Srbija će jednog dana morati da prizna Kosovo

Pojačana režimska represija i sejanje straha obeležili su vanredno stanje u Srbiji; teror osmišljen u glavi partijskog vrha vladajuće Srpske napredne stranke mešao se sa individualnim “junačenjem” i namerama ambicioznih i nadasve servilnih pojedinaca. Tomislav Perušić, student na master studijama istorijske lingvistike u Tirani, bio je žrtva dužeg iživljavanja pojedinaca, a njihove pretnje i uvrede podsećaju na prepoznatljiv zajednički rukopis aparata. Verbalno je napadnut na portalima, društvenim mrežama, ali i u režimskoj štampi zbog stavova iznetih u intervjuu albanskom Euronewsu, još u novembru prošle godine. Dva dana, pak, pre verbalnih napada na našeg sagovornika (24. aprila) bivši savetnik kosovskog premijera Aljbina Kurtija, Škeljzen Gaši rekao je za kosovsku televiziju T7 da su pripadnici OVK činili zločine i da treba izvršiti istragu. Njegovu su izjavu kosovska javnost i političke partije osudili, upućene su mu pretnje i bilo je poziva na linč. Aljbin Kurti ga je smenio sa pozicije savetnika. Perušić je podržao Gašija, konstatujući i to da je Gaši svoj stav izneo na Kosovu, a četiri godine ranije Hašim Tači je nešto slično rekao u Savetu bezbednosti. Gašijeva je izjava, međutim iskorišćena protiv Kurtija i njegove vlade koja smeta takozvanom “ratnom krilu” na Kosovu, smatra Perušić. I naglašava, u postovima na društvenim mrežama, svoje stavove o zločinima nad Albancima, što se u Srbiji afektivno negira.

Na društvenim mrežama Perušiću su odaslate manijakalne poruke (“Metak je skup za tvoju glavu“, „Noge mu treba polomiti ako ikad u Srbiju kroči“, „Mrtav si“), što je njegov otac prijavio policiji. Tomislav Perušić rođen je 1990. u Subotici; na Filološkom fakultetu u Beogradu završio je četvorogodišnje osnovne studije na Katedri za albanski jezik, književnost i kulturu.  “Albanski sam odlučio da studiram pre pet godina dok sam još boravio u Americi, u Njujorku. Tamo sam često viđao Albance, crnocrvenu 'šiponju' (shqiponja - orao) i shvatio sam da imaju veliku zajednicu u tom gradu. Ja sam tad znao da se rat dogodio na Kosovu i da je i za taj rat, kao i za onaj u Hrvatskoj i Bosni, najveću krivicu snosio Milošević. Samo razmere rata i detalje nisam znao”, kaže naš sagovornik.

*Kada ste počeli da se interesujete za istinu o sukobima Srba i Albanaca na Kosovu?

Ja se sećam 1999. godine, tad sam punio devet godina. Sećam se, otac je gledao strane kanale na engleskom i stalno su govorili o ratu na Kosovu, prikazivali snimke zapaljenih kuća, pucnjave, dim… Tata je za to krivio Slobodana Miloševića, a baka, njegova mama, je slušala Slobodnu Evropu na radiju i neke mađarske stanice (baka je Mađarica), pa bi mi ona prenosila ponešto od vesti. Međutim, ozbiljno sam počeo da se interesujem negde 2007. Čitao sam portale koji su pisali o stvarima koje niti učimo u školi, niti čujem sa drugih medija. Pratio sam e-novine, Peščanik, Slobodnu Evropu i možda još neke. Ali, tek nedavno sam se ozbiljno zainteresovao, pre pet godina, hteo sam da znam sve, jer je nemoguće da za rat krivimo jedan narod, a da o njemu ne znamo ništa.

*Ne pamtite intervenciju NATO, ni tadašnji progon Albanaca sa Kosova. Kako ste reagovali na saznanja o tome?

Tek kasnije sam saznao, a pre svega otkad sam se priključio Ženama u crnom, da su se masakri intenzivirali baš u periodu bombardovanja, i čak da je od NATO bombi poginuo gotovo jednak broj srpskih i albanskih civila.

Saznao sam o masakrima koji su se dogodili pre bombardovanja. A tek kasnije sam saznao za masovne grobnice u Batajnici, Petrovom selu, Raškoj i Jezeru Perućac… Učestvovao sam u raznim protestima i komemoracijama vezanim za albanske žrtve, zajedno sa Ženama u crnom, Inicijativom mladih za ljudska prava i Fondom za humanitarno pravo. Sa Inicijativom sam prvi put otišao na Kosovo, na Dokufest u Prizren 2016.

*Da li ste u bližem okruženju nailazili na ljude koji su reagovali slično, ili je većina mislila da je to moralo, ili trebalo da se desi? Jeste li slušali opravdanja, ili je ključno bilo ignorisanje?

Bilo je raznih reakcija, ali me ništa od toga nije sprečavalo da o tome pričam i da se bavim time. Imam prijatelje kojima možda i smeta, ali mene zanima istorija, bliža i dalja, a istorija je krvava. Ne znam zašto se danas ljudi identifikuju sa Srbijom Miloševića, u školama se uči to da je Srbija uvek bila na pravoj strani i da nikada nije činila zločine, jer, ako jeste, onda smo svi krivi za to.

*Kada ste i kako saznali za masovne grobnice albanskih civila u Srbiji, za masakre u kojima su ti ljudi i deca izgubili živote?

Čini mi se da sam o tome prvi put čitao u e-novinama. A sa ŽUC-om sam saznao i detalje, statistiku, gledao sam dokumentarni film Dubina dva i igrani film Teret. Na Kosovu sam sa prijateljima posetio i Prekaz, selo u Drenici u kojem je pobijeno 60 članova porodice Jašari. Bio sam i u Đakovici, gradu u koji Srbi “ne smeju” da uđu. Naravno, meni se pripisuje da sam Hrvat (po ocu) pa je meni lako otići tamo, ali mene u Đakovici i na celom Kosovu znaju kao Srbina (mama je Srpkinja).

*Kako to utiče na Vaš odnos prema državi, mislim na državni aparat koji se služi zaboravom i falsifikatima?

Antialbanska propaganda je odvratna, ali toliko duboko ukorenjena da je to teško iskoreniti. A ta propaganda dolazi od državnih institucija. Država je odgovorna, znači, svaka vlast koja negira zločine ili pokušava da ih zataška. Često se kod nas poistovećuju vlast i čitava nacija, kada je u pitanju spoljašnji “neprijatelj”, odnosno kada je neprijatelj druga nacija, odmah branimo vlast odnosno državu. A inače je kao kritikujemo. Ali, eto, nije moguće da je naša vlast, kakva god bila, kriva za neki rat. Mi kao pojedinci a pripadnici ovog društva ili naroda, imamo moralnu obavezu da govorimo o tim stvarima. Jer nikada nas u rat nije uvukao neki građanin ili seljak, u rat nas uvek vodi država. Pa ako joj dozvolimo da manipuliše nama i proizvodi propagandu mržnje, opet će nas uvući u rat, za to su uvek jako velike šanse.

*Kako vidite Kosovo, njegovu sadašnjost i budućnost, komunikaciju sa Srbijom?

Život na Kosovu se odvija normalno, ne razlikuje se puno od drugih zemalja. Postoje kulturne i tradicionalne razlike, i društvo je još uvek konzervativno, sa dosta snažnim patrijarhalnim uticajem. No, ima mnogo više mladih nego starih, i mlađe generacije, pogotovo  posleratne, nemaju toliko predrasuda i prate moderne trendove. Što se tiče predrasuda, lično smatram da više predrasuda među mladima ima kod nas nego kod njih. To je moje iskustvo, a živeo sam sa Srbima, sada živim sa Albancima.

Visoki stepen korupcije i na političkoj sceni na Kosovu je veliki problem. Visok je stepen nezaposlenosti, vladaju mito i nepotizam. Takozvano ratno krilo (generali koji su postali političari) koje predstavlja elitu, obogatilo se za vreme i nakon rata, čak žive u posebnom kraju izgrađenom samo za njih, gde ulaz nije dozvoljen. Ne znam kako neko može biti tako očito bogat u tako siromašnoj zemlji. Međutim, mnogi mladi vide nadu u Aljbinu Kurtiju, političaru i aktivisti koji je bio zatvaran i od Miloševića i od Tačija, a koji se zakleo u borbu protiv korupcije i ratnog krila. Njegova ideologija za neke zvuči ekstremno, ali njegovo delovanje uživa sve veću podršku, pre svega kod mladih. Ratno krilo se svim sredstvima bori da ga sruši. Kakav god bio Kurti, on je već počeo uvoditi promene na političkoj sceni. Mislim da će mladi na Kosovu odlučiti kako će izgledati budućnost Kosova, za to imaju jake šanse i jaku volju.

Kosovo nije “leglo droge”, ili zemlja koju drže teroristi. Kosovo je jedna lepa zemlja koja, nažalost, nije izmakla tom fenomenu koji se dogodio u svim ovim državama nakon rata. Ali, mislim da kosovska politička scena ima jači pluralizam, da je manje cenzure nego u Srbiji, a o tabloidima da ne pričam. Ovakvi tabloidi kakvi su mene napali i optužili me da sam “izdajnik”, ne postoje na Kosovu. Ima par portala koji vuku ka žutoj štampi, ali ne postoji takvo huškanje koje raspiruje mržnju. Na Kosovu se na TV ne gledaju reality programi, nema Zadruge i Parova, nema ni kockarnica. Mislim da Kosovo ima ogroman potencijal, međutim najveća prepreka njegovom razvoju je odnos sa Srbijom. Sad hoće da ga dele, da rade demarkaciju granica, da zamenjuju teritorije… Ono što je najgore, ne vodi Srbija diplomatski rat protiv vlasti u Prištini, ona vodi taj rat protiv jednog celog naroda.

Sa određenim predstavnicima vlasti zapravo dobro sarađuje, jer cilj je isti: ostati na vlasti i bogatiti se. Nažalost, napredak Kosova zavisi u najvećoj meri od Srbije, a isto tako i napredak Srbije od Kosova, dok Srbija još uvek nije pokazala da sa Albancima zna da komunicira. Srbija će jednog dana, radi sebe, morati priznati Kosovo, a imaće i obavezu da prizna da je počinjen genocid nad Albancima. Samo tada će ova dva naroda moći da žive u miru, bez tenzija.