Šejtan je vodio rat na prostoru bivše Jugoslavije

Ibrahim Hadžić nije samo veliki pesnik, već i posvećeni istraživač prirode, (pogotovo gljiva i noćnih leptira), leksikograf, prevodilac, mikolog, a široj javnosti je poznat i kao dugogodišnji urednik legendarnog Školskog programa iz najslavnijih dana Televizije Beograd. Rođen je 1944. godine u Rožajama, objavio je petnaestak knjiga poezije, dve knjige proze, deset knjiga o gljivama i jedno leksikografsko delo – “Rožajski rečnik”. Dobitnik je brojnih nagrada za poeziju: Isidora Sekulić, Milan Rakić, Biljana Jovanović, Pero Ćamila Sijarića, Risto Ratković, Bosanski stećak... O pesništvu Ibrahima Hadžića pisalo je na desetine književnih kritičara, a objavljen je i zbornik „Boja okoline“ koji je priredio Dragoljub Stanković. Povodom Hadžićeve poezije prevoditeljka i esejistkinja Milica Nikolić pisala je o „manjinskom osećanju života“, „doživljaju čoveka koji nosi beleg izopštenosti“ i o „izopštenosti kao sudbinskom određenju života i poezije“.

Verujem da je sve što se događa u prirodi neponovljivo, originalno. Verovatno je reč o mojoj senzibilnosti i posvećenosti čudu života, o mom strasnom interesovanju za sve što me okružuje

Stanković veli da Hadžićeva „ljubav prema svemu živom... nije mogla da ne progovori, da ne propeva o ništiteljima života i svega onoga što je ovoj pesničkoj i ljudskoj svesti sveto“. Otuda u Hadžićevom delu naporedo stoje pesme o prirodi, panteistički opijene čudom života i postojanja, i angažovane pesme koje govore o otmici u Štrpcima, „herojima građanskog rata“ i balkanskom satiranju. Društveno i političko zlo o kojem ponekad piše, Hadžić je devedesetih godina osetio i na svojoj koži, kada je bio izložen šikaniranjima i pretnjama smrću zbog nepodobnog imena, da bi na kraju bio primoran da napusti Televiziju Beograd koja se pretvorila u propagandnu mašineriju Miloševićevog režima. Uprkos bitisanju „na strašnom mestu“, Hadžićevom poezijom dominira duh blagosti i nežnosti prema svemu postojećem, prema svim sitnicama i krupnicama života. To je, kao što piše Marjan Čakarević, „redak primer etike u poeziji“, i to one istinske, nepatvorene koju čini „niz svakodnevnih, naoko malih razumevanja za druge, i različite, za tuđe drame i nevolje“. U jednom intervjuu pre nekoliko godina Hadžić je rekao: “Posmatram svijet i nastojim da uočim ono što drugi ne vide”. Ta druga, manje vidljiva strana sveta glavna je tema svakog razgovara sa Ibrahimom Hadžićem.

Nedavno je ukinuto vanredno stanje, a sa njim i diskriminativne mere kojima ste bili pogođeni, jer je građanima Srbije starijim od 65 godina bio potpuno zabranjen izlazak. Kako sada gledate na taj period prinudnog kućnog pritvora? Da li je sve čemu smo bili izloženi bilo zaista neophodno ili je to bio samo još jedan igrokaz moćnika na vlasti?

Nas, koji smo bili u izolaciji/samoizolaciji, nazvali su herojima: Budi heroj, ostani kod kuće. Mi smo bili heroji poslušništva i za to smo od države, mi stariji od 65 godina, dakle penzioneri, nagrađeni sa 100 evra u protivdinarskoj vrednosti. Sebi sam ličio u kućnom pritvoru (bez nanogice) na pantera iz sjajne Rilkeove pesme posvećene zveri u kavezu, kojoj rešetke mute vidik. Ceo dan sam prelazio od jednog prozora do drugog i posmatrao opusteli grad. A to što smo posle dva meseca neizlaska iz stana zaboravili da hodamo, nikom ništa (juče sam video rezultat toga na jednom starcu, mom ispisniku, koji je imao raskrvavljenu glavu jer je pao kada je izašao iz kuće da malo prošeta). Doktori (epidemiolozi, psihijatri i sl.) su nas izveštavali o stanju na terenu i prema partijskim direktivama usmeravali, a ni na kraj pameti im nije palo (ili im je palo a nisu smeli to da izuste) da nas posavetuju da izađemo iz kuće i da uz neke obrasce ponašanja, istegnemo noge.

Tokom vanrednog stanja napisali ste i objavili ciklus pesama pod nazivom „Korona katreni“. Jedna od pesama glasi: „Zeleno je svetlo, nikog nema da prođe,/ Crveno svetlo, nikog nema da stane/ Žuto je nevažno// Jer već nekoliko dana traje policijski čas”. Kako vam izgleda svet u kojem smo se obreli zbog pandemije?

Pisanje „Korona katrena“ mi je bilo vrlo zanimljivo i terapeutsko. Pesmice sam pisao za prijatelje, i oni su manje-više pozdravili taj moj svet gledan sa terase sa četvrtog sprata. Drugo, vanredne mere i policijski čas delovali su mi kao čudo. Odjednom sam se našao u opustelom dvomilionskom gradu, udaljen od dece i prijatelja. Stvarnost mi je bila magličasta, kao san. Taj sićušni pandemon nametnuo nam je pandemiju, blokirao je život na planeti. Moji izlaci na terasu, završavali su se povratkom u stan sa katrenom o stvarnosti. Opisivao sam ono što sam u tim trenucima video, doživeo ili domislio:

XLVIII

Ogluveo sam, policijski je čas,

Napolju je grobna tišina

A ja jasno čujem topot 7.000 kineskih glinenih ratnika

Kako jurišaju na svet od Sjena grada.

Prošle godine izašla Vam je u Crnoj Gori knjiga izabranih i novih pesama „Krugovi“ koja predstavlja presek Vašeg pedesetogodišnjeg pesničkog rada, od prve zbirke „Harfa vasiona“ iz 1970. do današnjih dana. Kako je izgledalo Vaše stupanje u književni život? Da li biste mogli da uporedite to vreme sa današnjim, s obzirom da se u međuvremenu sve promenilo: država, društveno uređenje, književna scena..?

Pa, evo da iskoristim vašu najavu moje nove pesničke knjige „Krugovi“ i da kažem da su nju, kao još i devet drugih knjiga drugih pisaca, objavila tri udružena crnogorska izdavača. U knjizi se nalaze odabrane pesme iz svih mojih objavljenih zbirki, kao i značajan po obimu završni ciklus novih pesama. Knjiga reprezentuje moje poluvekovno pesničko stvaralaštvo. I tehničko uređenje je na visini. Svaka zbirka ilustrovana je fotokopijom korica i opremljena podacima o izdavaču i godini izdanja.

Tu i tamo pročitam ponegde neke predloge o trećoj Jugoslaviji. Mislim da to nema smisla, nema smisla prema našoj deci i njihovoj deci koja će opet proći kroz opšte bratoubilačko zlo. Ja bih zagovornicima te ideje poručio: Manite se Jugoslavije. Živite u svojim zemljicama-zemunicama. To ste tražili i eto vam ga

Sećanje na moj ulazak u književnost je vrlo kristalno i romantično. Dolazak u Beograd na studije i boravak u Studentskom gradu otvorili su mi vrata književne scene. Počeo sam da se družim s pesnicima koje sam znao iz književnih publikacija. Naime, Gimnaziju sam završio u Novom Pazaru, i sve svoje slobodno vreme provodio sam u Gradskoj biblioteci. Prelistavao sam i čitao stare i nove književne časopise koje je Biblioteka dobijala. Upoznavao pesnike, prevodioce, kritičare. I dolazak na studije nije me uveo u nepoznat svet, naprotiv svi su mi stvaraoci bili bliski i poznati. A da bih se iskazao kao pesnik počeo sam da sarađujem i objvljujem pesme u studentskim glasilima „Studentu“ i „Vidicima“. Počeo sam da objavljujem i u književnim čaopisima. U to vreme izlazile su „Književne novine“, „Književnost“, „Delo“, „Savremenik“ i drugi. I svi su davali honorare za objavljene radove, što je za mene, a i za druge mlade pisce, bio stimulans i velika finansijska potpora. Prisustvovao sam značajnim književnim manifestacijama na kojima sam i sâm počeo da učestvujem. Godine 1968. održano je interesantno književno veče u Domu omladine na tribini „Kod Orfeja u 8“ na kojem je nastupilo osam mlađih pesnika a koje je predstavio Miloš Crnjanski, tek povratnik iz inostranstva. Crnjanski se posebno zadržao na mojoj pesmi „Pusta kuća“ koja je bila socijalne i antiratne tematike. Pisao sam o tome kako se moja pusta kuća radovala kada me je ugledala, kako je vriskala „kao konj u zapaljenoj štali“. Mnogo mi je značila podrška velikog pisca. Dalje, hoću da kažem jasne su mi bile predstave ko su pravi pisci a ko diletanti. E, sada porediti to stanje sa ovim današnjim, to je nemoguće. Ni nalik jedno na drugo. Sve je izokrenuto naglavačke. Zavladao je nacional-diletantizam. Zavladala je crkvenošovinistička klima (mislim na sve tri religije). Brojne nagrade i priznanja nose crkvene i istorijske predznake. Pa hajde ti kao tuđinac i inoverac uđi u klan ili skup „pravoveraca i pravednika“. Jedva da se održavaju književne večeri i, što je najžalosnije, njima ne prisustvuju studenti književnosti i srodnih fakulteta. Izgubila se želja da se stiče i proširuje književno obrazovanje. Taj fini deo duše, koji pripada poeziji, hrane današnji izdavači kiča pa još kažu: „Poeziju treba čitati, a ne treba objavljivati“. Pitam se ima li odvratnije izjave koja se tiče književnosti od ove. Nadam se da će im se to obiti o glavu.

Sa nekoliko pisaca Vaše generacije pokrenuli ste avangardnu grupu Književna radionica 9 koja je delovala početkom 70-ih. O Radionici je pisala italijanska i nemačka štampa, a za nju se interesovao i pesnik Hans Magnus Encensberger. Bila je to neobična pojava na našoj književnoj sceni. Čak ste dali i oglas u kojem nudite majstorske književne usluge: pisanje govora za dobitnike Nobelove i drugih nagrada, pisanje čestitki, posmrtnih govora, umrlica... Da li biste nam malo osvetlili Književnu radionicu o kojoj šira javnost ne zna mnogo?

Mislim da šira javnost ne zna ne mnogo, već, mislim, ne zna ni malo o Književnoj radionici 9. Zato ne bi bilo na odmet saopštiti neke materijalne podatke. Članovi su bili prozni pisac i pesnik Moma Dimić, prozni pisac Vojislav Donić, kritičar i pesnik Srba Ignjatović, prozni pisac Miodrag Janković, prozni pisac Mitko Madžunkov, pesnik Milan Milišić, pesnik Adam Puslojić, pesnik Ibrahim Hadžić, pesnik Predrag Čudić i fotograf Aleksandar Suhenko (zvani Aca Kamera-rum). Svi članovi su imali po jednu ili već dve objavljene knjige. Cilj Književne radionice 9 bio je da nastupamo kao majstori pisane reči pod firmom (čak smo i međusobno jedni druge zvali majstore). Naša delatnost bila je najbliža književnom performansu. Imali smo nekoliko nastupa, nekoliko zajednički objavljenih tekstova, nekoliko akcija, kao i prilično nekontrolisanih i nestašnih izlazaka pred publiku. Pomenuo bih jedan nastup koji se provokativno zvao „Prva generalna proba posle rata“, koji je započeo predstavom u Domu omladine Beograd (na mestu gde će predsednik Tito dva dana nakon našeg nastupa proslaviti rođendan), a završio se na ulici bežanjem sa mesta događanja sa prilično velikim kaširanim fotografijama-portretima ispod pazuha. Scena me podseća na jednu izvanrednu priču Leonida Leonova, koja se zove „Smrt malog čoveka“ kada izgladneli junak beži niz ulicu sa konjskom glavom pod pazuhom u strahu da mu je neko ne otme. Dakle, naša se „Proba“ zahvaljujući nekolicini majstora i nekolikim licima iz publike, pretvorila u opšti haos.

Na ovim prostorima čovek mora biti opterećen poreklom. Takav nam je suživot. Takvi su nam koreni

Štampa je pisala o nama i ponašala se prema nama kao prema senkama konkretnih ljudi. Pročuli smo se u Italiji i Nemačkoj, naročito se za nas interesovao nemački pesnik Hans Magnus Encensberger, i sam pripadnik slične književne grupe koja se zvala Grupa 47, koja je delovala od 1965. do 1975. U jednom periodu naša i njihova aktivnost preklapale su se. Nažalost, nismo umeli da iskoristimo to interesovanje za nas. Ili nam se nije dalo. U to vreme bili smo konkurisali kod Sekretarijata za kulturu Srbije za pokretanje časopisa koji bi se zvao „Progovor“. Šteta, nismo prošli, nismo imali razumevanja kod tradicionalista, inače, slutim, to bi bio vrlo značajan korak za avangardnu delatnost u književnosti. Odbijanje komisije pretvorilo se u javnu polemiku; mi smo protestovali i pisali protiv komisije i njenog predsednika: „Nekom brat, nekom sestra, nekom Predrag Palavestra“, oni su nam vrlo blago odgovarali i radili svoj posao. Slava koju smo sticali, danas me podseća na slavu neke osrednje muzičke pop grupe.

Knjiga „Krugovi“ objavljena je u ediciji Nova Luča koja ima podnaslov „Antologija crnogorske književnosti“. Vaše književno delo doživljava se kao deo i srpske i crnogorske i bošnjačke književnosti. U poeziji se često bavite pitanjem identiteta, na primer u pesmi „Poreklo“, ili u pesmi „I ti Crnogorci” u kojoj kažete: “Kad ti stojiš ispred ogledala -/ Vidiš mene,/ Isto i ja vidim tebe/ Kada se oglednem,/ Mi smo izmiješani/ Ka maslo u vareniku”. Kako smo došli do toga da se pripadnost različitim tradicijama ne doživljava kao prednost i bogatstvo, što bi bilo logično, već kao mana?

Vidite, to moje navodno pripadanje trima književnostima, vrlo često mi nanosi neprijatnosti. Konkretno, pisci crnogorske čitanke za VI razred osnovne škole inovirali su sadržaj udžbenika pa su tako uneli u tu čitanku odlomak iz jedne moje priče. I kada god se „pokvare“ odnosi između Srbije i Crne Gore, a u poslednje vreme stalno su loši, dopisnik „Politike“ iz Crne Gore potegne moj i slučaj novih autora, tvrdeći da je našim ulaskom u čitanku istisnuta proza Danila Kiša, ili poezija Desanke Maksimović itd. To ovdašnja (beogradska) štampa dograbi i počne da razvlači po ceo mesec dana, tovareći, tovareći razne prljavštine i gluposti. Tako na svakih 5-6 meseci. Meni lično nije do tog promovisanja, ali znam da je đacima iz Rožaja drago kada se sretnu sa imenom osobe iz njihovog zavičaja. I njima je dozlogrdilo ono „Džafer nosi džak“. I još ovo: u tri pomenute kulture javljaju se raznorazne antologije pesnika manjinskih naroda. Lično, ni jednom nisam zadovoljan. To su poltronske antologije, nedorečene antologije, diletantske antologije. Prave se antologije na osnovu par pročitanih pesama iz nekih književnih publikacije. Njihovi sastavljači i ne znaju šta znači reč antologija. Da znaju ne bi ubacivali  i po 90 pesama jednog autora do kojeg im je stalo, ali ne kao pisca već kao ličnosti od autoriteta koja će antologičara progurati među važne nacionalne stvaraoce. I još štošta učiniti za njega. I još ovo: pri svakoj republičkoj instituciji osnovane su kancelarije za nacionalne manjine. Njihov je cilj da afirmišu pojedince koji pripadaju manjinskom narodu. I to je lepo ali u većini slučajeva nije značajno, ponekada je i štetočinsko. Naime, ljudi koji vode te kancelarije i koji odlučuju kome će dodeliti finansijska sredstva za realizaciju projekta, na to mesto došli su po partijskoj preporuci, a najmanje po stručnosti pa se događa da vrlo nemušti projekti dobijaju finansijsku podršku. Obično se to finansirano delo nikada i ne pojavi.

Očaranost prirodom jedno je od obeležja Vaše poezije, Vašeg pogleda na svet. Junaci Vaših pesama nisu samo ljudi, već i planina, reka, bor, orao, zmija, krava, konj, lisica, vrapci, žbun, jutarnja trava, jagorčevina... Šta je to što Vas fascinira i opija u prirodi?

Da, ta očaranost prirodom je rezultat mog dubinskog pogleda na svet. Ja sam 2009. objavio knjigu lirskih zapisa pod nazivom „Posmatrač“. Ta knjiga od prve do poslednje stranice otkriva to šta me iz prirode fascinira i opija. Kada mi je nakon objavljivanja knjige došla u ruke čudesna zbirka lirskih zapisa „Po zaraslim stazama“, slavnog i neslavnog Knuta Hamsuna, zapanjio sam se ogromnom sličnošću između naših fascinacija prirodom.

U jednom intervjuu ste rekli da ste agnostik, ali čim odete u prirodu – postanete vernik i čisti panteista. U mnogim Vašim pesmama nalazim nešto što bi možda moglo da se nazove osećanjem svetosti života i jedinstva svega stvorenog, recimo u jednom katrenu iz knjige „Duge senke kratkih pesama“: „Čekam da u bisernu kap kiše,/ Koja već nekoliko minuta visi sa vrha lista koprive,/ Uđe ceo svemir.// I ja sa njim”, ili u stihovima iz knjige „Nepročitane i nove pesme“: „Svi će mi mravi biti braća,/ Sve lišće sa drveća biće mi kućni prijatelji./ Sporazumevaću se sa vetrom, sa žuborom vode“. Ili osećanjem čuda i tajne postojanja, kao u završnoj strofi pesme “Isto” iz zbirke “Hora”. Ima li poezije bez tog osećanja?

Verujem da je sve što se događa u prirodi neponovljivo, originalno. Verovatno je reč o mojoj senzibilnosti i posvećenosti čudu života, o mom strasnom interesovanju za sve što me okružuje. No, čini mi se da se ponekada previše rasplinjujem uživljujući se u sva svoja mnogobrojna interesovanja, jednostavno se rastočim. I tu ja ne mogu ništa, ne mogu svesno da suzbijem to što me interesuju biljke, insekti (leptiri i moljci), gljive, književnost, leksikologija, istorija umetnosti. Stid me dalje da nabrajam, neka ispovest ostane na ovom broju.

Od Vaše treće zbirke „Oformiti jedinstvenu životinju“ u Vašoj poeziji su sve prisutniji angažovani tonovi. Napisali ste mnoge antologijske pesme o zlu koje su nam doneli tzv. „spasioci nacije“, pesme kao što su „Rodoljubiva uspavanka 1990. godine“, „Zapis na voznoj karti“, „Pjesma izgnanika“, „Heroji građanskog rata“, „Ne pravite mi od kala novu Jugoslaviju“. Kako danas gledate na sav taj užas koji je došao sa raspadom Jugoslavije i ratovima?

U pravu ste. Posebno zadovoljstvo mi pružaju angažovane pesme. Jedna pesma Vladimira Majakovskog zove se „Ptičice božje“. Majakovski ima kritičan stav prema pesnicima koji pevaju o prirodi a ne stvaraju angažovane pesme. Meni je i jedno i drugo važno. Važna mi je pesma „Mengele“, „Mit pećine“ ili „Vlas“ isto kao i pesma „Isto“. A poema Majakovskog „Oblak u pantalonama“ je vrhunska pesma, puna čudesnog ljubavnog zanosa i naboja. A evo odgovora sa kraja vašeg prethodnog pitanja: Tu i tamo pročitam ponegde neke predloge o trećoj Jugoslaviji. Mislim da to nema smisla, nema smisla prema našoj deci i njihovoj deci koja će opet proći kroz opšte bratoubilačko zlo. Ja bih zagovornicima te ideje poručio: Manite se Jugoslavije. Živite u svojim zemljicama-zemunicama. To ste tražili i eto vam ga.

U pesmi „Nepomenik“ pišete: „Šta kažeš na đavola Vukovara,/ Đavola Dubrovnika,/ Đavola Sarajeva,/ Đavola srušenog Mostarskog mosta,/ Na đavola Štrbaca,/ Đavola Bukovice,/ Đavola Srebrenice,/ Đavola Medačkog džepa,/ Đavola Oluje,/ Đavola Kosova,/ Đavola popaljenih kuća,/ Srušenih bogomolja/ (Onih gde se đavoli i ljudi Bogu mole),/ Đavola poniženja,/ Đavola osvete,/ Đavola bezbrojnih poklanih ljudi i dece/ I silovanih žena?“ Taj Nepomenik, za kog u pesmi navodite 50-ak sinonima, kao da je i dalje tu, među nama, i radi svoj posao glavama i rukama onih koji su mu se predali?

Ozbiljno verujem da je đavo (šejtan) vodio rat na prostoru bivše Jugoslavije. Drukčije se to ne može protumačiti. Mnogi su mislili da je to pozorišna šala. Lakmus za patriotizam. Sećam se rečenice vojnika Bosanca (znam da je bio Bosanac po akcentu), sa terena u Sloveniji, na samom početku rata. Dok čuči u nekakvom žbunu kaže: Sve je to igra, oni nas kao napuštaju, a mi im kao ne damo, a iza njega gore kamioni, jauču ljudi. I moja dva vrlo pribrana prijatelja, zapravo prijatelj i prijateljica, na moj iskazani strah onim što se događa i u šta se to može pretvoriti, glasio je: „Hajde bogati, šta si se uplašio (pretvoriše me u kukavicu), ništa se neće dogoditi“. Ja se i dalje družim sa te dve osobe i ne smem da im ponovim njihovu rečenicu jer bi se naljutili na mene, kazali bi da oni to nisu nikada izgovorili. I njih je đavo bio ošamutio, smradom ratnim uspavao. Kasnije su njih dvoje bili sjajni borci protiv Miloševićevog režima. Eto, to je đavolja rabota. To samo đavoli mogu tako nešto da učine magličastim, bezosećajnim, nešto što je zbilja ili još jače sâm život, a da se to dok se događa ne da na pravi način sagledati. U pesmi „Nepomenik“ ja kažem da za Boga imaju 3-4 imena a za đavola i preko 50.

U intervjuu koji je s Vama vodio pesnik Dragoljub Stanković rekli ste da se nigde ne osećate sigurno, čak ni u snu. Da li to dolazi od onog što je Milica Nikolić pišući o Vašoj poeziji nazvala „manjinskim osećanjem života“ i „doživljajem života čoveka koji nosi beleg izdvojenosti“? Ili to nije uslovljeno samo tegobnim i surovim društvenim okolnostima u kojima živomo, već i samom ljudskom situacijom koju opisujete stihovima „Vidim decu koja prave prve korake,/ Koja kao i svi njihovi preci/ Moraju da savladaju sve veštine života/ Jer ništa nije nasledno osim smrti”?

Da, vrlo sam opterećen poreklom. Na ovim prostorima čovek mora biti opterećen poreklom. Takav nam je suživot. Takvi su nam koreni. Moja zbirka pesama „Ko sam ja“ sa istoimenom pesmom govori o tome. Žao mi je, nisam zapamtio ime jednog afričkog pesnika, crnca, koji ima pesmu o majci koja ohrabruje svog sina da jede ono što mu je za doručak pripremila (parafraziram): „Uzmi, jedi sine, bićeš još crnji.“ Sjajno. I moj otac bio je opterećen poreklom. Verovatno i njegov otac. To je nasledno. Ne znam šta osećaju moja deca (sin i kćerka). Sigurno da im to nije strano.

Prevodili ste poeziju ruskih pesnika – Josifa Brodskog, Viktora Sosonore, Evgenija Jevtušenka, Henriha Sapgira, Evgenija Vinokurova i drugih. Da li Vam je prevođenje stihova drugih pesnika bilo korisno za pisanje poezije?

Ruski teoretičar književnosti Viktor Šklovski kazao je da se umetnost umetnošću hrani. Naravno, dobro je to, korisno je to. Ponireš do dna svog i tuđeg jezika, ponireš dok se ne izgubiš. Ali, ne bih želeo da me ovim pitanjem prevedete u pravog prevodioca. Ja sam tu i tamo prevodio po nekoliko pesama tridesetak ruskih pesnika, ili neruskih a koji su pisali i na ruskom. Tomo, niste pomenuli ili niste znali da sam prevodio filozofa prirode, tragičnog liričara, logoraša Staljinovih logora, Varlama Šalamova. Ponosim se time što sam ga prvi, dok drugi nisu znali za njega (1971. godine), uveo u srpski jezik.

Napisali ste i jednu pesničku knjigu na narečju svog rodnog rožajskog kraja. Da li se rad na knjizi „Maternji jezik“ razlikovao od rada na Vašim drugim knjigama, pisanim standardnim jezikom? Čini mi se da je u Vašoj poeziji stalno prisutna napetost između zavičaja i velegrada, što je našlo čudesan izraz u pesmi „Boja okoline“. Objavili ste i diferencijalni „Rožajski rječnik“ i sačuvali jezičko blago koje sve više nestaje iz svakodnevnog govora.

Bukvalno maternji jezik čuči u mojoj svesti, u mojim ustima od detinjstva. No, njega se nisam oslobodio. I danas mi povremeno pravi probleme pa zbog njega gutam knedle. To je jezik pun gramatičkih grešaka, ali meni u zbirci „Maternji jezik“ nije bio cilj da ukažem na te greške (imeničke, rodovske, padežne, pridevske i sl.) već da tim jezikom podastrem nečiji život, u ovom slučaju život moje majke. Njen život je okružen porodicom, njenom decom, unucima, praunucima, komšijama, rođacima. Između svih njih postoje specifični odnosi. Majka nad svima bdije i sve što se događa u njenom krugu komentariše. Ona je stub na koji se svi oslanjaju. Nisu je uzalud svi zvali majka Zada. Bilo mi je vrlo lako i zanimljivo da žive slike pretvorim u poeziju. Raduje me što se priprema za Radio Podgoricu dramatizacija te zbirke.

U Vašim pesmama često se pojavljuju i mnogi Vaši prijatelji pesnici, među njima i Milan Milišić i Miodrag Stanisavljević. Priredili ste knjigu „Sećanja na Miodraga Stanisavljevića“, a učestvovali ste i u stvaranju knjige „Hommage Milišiću“. Da li biste mogli da nam kažete nešto o njihovom književnom delu i tragičnoj sudbini?

Milan Milišić i Miodrag Stanisavljević su dva izvanredna i međusobno prilično različita pesnika. Milan je sklon ironiji i intelektualnim temama, Miša je sklon eksperimentu i svakodnevnim temama. I jedan i drugi danas nisu dovoljno „usvojeni“ ni ovde ni drugde. Milan zbog pripadanja dvema kulturma (hrvatskoj i srpskoj), a Miša je dok je bio živ, bio izvanredan književni neprijatelj miloševičevskog režima. Zbog toga je on od brojnih preživelih miloševićevaca i danas potiskivan do anonimnosti. Njegova pesma „Srbi pišaju na Sarajevo“ je prst u oko svim nacionalistima a njih ima puno i dobro su raspoređeni. I guše ga, ukidaju mu recepciju. I skoro da ga nigde nema. Njegove drame za decu izvode se u pozorištu (nekada se zvalo „Pozorište Boško Buha“, danas ne znam kako), pa se u novinama pojavljuju informacije o ponovnom postavljanju na scenu njegovih drama. U tim informacijama pomenuta su sva imena učesnika, od reditelja do glavnih glumaca i scenografa, pa možda i čistačice sale, a o autoru teksta ni slovca. Milan je poginuo u Dubrovniku u svom stanu kao prva civilna žrtva u vreme napada Vojske Jugoslavije (čitaj Srbije i Crne Gore), a Miša je umro u neverovatnoj zapuštenosti i predanosti skupljanju odbačenih hard-elemenata kompjutera. Ceo stan mu je bio ispunjen gajtanima, hard diskovima, monitorima... i još pride dva psa (Čeda i Kučka). Evo jedne, da kažem, anegdote o Miši Stanisavljeviću i BIGZ-u, renomiranom izdavaču koji je štampao Mišinu zbirku pesama. U knjizi „Slike i saglasja“ Miša je imao pesmu pod medicinskim nazivom „Vertigo“, što znači vrtoglavica. Pesma počinje na uobičajen način ređanjem stihova koji su opisivali to neprijatno zdravstveno stanje da bi od sredine pesme stihovi bili okrenuti naglavačke, koji vizuelno dočaravaju poremećaj centra za ravnotežu. Tehnički urednik BIGZ-a našao se u čudu pa je okrenute stihove ispravio. A kada je pesnik nakon štampanja primetio šta su mu uradili s pesmom, naterao je izdavača da u ceo tiraž ulepi ispravku.

Koji su Vam još pesnici i pisci bliski na današnjoj književnoj sceni?

Mogao bih da navedem popriličan broj dobrih pesnika, mogao bih od tog sastava da napravim ozbiljnu reprezentaciju za antologiju koju bih nazvao „Moji pesnici“. Zadržaću se manje-više na ispisnicima: Goran Babić, Abdulah Sidran, Predrag Čudić, Sinan Gudžević, Mirjana Stefanović, Refik Ličina, Stevan Tontić, Danica Vukićević, Pavle Goranović... Ima ih još, ali da ne preteramo – no, ne mogu da zaključim spisak a da ne pomenem sjajnog hrvatskog pesnika (s kojim sam samo savremenik) Danijela Dragojevića, čijoj se svakoj pesmi, odnosno pesničkoj knjizi, izuzetno radujem.

Priroda nije prisutna samo u Vašoj poeziji, već je i predmet Vašeg istraživanja. Već dugo se bavite gljivama, objavili ste nekoliko knjiga o ovim “životinjama koje ne hodaju”, a otkrili ste i nekoliko desetina vrsta gljiva za koje se nije znalo da rastu na našem podneblju. Da li biste mogli da nam kažete nešto više o Vašoj mikološkoj delatnosti?

Sve je to tako kako ste naveli. Trideset godina izučavam gljive i pre neki dan (u vreme korona izolacije) pojavila se moja nova (deseta) knjiga o gljivama pod nazivom „Gljive našeg podneblja”. Štampao sam i knjigu „Katalog gljiva rožajskog kraja” koja beleži oko 1.000 vrsta koje sam otkrio na zavičajnim terenima. Najzad, jedan sam od tri osnivača Mikološkog društva Srbije. I jedan sam od retkih sakupljača tzv. mikonima, odnosno narodnih imena gljiva. Došao sam do zanimljivih podataka: naš narod poznaje tek dvadesetak vrsta, od toga za pojedine vrste postoji i tridesetak sinonima. Ukupno ima preko 200 imena što govori o jezičkoj maštovitosti naroda i ozbiljnom gljivarskom neznanju.

Detinjstvo moje i mnogih drugih generacija obeležio je školski program TV Beograd koji ste Vi uređivali. Sa nostalgijom se sećam mnogih emisija iz tog vremena - “Kocka, kocka, kockica”, “Slikarski pravci XX veka”, “Slikari i vajari”, “Nedeljnik”, “Putokaz”, “Knjiga je da se čita”, “Mitovi i legende”, “Opstanak”… Danas ne vidim ništa slično, iako imamo bezbroj TV kanala. Kako je izgledao urednički rad na televiziji u zlatno doba TV Beograd?

Ja tu nemam šta više da kažem osim da se divim, Tomo, vašem sećanju na vreme kada ste bili dete, kada vas je televizija obrazovala, a ja kao zreo TV urednik stajao iza tog obrazovanja. Tridesetak godina stariji sam od vas. Pomenuo bih da su na osnovu četiri serije, čiji sam bio urednik, nastale vrlo značajne četiri knjige.

Nakon zlatnog, brzo je usledilo mračno doba, sa Miloševićevim dolaskom na vlast. Trpeli ste pritiske, pretnje, maltretiranja, na kraju ste bili prinuđeni da odete iz kuće u kojoj ste napravili tolike dobre stvari, a TV Beograd se pretvorila u glavnu propagandnu mašinu novog režima. Kako ste proveli te mučne godine i kako ih se sećate?

Ako bih se danas posle tridesetak godina od kako sam napustio televiziju stao ispovedati, samo bih mazohistički sebe povređivao. Davno sam u jednoj pesmi napisao stih: „Odnosim svoju dušu u bolnicu/ na belom tanjiru”.

Objavili ste jednu apartnu knjigu pod naslovom “Prodavac magle” u kojoj ste zabeležili svoje snove koji često nalikuju na Harmsove priče, sa Vašim prijateljima i poznanicima kao glavnim junacima. Imate li neki novi san koji nije ušao u knjigu, a koji biste podelili sa našim čitaocima?

Vrlo mi laska kada neko kaže da moji zapisani snovi nalikuju Harmsovim kratkim, čudesnim pričama. Evo jednog sna iz prošle godine:

20. II 2019.

Sedim na krevetu kod pesnika i prijatelja Miše Stanisavljevića. Njegova dva sinčića trčkaju po sobi. Miša odjednom izvlači neke papire ispod kreveta i pruža mi ih uz osmeh: –Ako si mislio da sam te pozvao kod mene da sediš i da se družimo, varaš se. Zvao sam te da me venčaš s Marijom. Pred Bogom se ne smemo pojaviti bez civilnog venčanog lista.

Ja ga gledam i čudim se njegovoj ideji: – Pa ja to ne znam– počinjem da se branim.

– Znaš, znaš. Umeš, umeš. Odmah pitaj da li ćeš ti Marija Ikonomova uzeti Mišu Stanisavljevića za muža. Sačekaćeš njen odgovor pa ćeš to isto pitati i mene – savetuje mi.

– Ali ako se dobro sećam, matičar nešto pre glavnog pitanja priča, a ja ne znam šta on to kazuje– pravdam se pred prijateljem i pokušavam da se izvučem iz nelagodne situacije. – Čini mi se da kaže: „i u dobru i u zlu delićete ono što vas snađe“.

– Nije važno, preskočićeš to i kreni direktno na pitanje Da li ćeš ti Marija uzeti...

Da li ste u međuvremenu pronašli onu zaturenu pesmu koja „Možda ima sedamnaest, a možda i celih/ Dvadeset stihova“?

Pa, čudna je to stvar. To se, zapravo, odnosi na moje nove pesme koje su delovale kao u meni zatureni stihovi. Ja još pišem pesme. Pomalo se stidim toga jer lepo je kazao moj poznanik, ruski pesnik Viktor Sosnora: „Još nisam sreo ozbiljnog pesnika da piše pesme posle sedamdesete godine života“ (on hoće da kaže da je poezija za mlade ljude, za mlada osećanja, da je kao intimistička tvorevina nepristojna za starce). Ja imam, Tomo,  76. godina. Razumećete me. Mnoge su mi se pesme zaturile.

*Intervju je objavljen u zagrebačkom časopisu Journal broj 228-229 (jul 2000)