Pošalji prijatelju
Verzija za štampu
Spandau Ballet: Ukradena uspomena
Da su me početkom osamdesetih pitali da nabrojim nekoliko tadašnjih omiljenih bendova, Spandau Ballet bi na toj listi bili visoko plasirani; njihov prvi album „Journeys To Glory“ (1981) nije napuštao moj JVC gramofon, svako ko je ušao u moj stan morao je do besvesti da sluša „Reformation“ ili „To Cut The Long Story Short“, pesme koje su obeležile možda najbezbrižniji period u mom životu kad se sve vrtelo oko muzike – s naglaskom na nove ploče, recenzije i obavezne posete Londonu.
Zahvaljujući prijateljima iz kompanije Chrysalis, februara 1983. imao sam zadovoljstvo da upoznam deo grupe Spandau Ballet, preciznije dva njihova člana – basistu Martina Kempa i saksofonistu/gitaristu Stevea Normana. Budući da su im u izdavačkoj kući već pokazali fotokopije mojih tekstova o njihovim singlovima i albumima (neki su bili na ćirilici, jer sam u to vreme svakodnevno pisao za „Politiku ekspres“), odmah su me pitali – emituju li jugoslovenske radio stanice njihove pesme, ima li interesovanja za njihov eventualni koncert, kakva je naša rock scena? Sve sam im iscrpno objasnio; o značaju beogradske radio stanice „Studio B“, o magazinima „Džuboks“ i „Polet“, o seriji velikih koncerata u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani. Martin Kemp je pomenuo da je sreo Stevea Harrisa, basistu grupe Iron Maiden koji mu je euforično pričao o koncertu u Beogradu 1981. Kad sam mu rekao da sam tada u Beogradu intervjuisao Iron Maiden, samo je digao ruke uz rečenicu „Svet je stvarno mali“!
Intervju se brzo pretvorio u razgovor; Martin i Steve su mi otkrili da već idućeg meseca objavljuju album „True“ koji će biti raskid s „novim romantizmom“; manje elektronike i beat ritmova, više soula. Imamo poklon za tebe, rekao je Martin; iz velike kese izvukao je 12“ maxi singl „True“ na beloj plastici – i objasnio da je ovo jedan od samo šest komada, štampanih za članove benda. Na omotnici su ispisali: „For Peter from your friends: Norman & Martin“. Singl koji sam ljubomorno čuvao, neko mi je ukrao tokom posete Radio Beogradu. Ako lopov ovo pročita, neka zna da ga nisam zaboravio!
Istog februara 1983, u prostorijima kompanije Phonogram upoznao sam Trevora Horna kojeg su, zbog svog kreativnog uticaja i inovantivnog producentskog stila na elektroniku i pop, docnije nazvali „Čovek koji je izmislio osamdesete“ („The Man Who Invented the Eighties“). Horn je osnivač grupe The Buggles („Video Killed The Radio Star“), zaslužan za trijumfe grupa Frenkie Goes To Hollywood i ABC.
Dva dana nakon našeg razgovora, Horn je dobio nagradu „Najbolji britanski producent 1983“ jer je na maestralan način uradio album „The Lexicon Of Love“ grupe ABC. Pompezni zvuk s elementima melodrame, uz moćnu elektroniku – savršeno je pristajao uz glas pevača (Martin Fry) i furiozni beat, kao u legendarnoj numeri „The Look Of Love“ (Horn je, takođe, dobitnik nagrade „Najbolji britanski producent“ za 1985. i 1992. godinu).
Pamtim ga kao prijatnog i zanimljivog sagovornika koji se nije busao u prsa svojim uspesima („ABC su glavni, ja sam tu samo kao tehnička pomoć“). U dugoj karijeri radio je sa mnogim zvezdama: među njima su grupa Dollar, pevač Seal, Malcolm McLaren. Devedesetih godina osnovao je eksperimentalni bend Art Of Noise, kad se iz Engleske već preselio u Los Anđeles gde i danas živi i radi.
Priča je istinita: kad je juna 1974. godine u tv emisiji „Top Of The Pops“ John Lennon video grupu Sparks, odmah je telefonom pozvao svog kolegu iz benda The Beatles – Ringa Starra: „Ne možeš da veruješ šta je na televiziji. Marc Bolan peva sa Adolfom Hitlerom!“.
Lennonov Marc Bolan je Russell Meal, dok je Lennonov Hitler – Ron Meal; u pitanju je bio američki bend Sparks koji se britanskoj publici predstavio pesmom „This Town Ain't Big Enough For The Both Of Us“, sa dotad neviđenim scenskim performansom. Dok je Russell imitirao Micka Jaggera, ne prestajući da pleše nijednog trenutka, njegov brat Ron s hitlerovskim brčićem bio je nepomičan, koristeći oči kao najstrašnije oružje pantomime, svirajući električni klavir kao ljudska mašina, bez ikakvih emocija.
Ovaj happening ušao je u istoriju rock'n'rolla: posle toga više ništa nije bilo isto, jer su Sparks - iznenada katapultirani u zvezdane visine – morali da dokažu da nisu bend samo s jednim singlom i jednim TOTP pojavljivanjem. Srećom, sve se pogodilo kako treba: album „Kimono My House“ otvorio je vrata jedne od najčudesnijih i najlepših karijera koje traju do dana današnjeg. Hoćete dokaz? Britanski „The Guardian“ je 16. jula objavio veliki tekst o braći Meal „We have a hostility to being boring: Sparks, still flying in their 70s“.
Odmah nakon albuma „Kimono My House“ prihvatio sam grupu Sparks kao najrođeniju braću; u međuvremenu nabavio sve njihove albume i kompilacije, bio u svojevrsnoj vrsti ekstaze kad su se 2015. udružili Franz Ferdinand i Sparks (pod imenom FFS) da snime briljantan album i moj omiljeni singl „Johnny Delusional“.
Konačno, šećer na baklavu bio je trenutak iz juna 1982, kad sam u kompaniji Polygram upoznao braću Meal; odmah su mi rekli da sam prvi novinar iz Jugoslavije koji ih intervjuiše, da bi – kao i mnogi drugi – počeli da pitaju o toj egzotičnoj zemlji. Nisu znali da je album „Kimono My House“ objavljen kod nas (izdavač: Jugoton); nisi znali da se o njima toliko pisalo u SFRJ (poneo sam sa sobom gomilu svojih i tuđih isečaka iz štampe o grupi Sparks).
Zanimalo me je da li ponekad imaju kreativnu blokadu i šta rade u tom slučaju? Ron mi je objasnio: „Najvažnija stvar jeste da ne očajavaš što imaš krizu – ako to radiš, ti nesvesno romantizuješ čitavu priču. Moraš da pokušavaš da radiš, bilo šta, čak i na način na koji dotad nisi radio. Savet: ne sedeti i kukati. Savet: sedeti i raditi“.
Kažem im da je njihov album „Kimono My House“ bio izvor energije i da mi je pomagao da podignem rapoloženje: „Uvek kad čujem da je naša muzika bila motiv da se čovek oseti dobro, shvatim da je to nagrada; naročito zbog toga što ništa nije iskalkulisano, jer naše pesme su u stvari priče, a ne gole poruke“. Omiljeni Sparks album iz sedamdesetih: „Ploča 'Indiscreet' koju je producirao Tony Visconti. Zato što je orkestracija savršena, od string kvarteta do Big banda“. Poznati po svojoj rutini Sparks – priča Russell – rade svakog dana od 10 ujutru do pet popodne, šetaju istom stazom i hrane se u istom restoranu. „Zašto menjati nešto što funkcioniše?“ smeje se Ron.
Ove godine Sparks su okrenuli filmu: njihov debi „Anette“ prikazan je na festivalu u Kanu, a 30. jula je premijera dokumentarca „The Sparks Brothers“. Bolji trenutak za objavu ovih sećanja na braću Meal – nije mogao biti!
Engleska pevačica, glumica i pisac Toyah Ann Willcox svojevrsna je britanska institucija; objavila je preko 20 albuma, napisala dve knjige, učestvovala u preko 40 pozorišnih predstava i deset filmova; od 1977. do 1983. predvodila je grupu Toyah, a potom nastavila solo karijeru. U nedelju, 18. jula, sa svojim starim saradnicima (Robert Fripp i Sidney Jake) objavila je video singl sa dve pesme : jedna je obrada hita grupe The Kinks „You Really Got Me“, a druga „Zoom Zoom“, sjajna post-punk numera s feelingom osamdesetih.
Na vrhuncu njene karijere, jula 1982, upoznao sam je u prostorijama kompanije Safari. Umalo da zakasnim na intervju zbog tipične londonske letnje kiše; potpuno mokar, počeo sam da objašnjavam šta se desilo, ali me je Toyah prekinula – otišla i vratila se sa dva ubrusa, čašom soka od naradže i belom čokoladom. „Da povratite snagu“, rekla je smejući se zbog mog pokušaja da od mokre kose napravim nešto što liči na frizuru. „Just relax“, dodala je i rekla da joj je ovo prvi put da radi intervju s mokrim čovekom! Njen iskreni, zarazni smeh i neposrednost učinili su da se konačno povratim; razgovor je mogao da počne.
Interesovala se za sudbinu njenih ploča koje je u Jugoslaviji objavljivala mala disko-kuća „Beograd disk“: „Znam da tiraži nisu veliki, rekla je, ali je važno da budete prisutni na tržištu. Što važi za Jugoslaviju, važi i za Englesku; naša kompanija je takođe mala, međutim, najbitnije je da ljudi koji traže našu muziku mogu da je nađu“. Najviše vremena potrošili smo na osamdesete godine i na uticaj koji je punk ostavio na muziku. Pričala mi je kako je ne zadovoljava samo uloga pevačice, volela bi da se oproba kao glumica ili spisateljica: „Ako propadnem, ne pominjite da sam vam ovo rekla“.
Nije propala, naprotiv; njen verni saradnik postao je slavni gitarista i vođa grupe King Crimson – Robert Fripp, čovek koji je oktobra 1969. svetu podario jedan od najznačanijih albuma u rock istoriji „In The Court Of The Crimson King“. Njih dvoje su primer da život tek počinje u – sedmoj deceniji!
(NASTAVIĆE SE)
