Šoping i uspostavljanje društvene distance

Gej klub u kome je obavljen terenski deo istraživanja jedan je od dva trenutno aktivna kluba, „Apartman“ i „Pleasure“, nekada bogatije, ali nestabilne gej klupske scene (v. Burmaz; Dimitrov, tekstovi u ovom zborniku). Gej klupsku scenu u Srbiji karakteriše nepostojanje simboličkog centra oko koga se grupišu ostale gej aktivnosti, a klubovi su se otvarali i zatvarali, stvarajući promenljivu konfiguraciju gej mesta za okupljanje.24 Raspon godina posetilaca u oba kluba je od 16 do 50, mada i to varira u nekim prilikama. Najzastupljenija je grupa od 16 do 30 godina, mada se, kako kaže jedan ispitanik, „svi preko 25 žale da ima najviše dece od 16 do 20 godina“. Za “Apartman” se ljudi, kako tvrdi, vežu sentimentom:

Tu sam prvi put izašao u gej klub, prvi put izašao sa svojim prvim dečkom itd... Druga stvar zbog koje ljudi vole “Apartman” je zbog muzike - nikada se nije puštao turbofolk - i tu počinje prva linija razlike između posetilaca koji dolaze tu, i onih koji idu u “Pleasure” – koji prati jednu drugu naslednu liniju gej klabing šeme u Beogradu - gay klubovi “narodskog” tipa. Iako je on prostorno sređeniji i stilizovaniji od “Apartmana”, koji je po malo “u raspadu”, posetioci “Apartmana” ga karakterišu kao “rupu”, jer tu dolaze ljudi sa potpuno drugačiji stilskim i muzičkim izborima. Ovi klubovi imaju različitu publiku, koja se povremeno prepliće. Poneko zaluta iz “Pleasurea” u “Apartman”, ali je češći slučaj da se apartmanska umetnička i PR publika nađe u “Pleasureu”, jer u “Apartmanu” se ne sme videti da seku vene na Cecu kad se napiju. U “Pleasure” se ide za “guilty pleasure”. (M, 23, student)

Garderoba “Apartmana” pruža nam dobru sliku stilske, ekonomske i socijalne raslojenosti posetilaca, a preko toga i same beogradske gej zajednice. Malo bi bilo reći da je odeća koju posetioci ostavljaju raznovrsna: od jakni i džempera kupljenih po niskim cenama u kineskim buticima, ili na pančevačkom buvljaku, do kaputa urađenih po meri u modnim studijima domaćih dizajnera, ili prêt-à-porter odeće poznatih dizajnerskih brendova. Među odevnim predmetima dominiraju proizvodi velikih konfekcijskih proizvođača, koje karakteriše „srednja pristupačnost“, kao i mogućnost kupovine po sniženim cenama: „Zara“, „Bershka“, „Pull and Bear“, „Springfield“ i “New Yorker“ (kao najpristupačniji i možda najzastupljeniji brend u garderobi).

Što se tiče odeće, ubedljivo je najpopularnija “Zara”. Ako se ima para, kupuje se, ako se nema para - štedi se da se kupi. Ono što je realno najzastupljenije, jeste ono što je najdostupnije: “Bershka” i “New Yorker”, tu i tamo “Pull&Bear, i njih ima u svakoj grupi. I kod zaposlenih i kod nezaposlenih, kod studenata i srednjoškolaca. Evo kad pogledam moj ormar, sve se svede na “Bershku”, “Zaru” i “Pull&Bear”. Nose ih i dizajneri, koji češće ipak ili kreiraju svoju odeću, ili se nekim svojim vezama “učepe” za komad nekog drugog dizajnera. Javlja se “custom made” odeća, ali nikada ne možete da pretpostavite od kog dizajnera je konkretno. Nose je uglavnom PR osobe i dizajneri. Od pret-a-porter linija, najčešće sam viđao “Pradu”. Ima je najviše opet kod ljudi iz sveta PR-a i mode. Par puta sam zapazio u istoj ekipi i “Armani”, ali, što bi rekla Joanna Lumley, “Only Emporio, darling” - ona dostupnija linija. To jeste skupa odeća, ali svakako nije ni onoliko ekskluzivna, koliko osobe koje je nose pokušavaju da je predstave (M, 23, student).

Brend “H&M” zaslužuje da bude posebno izdvojen, jer je tokom istraživanja on promenio status od nedostupnog u Srbiji do dostupnog domaćim kupcima, jer je krajem leta 2013. otvorena prodavnica u Beogradu. Odeća ovog brenda je i ranije bila zastupljena među posetiocima, samo je otvaranjem prodavnice u Beogradu izgubila na „ekskluzivitetu“, pošto njeno posedovanje više nije označavalo redovno putovanje u inostranstvo, što se u kontekstu srbijanskog društva još uvek smatra društveno povlašćenom praksom. Klase zastupljenih odevnih predmeta se mogu povezati sa pojedinim grupama posetilaca: posetioci od 16 do 25 godina se većim delom orijentišu ka brendovima sa pristupačnim cenama, što je u neku ruku i razumljivo – „New Yorker“ i „Bershka“ dominiraju unutar ove demografske grupe, koju uglavnom čine srednjoškolci i studenti. “Zara”, kao nešto skuplji brend od prethodno pomenutih, ima veću zastupljenost među posetiocima kluba koji su zaposleni, nevezano za profesiju: ekonomistima, pravnicima, mladim dizajnerima, modelima, arhitektama, radnicima u NVO sektoru itd.

Odeća koja je među posetiocima najviše rangirana – šivena po meri u studiju afirmisanog dizajnera ili iz industrijske linije većeg, internacionalno poznatog, dizajnerskog brenda – uglavnom se može povezati sa onom skupinom koju bismo uslovno mogli nazvati „klupskom elitom“: ovu grupu čine domaći dizajneri u usponu, afirmisani modeli, stilisti, urednici magazina, kao i vlasnici modnih agencija. Pomenuti gosti su neretko i prijatelji sa vlasnicima i menadžerima kluba, te se njima garderoba uglavnom i ne naplaćuje. „Elita“ gej zajednice u značajnoj meri je povezana sa svetom mode, te svesno i nesvesno generiše pitanja odevanja, stila i izgleda kao kriterijume razlikovanja, koji onda klize naniže kroz slojeve gej zajednice, gde se nastoji da se ovi kriterijumi primenjuju i stilovi oponašaju u meri u kojoj je to moguće. Otuda i nije iznenađujuće da mnogi posetioci imaju potrebu da vrše rangiranje pojedinih stilova, kao i da konstantno budu svesni svog tela, odeće, stila, modnih dodataka itd. Lojalnost prema određenim brendovima nije izrazita, već se kupuju oni brendovi koji su „in“ na modnom kompasu. Danas, kada su informacije o modnim tokovima i tendencijama uz pomoć interneta i zahvaljujući većoj mobilnosti dostupnije nego ranije, i kada je moguće odeću naručivati preko interneta, a od skora čak i elektronski plaćati, izvori uticaja na odevanje su postali raznolikiji, a stilska i modna svesnost izoštrenija.

Što se tiče odnosa prema brendovima, ne postoji neku ustanovljen love-hate odnos. Dokle god je nešto IN, nosiće se, koristiće se. Ima slučajeva i da se neka grupa veže za neki brend, recimo libertarijanska ekipa jako voli Abercrombie&Fitch. Oni kažu da je to zbog toga što A&F imaju vrlo jednostavne krojeve koje naplaćuju vrlo skupo, ali ono o čemu ne žele da pričaju jeste da se ova firma zbog svoje politike nepravljenja odeće za krupne ljude i spaljivanja neprodatih i feleričnih komada da ih siromašni ne bi nosili, uklapa u njihove ideološke nazore. (M, 23, student)

Ono što se još uvek nije desilo jeste stvaranje razgranatijeg tržišta roba i usluga za gej osobe u lokalnoj sredini, što bi omogućilo formulisanje aktivističkog odnosa prema potrošnji, i njenu veću politizaciju nego što je trenutno slučaj. Aktivistički odnos prema potrošnji bi podrazumevao da se potrošački izbori i na njima zasnovane potrošačke prakse koriste kako bi se iskazala neka politička poruka ili društveni stav, sa idejom da naša potrošnja može biti iskorišćena kao sredstvo društvene akcije ili političke intervencije u postojeće ekonomske i društvene odnose. Aktivistička ili društveno angažovana potrošnja počiva na dva osnovna mehanizma: podsticanje potrošnje roba ili usluga onih kompanija čije se poslovne politike slažu sa nazorima i vrednostima neke društvene grupe, i, s druge strane, bojkot onih kompanija koje to ne čine. U slučaju kompanija koje razvijaju prijateljske politike prema gejevima i drugim manjinskim društvenim grupama, postoji više indeksa po kojima se utvrđuje mesto jedne kompanije, od kojih je najpoznatiji Stounvol (Stonewall) indeks, koji služi kao orijentacija kupcima koji su zainteresuju da kupuju odgovorno i etički. Posmatrajući odevne izbore posetilaca gej kluba, i u razgovorima sa ispitanicima, među njima nismo primetili postojanje ovakvog, aktivističkog odnosa prema potrošnji, gde bi se potrošačke odluke koristile kao političke izjave ili kao sredstvo iskazivanja privrženosti nekom skupu društvenih vrednosti, npr. ekologija, pacifizam, anti-nacionalizam, antirasizam i sl. Naša lokalna sredina ne poznaje organizovane bojkote ili „bajkote“ (pozitivne potrošačke kampanje, koje podstiču potrošnju određene robe), ali se oni odvijaju na ličnom nivou:

Da se vratim na brendove: “Apple” se voli. Mada iz istog razloga zbog koga ga voli i ostatak društva: nedostupnost, nepristupačnost, svedenost dizajna. Bojkot se javlja jedino zbog nekih ličnih političkih ubeđenja – kao što, na primer, ja bojkotujem i “Apple” i “Abercrombie”, tako neki isto bojkotuju “Samsung”, jer, navodno, plagira “Apple”... baš nemamo taj momenat queer aktivizma gde se podstiču “gay friendly” brendovi, a bojkotuju oni koji to nisu. (M, 23, student)

Ne samo po pitanju garderobe, već i po pitanju raspolaganja vremenom, mogu se uočiti razlike u statusu posetilaca. Mnogi od posetilaca su zapazili da se neke od osnovnih naznaka statusne stratifikacije, u kontekstu kluba, mogu videti po tome kada pojedine grupe dolaze u klub, kao i kada ga napuštaju. Žurke traju od 23:00 do 05:00 – mlađi posetioci (srednjoškolci i studenti) pristižu ranije, a odlaze pred sam kraj žurke, osim ako nisu planirali da posete još neko mesto tokom večeri. Među onima koji ostaju, ima i onih koji to čine nevoljno – moraju da sačekaju prvi dnevni autobus gradskog prevoza: „Imaš razliku između ljudi koji žive u centru grada i na periferiji, i tačno po vremenu kada oni idu kući, znaš, ono, kao - zadnji noćni - po tome možeš da vidiš u kom delu grada žive, a samim tim što žive u nekom drugom delu grada, za njih se vezuje i drugačija ekonomska pozicija (M, 35, aktivista). Pripadnici prethodno opisane „elite“ provode najmanje vremena u klubu. Uglavnom dolaze u oko 01:30, a klub napuštaju od 02:30 do 03:00.

Ispitanici su većim delom, barem deklarativno, svesni postojanja statusnih i ekonomskih razlika unutar gej zajednice:

Da, vidljive razlike postoje. Mi se ne bavimo time, ne obraćamo veliku pažnju na to, ali postoje ogromne razlike. primećujem to prilikom izlazaka… Ljudi nemaju para za noćne izlaske, koji podrazumevaju ulaz od 200 dinara, pa garderoba 100 dinara, pa onda piće… po tome se isto provaljuje... Tu je i pitanje godina – klinci nemaju para, a mi stariji bi kao trebali da imamo, ali ni to ne mora da znači… a i na izlascima – da li sede na Romeu25, tj. kako pristupaju Romeu, da li idu preko mobilnog, ili imaju računar.. Naravno, po garderobi se isto vidi… e sad ja se oblačim sasvim, ono, plain kada idem u život, tako da ne vidim posebnu razliku u garderobi kada je izlaženje u pitanju, ali postoji razlika kad su kokteli, kad su neke vrste event-ova, ti možeš da vidiš po odelu, po košulji određene razlike, ili u svakodnevnom životu… Isto se vidi i po posedovanju gadgeta, novih tehnologija itd. (M, 35, aktivista)

Razlike postoje. Vide se u stilu oblačenja, ponašanja… Gej zajednica se ne razlikuje od bilo koje druge nacionalne verske i ostale zajednice, i poseduje takođe klase unutar njih. Imaš siromašne pedere, imaš srednje pedere i imaš bogate pedere. I uglavnom se većina pedera tripuje da su bogati. (M, 27, student)

(NASTAVIĆE SE)

*Delovi teksta preuzeti iz knjige "Među nama"