključni stihovi koji omogućuju da otkrijemo rodni identitet dvoje zaljubljenih, tj. da dekodiramo pravo značenje pesme jesu sledeći:

„Doći će povoljnije doba, taj čas

Kada ću moći da te volim,

A da u gradu ne ogovaraju nas“

(« Mais l’heure va sonner, les nuits moins difficiles,

Et je pourrai t’aimer sans qu’on en parle en ville »).

Tokom 60-ih i 70-ih godina 20. veka, šansona koja ima za tematiku zabranjenu ljubav sadrži dvosmislene iskaze. U pesmi Gospodin i dečko (Un monsieur et un jeune homme, 1963) koju peva Gi Bear (Guy Béart), pet strofa koje započinju istih stihom „Neki gospodin voleo je jednog dečka“ kazuju nam – „to je tek obična stvar“, da njih dvojica šetaju držeći se za ruke, i ne treba se zbog toga uzbuđivati. Od treće strofe, tekstopisac nam nudi delikatnije podatke:

„Gospodin je jednog dečka voleo

za oprez ne nije mario.

Bicikle na stazi su vozili,

svojoj strasti su udovoljili“

(« Un monsieur aimait un jeune homme,

méprisant toute précaution.

Ils allaient dans les vélodromes,

le vélo, c’était leur passion »).

U pesmi se dalje veli da su otputovali u Rim, što je mitski grad za homoseksualne ljubavnike, kao uopšte i Jug, Mediteran, i onda saznajemo: „Dečko je bio školarac“, a tri završna stiha u pesmi okreću u izrugivanje našu intiuciju koja nas je mogla navesti na zaključak o „nemoralnoj“ prirodi njihovog odnosa:

„Šta ste mislili da je posredi?

Dokle bi nas odvelo to!

Gospodin je dečka voleo,

Tata mu je bio“

(« Où croyez-vous que nous en sommes ?

Jusqu’où nous conduisent nos pas ?

Un monsieur aimait un jeune homme,

Il est si doux d’être papa ! »).

Refren koji je izatkan od dvosmislenosti –

„Kako da te nazovem, brate po krvi,  brate po mleku

Druže, prijatelju, ljubavi

Uvek ću te voleti“

(« Comment t’appeler

Frère de sang, frère de lait

Copain ami amour/ Je t’aimerai toujours »)

– u pesmi Druže, prijatelju, ljubavi (Copain, ami, amour, 1970) koju je Dav Levenbak (Dave Levenbach) posvetio prijatelju i tekstopiscu, rasvetljava se u glavnoj središnjoj strofi:

„Kako da ti objasnim nerazumnu ljubav

Koja gori kao tajna

Koja se skriva i prećutkuje“

(« Comment t’expliquer un amour insensé

Qui brûle comme un secret

Qui se cache et se tait »).

Nerazumna ljubav, goreća tajna, ljubav koja se prećutkuje – izrazi su koji se odnose na drugačiju ljubav, koja izlazi iz okvira društvene normativnosti koja je heterocentrična.

Muški ljubavnici koji ne spadaju u propisanu normalnost, budući da su drugačiji, time su čudni, a čudno se marginalizuje po definiciji, izaziva nepoverenje većine koja je u normi čije reakcije na takvu različitost jesu netolerancija, prezir, podsmeh. Zizi je mladić vaspitan i ljubazan, uvek uglađen, koji ima fine manire, ušiva sebi dugmad, svira sjajno gitaru, a sve su to dobri razlozi da se posumnja da je on „od onih“. Ne umiče pakosnom pogledu komšija da Zizijevo društvo uvek čine muškarci, nikad devojke, što zasigurno potvđuje glasine da je on „od onih“. Iza njegovih leđa ljudi dobacuju – ta ta ta ta, pru, pru, kako to gestikulira Fernandel u svom izvođenju pesme Priča se da je on od onih (On dit qu’il en est, 1968). Tako se Fernandel upisuje u satiričku tradiciju šansone koja ismeva ljubav među muškarcima.

Prema Mišelu Larivijeru (Larivière, 1998), u njegovoj antologiji književnih tekstova koji se bave homoseksualnom tematikom, toj satiričkoj tradiciji pripadaju i pesma Podoficirev smeh (Le rire du sergent, 1971) Mišela Sardua (Sardou) i Kao što kažu (Comme ils disent, 1972) Šarla Aznavura (Aznavour), budući da veliki šansonjer Aznavur objedinjuje u jednoj pesmi sve udarne tačke jednog stereotipa: peder, dekorater, transvestit, luda koja smeta“, „koja se protivi drugim ljudima što su u normi“ i „ne voli normalno“ – kako objašnjava Larivijer. Međutim, ovaj francuski hrestomatičar greši. Pesma koja se pojavila 1972. godine predstavlja prekretnicu za drugačiji društveni odnos prema homoseksualnosti.

Šarl Aznavur je prekinuo jedan tabu i ponudio, u stihovima jakog emotivnog naboja, dramu mladića koji, iako prihvata svoju prirodu, svakodnevno mora da se suočava s društvenim predrasudama koje su propisani standard. Danju, junak iz pesme Kao što kažu krije svoju pravu prirodu pod maskom građanske normalnosti, a uveče se preobražava u drag queen koja izvodi posebnu tačku na sceni jednog kabarea. A tobožnje iznenađenje publike u kabareu kada otkrije da je reč o muškarcu koji imitira ženu, iskazuje se kroz uzvik – „pa to je muško, o“; a „muško o“ na francuskom se kaže – „un homme oh“ – što je onda izgovorno paronim od homo, tj. tako se i izgovara, čime se uvodi dvosmislenost:

„I u sali, vidim, muškarci iz publike

Ne veruju očima svojim,

Muško sam o [=homo sam], kako vele“

(« Et dans la salle je vois que

Les mâles n’en croient pas leurs yeux

Je suis un homme oh/ Comme ils disent »).

Prinuđen da skriva svoju prirodu, junak pesme živi jedino istinski na sceni među sebi sličnim. Život mu je u znaku samoće i čamotinje, a ironija njegove tragike je u tome što je zaljubljen u hetero-muškarca. Daleko od toga da ismeva, kako se to čini Larivijeru, Aznavur protestuje u ime ugrožene manjine:

„Niko nema prava dalje,

Da me osuđuje i pogrde šalje,

Da naglasim, priroda je odgovorna samo

Što se sklonosti urođeno dele

Homić sam, kako vele“

(« Nul n’a le droit en vérité

De me blâmer, de me juger

Et je précise que c’est bien la nature qui

Est seule responsable si

Je suis un homme oh comme ils disent »).

Tokom 70-ih godina 20. veka u Francuskoj, homoseksualnost prestaje da bude tabu tema, a pobornici gej prava postaju vidljiviji, organizuju se, i kroz različite kulturne i političke akcije uzvraćaju na društvenu osudu i prkose armiji lekara i psihijatara koji ih tretiraju kao bolesnike. Prkos, provokacije, skandali idu udruženo. Godine 1970, magazin TOUT!, u svom prvom broju, čiji je urednik Žan-Pol Sartr (Sartre), pokrenuće pitanje borbe za prava žena i homoseksualaca. Godine 1971, osnovan je Homoseksualni front za revolucionarnu akciju (Front Homosexuel d’Action Révolutionnaire), sa sloganom – „da bi bio prihvaćen, moraš biti viđen, da bi bio viđen, moram biti drugačiji“. Te iste 1972, pojaviće se prva gej ličnost u francuskoj medijskoj javnosti – Gi Hokengem (Guy Hocquenghem). Godine 1973, Feliks Gatari (Félix Guattari) biće osuđen za nepoštovanje građanskih običaja zbog novinskih tekstova koje je objavio. Godine 1977, održaće se prvi Gej Prajd u Francuskoj, 1979. nastaće prvi mesečni gej magazin Gai Pied. 

Posle pesme Šarla Aznavura Comme ils disent, šansona neće više osuđivati ljubav među muškarcima na prokletstvo i osećaj krivice. Šansona je time sve manje ironična u svom odnosu prema homoseksualosti i, štaviše, postaje borbenija zarad sloboda homoseksualne zajednice. „Drugačiji“ podižu glas i traže svoja prava. Tako nastaju šansone koje danas slove za najlepše francuske pesme, kakve su: Dečko što nije kao drugi mladići – Zigi (Un garçon pas comme les autres – Ziggy, 1978) iz čuvene francuske rok-opere Starmania, zatim Privilegija (Le Privilège, 1991) Mišela Sardoua (Sardou); kao i one koje imaju emotivnu jačinu: Lalanova (Lalanne) Najlepši put kad mi je neko rekao „volim te“ (La plus belle fois qu’on m’a dit « je t’aime », 1980), Dva muškarca (Les deux hommes, 2002) Linde Leme (Linda Lemay), Volim te kakvim si se rodio (Je t’aime comme je t’ai fait, 2005) Frederika Fransoa (Fréderic François). 

U rok-operi Starmania, tekstopisca Lika Plamondona (Plamondon) i kompozitora Mišela Beržea (Berger), Mari-Žan je kelnerica u kafeu Undeground, zaljubljena je, ali to je nemoguća ljubav budući da voli Zigija:

„Svako veče vodi me na ples i piće,

Na mesta gde gomile drugara ima,

Znam da on voli mladiće,

Trebalo bi da se opametim,

Pokušam da ga zaboravim,

Zigi se zove, za njim sam luda,

Nije kao ostali mladići,

A volim ga, to moja je krivica huda,

Jer znam da nikad me voleti neće“

(« Tous les soirs il m’emmène danser

Dans des endroits très très gais

Où il a des tas d’amis

Oui, je sais, il aime les garçons

Je devrais me faire une raison

D’essayer de l’oublier

Ziggy, il s’appelle Ziggy, je suis folle de lui

C’est un garçon pas comme les autres

Et moi je l’aime, c’est pas ma faute

Même si je sais qu’il ne m’aimera jamais »).

Dok pesma Dečko što nije kao drugi mladići govori o nemogućoj ljubavi žene zaljubljene u gej mladića, druga pesma – Najlepši put kad mi je rečeno „volim te“ (La plus belle fois qu’on m’a dit « je t’aime », 1980), govori o gej mladiću zaljubljenom u svog hetero druga. Ta nemoguća ljubav je ispričana od strane hetero mladića koji je zatečen, zbunjen, i odglumio je da ništa ne shvata, „izigravao onog što neće to da zna“, a kasnije, kad se u sećanjima vratio na taj događaj, naknadno je bio polaskan, jer:

„Gledao me je jednostavno, istinito,

I najlepše volim te koje sam stekao

Beše kad mi je jedan dečko rekao“

(« Il m’a regardé simplement avec des yeux qui regardent vraiment

La plus belle fois qu’on m’a dit « je t’aime »

C’était un mec qui me l’a dit »).

Čak se zatečeni mladić osetio krivim zbog svoje nespretne uzvratne reakcije: „Osećao sam se glupo tog dana što sam kao ja, a nisam kao on“.

Izjava ljubavi u pesmi Fransisa Lalana spada u coming out – jer drug se otkrio pred drugom izjavivši mu ljubav. U pesmi Roditelji moji, znajte to (Mes parents, sachez-le, 1979), koju peva Daniel Ru (Roux), sin, bez teskobe i straha, saopštava roditeljima:

„Da vas štedim neću više

Lažima o verenicama mojim

Ne pitajte me odsad

Nameravam li da se ženim kad

Što zamišljate sve Julije

Zovu se Pjer, Žak, Andre“

(« J’ai fini de vous épargner

Avec de fausses fiancées

Ne demandez plus à quel âge

Je vais penser au mariage

Les Juliettes que vous m’inventiez

S’appellent Pierre, Jacques, André »).

Zatim, sin prigovara da su ga unesrećili svojim prevaziđenim načelima i društvenim obzirima:

„Hteli ste pravog dečaka

Mužjaka na način svoj

Da vam podari dva-tri unuka

Za povremeni vaš zabavni kroj“

(« Vous désiriez un vrai garçon

Un étalon à votre façon

E qui vous ferait deux, trois enfants

Pour vous distraire de temps en temps »).

Završna strofa najavljuje dramu koja će izbiti u porodici:

„Pominjete da sam bolestan

Doktori i psihijatri to će da leče

Pominjete loš uticaj što me skreće

Šta mi se desilo,

Da mi preispitate detinjstvo vi biste

Jer vaspitali me takvog niste“

(« Et vous parlez de maladie

De docteur et de psychiatrie

Et même de mauvaises influences

Vous recherchez dans mon enfance

Comment j’en suis arrivé là

Puisqu’on m’a pas élevé comme ça »).

U pesmi Otkako on dolazi kod nas (Depuis qu’il vient chez nous, 1979) koju peva Dalida, nesrećna supruga uviđa da razlog što se njen muž drugačije ponaša jeste jedan mladić:

„Nisi više isti čim čuješ njegov glas

Izgovore tražiš da ostavim same vas

Ako te njegova mladost privlači

Zašto onda to ne reći

Bože, kako si drugačiji

Otkako on dolazi kod nas“

(« Tu n’as plus la même tête

Dès que tu entends sa voix

Toi tu cherches des excuses

Pour rester quelques secondes seul avec lui

Si sa jeunesse t’attire

Pourquoi ne pas me le dire

Dieu que tu as changé

Depuis qu’il vient chez nous »).

Deceniju kasnije, u pesmi Privilegija (Le Privilège, 1990), Mišela Sardua, gimnazijalac namerava da se razotkrije pred majkom. Suočen sa strahom „Šta će reći u kući – dečko koji voli mladiće“, Mišel Sardu peva o srednjoškolcu koji ne spava više, ali je odlučan da razgovara s majkom kako bi zbacio teret koji ga pritiska:

„Najpre ću joj reći: mama,

U internatu da budem neću više

A onda ću polako da pređem

Na strast koja me briše“

(« D'abord je vais lui dire maman

Je n'veux plus dormir en pension

Et puis je glisserai lentement

Sur les ravages de la passion »),

i dalje:

„Ne znači to priznanje jedne laži

Sebe se ne stidim ja

Hoću da probijem žuč što me draži

I da mir pronađem konačno ja“

(« Ce n’est pas comme avouer un mensonge

D’ailleurs je n’ai pas honte de moi

C’est crever l’abcès qui me ronge

Et finir en paix avec moi »).

Na kraju 20. veka, Lara Fabjan (Fabian) peva, u pesmi Razlika (La différence, 1996), o „razlici koja smeta“, „koja se protivi drugim ljudima što su u normi i koji se vole, što se kaže, normalno“. Tako se lična drama zbog homoseksualnih sklonosti prenosi i u 21. vek, u pesmama koje se stvaraju. Otac opaža da se njegov sin oseća loše, da je nervozan, mučen onim – šta će drugi reći o tome, a to što ga muči tiče se jednog mladića s kojim se on druži. Uprkos tome što se sin neugodno oseća, što odmah nestane iz kuće kao kradljivac čim otac krene s pričom da glasine kruže, a u njima se nađe i pravog povoda, otac je odlučan da sruši zid ćutanja i pomogne sinu i zaštiti ga:

„Ma šta da kažu, šta god da misle

Ko može da te osudi što si takav rođen

I naučio voleti i biti voljen“

(« Quoi qu’on en dise ou qu’on en pense

Qui oserait te condamner et de reprocher ta naissance

Pour avoir appris à aimer. »).

U refrenu koje sadrže reči očinske podrške jedan stih se ponavlja, a on je uzet i za naslov pesme koju peva Frederik Fransoa – Volim te kakvim si rođen (Je t’aime comme je t’ai fait, 2005).

Međutim, u pesmi Lisjen i Žan-Pjer (Lucien et Jean-Pierre, 2006), koju peva muzički sastav „90C“, Lisjenova drama spada u drugi registar, i to uopšte nije njegova drama, već drama njegove porodice, majke, tetke Ivone, bake i dede, svih koji su zabrinuti što vide svog dragog Lisjena u singl-statusu. Kako bi Lisjen poklekao, pokrenuli su čitavu provodadžijsku mašineriju, a na Lisjenu je samo da bira. Ali, on odbija sve ugovorene sastanke: s poštarevom kćerkom, s jednom mesarkom, s drugaricom tetke Ivone, itd. On odgovara jednostavno – da je već našao ljubavnika. I pošto je „katalog sa suknjama“ zatvoren, tj. kako se porodica pomirila s tim da njega žene ne interesuju, svi su se onda dali u trku da pronađu dečka svom Lisjenu. Baka mu pominje rođaka tetke Rene, zatim ga pitaju šta misli o Samjuelu, poštarevom bivšem dečku, ili Sebastijenu, berberinovom sinu. Čak i deda ima neke ideje, setio se svojih drugova iz komunističke partije, jer neki od njih imaju neoženjene sinove kojima bi se sigurno dopao Lisjen.

Ova vesela zabavna pesma, snimljena 2006. godine odgovara onom idealu kojem je težio sin u pesmi Roditelji moji, znajte to iz 1979. godine, a to je da bude prihvaćen takav kakav jeste od svojih roditelja. Neshvaćen i odbačen, sin iz 1979. predskazuje:

„Glupo je to stvarno

Da govorim vam otvoreno

Sačekaću generacije dve

Da ponovo vam otpevam stihove ove“

(« Oui, vraiment, c’est une bêtise

De vous parler avec franchise

J’attendrai deux générations

Pour vous rechanter ma chanson »).

Dvadeset pet godina kasnije, skrivana ljubav, ako još ostaje tema u šansoni, ne tretira samo ljubav dva muškarca, već i druge socijalne aspekte ove ljubavi. Gej-roditeljstvo je tema u dve pesme: Dva muškarca (Les deux hommes, 2002), i Moj dečko i ja (Mon petit mec et moi, 2004).  Linda Leme (Lynda Lemay) peva o dva muškarca koji su usvojili dečaka i prolaze kroz sve nevolje gej-roditeljstva u suočavanju s heteronormativnim društvom. Ako se obelodani takav vid porodice, izlažu se riziku. U pesmi se prikazuje pubertetska drama dečaka kojeg su podigle dve tate: adolescent je podeljen, u odrastanju je nastojao uzaludno da ne mašta o mami. Dostojanstvo sačuvati treba:

„Uvek će biti roditelji dva muškarca

Roditelji dečaka koji će postati čovek

I ako nikad ne budu prihvaćeni

I ako su nespretni bili

Nisu pravo izgubili

Da budu ljudi ponosni i uspravni“

(« Ils seront toujours les parents les deux hommes

De l’homme que leur fils deviendra

Et même s’ils n’entreront jamais dans les normes

S’ils auront été maladroits

Ils n’auront pas perdu le droit

D’être des hommes dignes et droits »).

I dok su dva muškarca u pomenutoj pesmi iz 2002. godine otvoreno gej-roditelji, u pesmi Moj dečko i ja (Mon petit mec et moi, 2004), otac, pošto se razveo od supruge, zvanično je za sudske organe samohrani roditelj, mada živi u zajednici s drugim muškarcem. Iako bivša supruga smatra da njih dvojica čine dobar par očeva, ipak:

„Za komšije, drukčije to je

Dva pedera nije roditeljstvo

A kad glasine krenu, biće još gore

Zvaće ih pedofilima, sigurno to je

Da izigravaju strejt drugare

Prijateljice u restoran vode“

(« Pour les voisins, c’est différent

Deux pédés ça fait pas deux parents

Pour la rumeur, ça serait trop dur

On serait deux pédophiles, c’est sûr

Alors, on joue les hétéros

On invite des copines au resto »).

Ipak, šest decenija posle pobedničke evrovizijske pesme Mi, zaljubljeni (1961), u kojoj je oprez nalagao da se istina prikrije, neke stvari su se promenile. Novi zaljubljeni, ne više proganjani, ali suočavani s dobacivanjima i smejuljenjima oko sebe, rado bi da ih ignorišu ravnodušno, nego što zure u njih. U pesmi Moj imenjače (Mon homonyme, 2011), mladić, odrastao kao dete srama, čuje glas roditelja što u njemu odzvanja: ne budi drugačiji. Aldeber (Aldebert) peva

„Proveo sam mladost svoj izbor skrivajući

Tuzi svojoj vezao sam oči lagajući“

(« J’ai passé ma jeunesse dissimulant mes choix

J’ai pansé ma détresse en mentant chaque fois »),

a sada, kada je odrastao i prihvatio sebe, ipak ostaje da vodi društvenu i sudsku borbu:

„Čekaćemo sutrašnjicu dok konačno zakon ne prekroje

U ovoj pravnoj državi koja nas ne priznaje“

(« Nous attendrons demain qu’enfin changent les lois

Dans cet état de droit qui ne nous reconnaît pas »).

U Francuskoj, emotivna i fizička naklonost između dva muškarca nije više zabranjena ljubav koja se ne usuđuje da kaže svoje ime. Nije više prestup koji se kažnjava, kao što je to bio slučaj u vreme pesme Mi zaljubljeni (1961), niti bolest koju treba psihijatrijski lečiti, kao što je to bilo do vremena kada je nastala pesma Privilegija (1991). U ime načela jednakosti i slobode, 2013. godine donet je zakon o istopolnom braku i usvajanju dece u takvim zajednicama. Ipak, pesme koje su nastajale u 2014. i 2015, nisu vesele šansone u slavu slobodnoj ljubavi. Nesrećni adolescent u Kalođerovoj (Calogero) pesmi I ja imam prava (J’ai le droit aussi, 2014), strahuje od toga šta će reći roditelji i da li će ga i dalje voleti, šta će ljudi reći i da li će sažaljevati njegove jadne roditelje. Nemi su krici koje tužni mladić u sebi guši, jer nije u normi, već različit:

„Imam prava da zaljubljen budem

Imam prava i ja

Prava njega da volim“

(« J’ai le droit d’être amoureux

J’ai le droit aussi

Le droit de l’aimer lui »).

Ostaje još borbe koju treba voditi za emotivne slobode. U društvu. I kroz šansonu. U Francuskoj. I u svetu.  

*Tekst je adaptirana prevedena verzija autorovog istraživanja objavljenog na francuskom jeziku 2016. godine u stručnoj filološkoj publikaciji