Silvija Plat: Mala fuga

Tisini crni prsti mašu;
Oblaci hladni prolaze.
Gluvi i nemi tako
Slepima daju znake, a oni ih ignorišu.

Volim crne iskaze.
Bezličnost onog oblaka, sad!
Svud belog ko oko!
Oko slepog pijaniste

Za mojim stolom na brodu.
Opipavao je svoje jelo.
Prsti su njegovi imali njuške lasica.
Nisam ih se mogla nagledati.

Betovena je mogao da čuje:
Crna tisa, beli oblačak,
Strahoviti prepleti.
Prsti-zamke – metež među dirkama.

Prazno i suludo poput tanjira,
Tako se smeju slepci.
Zavidim velikim zvucima,
Tisinoj živici Grosse Fuge.

Gluvoća je nešto sasvim drugo.
Takav mračan levak, oče moj!
Vidim tvoj glas
Crn i razlistan, ko u detinjstvu mom,

Tisina živica od zapovesti,
Gotska i varvarska, čisto nemačka.
Iz nje mrtvi zapomažu.
Potpuno sam nedužna.

Tisa je moj Hrist, dakle!
Zar nije isto tako mučena?
A ti, za vreme velikog rata
U kalifornijskom delikatesu

Seckaš kobasice!
Boje one moj san,
Crvene, šarene, kao vratovi odsečene.
Kakva je to bila tišina!

Velika tišina druge zapovesti.
Sedam mi je leta bilo, ništa nisam znala.
Svet se desio.
Jednu si nogu imao, i pruski duh.

Slični sad oblaci
Šire svoje prazne čaršave.
Ništa ne kažeš?
Moje je sećanje slabo

Pamtim jedno oko plavo,
Aktentašnu punu mandarina.
Čovek je to bio, znači!
Crno je zjapila smrt, kao drvo crno.

Preživljavam taj trenutak,
Sređujući svoje jutro.
Moji su ovo prsti, moja je ovo beba.
Oblaci su venčana odora, od onog bledila.